Na današnji dan, pre deset godina, Fejsbuk je brojao jedva nekoliko stotina korisnika. Nalazio se na adresi thefacebook.com, a da biste mu pristupili, bilo je nužno da posedujete email nalog koji ukazuje na afilijaciju s Univerzitetom Harvard. Nekoliko meseci kasnije, u junu 2004, postaće dostupan i studentima Stenforda, Kolumbije i Jejla, a kao potpuno otvorena društvena mreža počinje da funkcioniše od septembra 2006, godinu dana nakon što je preseljen na facebook.com.
Prvi korisnici mogli su da naprave lični profil, pregledaju profile drugih korisnika, razmenjuju pozivnice za studentske žurke. I još nešto: od samog starta, postoji danas uveliko zapostavljena opcija poke. Šerovanje i lajkovanje nastali su kasnije (dugme like rođeno je 2009.), a neke od funkcija, poput isprva omraženog news feed-a, tek nedavno.
Deset godina kasnije, Fejsbuk ima više od milijardu aktivnih korisnika, pri čemu prosečan fejsbukovac osam sati mesečno posveti aktivnostima koje do juče nisu postojale: postovanje, šerovanje, lajkovanje, praćenje tuđih postova... Naravno, usput i hejtuje, anfrenduje (poznavaoci kažu da bi termin defriend bio ispravniji od već odomaćenog unfriend), blokira one koji su nekako dospeli u folder „nesnosni“...
Tokom deset godina postojanja, Fejsbuk je prošao kroz ozbiljnu transformaciju, usput dubinski transformišući naš svakodnevni život i navike. Jedna stvar je, čini se, za sve to vreme ostala ista: razlog zbog kojeg smo na mreži.
Fejsbuk – više od veze
2012, psihologu Robertu Vilsonu (Robert Wilson) učinilo se da je vreme da on i njegovi saradnici pročešljaju do tada objavljene psihološke studije o Fejsbuku, njegovim korisnicima i njihovom ponašanju na društvenoj mreži. Zanimalo ih je hoće li na taj način otkriti neku pravilnost u vezi s fejsbukovcima i širenjem same platforme. Mada su razlozi iz kojih ljudi pristupaju društvenoj mreži heterogeni, jedan faktor, pokazala je Vilsonova analiza, izdvaja se kao posebno jaka motivacija: želja da se održi kontakt s prijateljima. Iako se za deo korisnika Fejsbuka može reći da su svoje profile napravili pod društvenim ili vršnjačkim pritiskom, većina se, ipak, priključila tragajući za nečim fundamentalnijim: ostvarivanje društvene veze.
Istraživači spekulišu o još jednom faktoru – našoj potrebi da javno prikažemo socijalne kontakte i bliskost. Nekima se poređenje možda neće dopasti, ali primatolozi su primetili da majmuni ne pomažu jedni drugima u čišćenju od buba i parazita samo da bi uspostavili i održali međusobne veze, već i da bi ih učinili javnim. Analogno, konverzacije na profilima korisnika Fejsbuka mogu se izvesti i u privatnosti. Čineći ih javnim, društvena mreža nam omogućuje da zadovoljimo jednu od bazičnih potreba koje delimo s ne-humanim precima. Lajk, s obzirom da predstavlja javnu podršku nekome ili nečemu, percipiramo kao snažniji pokazatelj stvarne podrške, koju smo mogli dati i u četiri oka.
Socijalno umrežavanje ima i svoju drugu, naizgled paradoksalnu stranu: doprinosi da se osećamo usamljeno.
Umreženi, usamljeni i depresivni
Teško da iko društvenoj mreži pristupa sa idejom da postane tužan i usamljen. Ipak, studija Itana Krosa (Ethan Kross), psihologa na Univerzitetu u Mičigenu, sugeriše da Fejsbuk upravo tako utiče na psihu svojih korisnika, na duži rok.
Tokom dvonedeljnog perioda, Kros i saradnici slali su grupi svojih ispitanika po pet smsova dnevno. Istraživače je zanimalo nekoliko stvari: kako se generalno osećaju; koliko su zabrinuti i usamljeni; koliko koriste Fejsbuk; koliko su direktnih interpersonalnih kontakata imali između dva smsa. Pokazalo se da obimnija upotreba Fejsbuka, između dva smsa, stoji u negativnoj korelaciji sa subjektivno procenjenim opštim zadovoljstvom životom. Sem toga, učesnici u studiji skloni da često i obilato provode vreme na Fejsbuku ujedno su, za vreme trajanja studije, prijavili najveći pad ličnog zadovoljstva životom.
Krosovi nalazi poklapaju se s rezultatima ranijih istraživanja otuđujuće prirode interneta uopšte i Fejsbuka. Američki socijalni psiholog Robert Kraut (Robert Kraut) već nekih 15 godina tvrdi da postoji veza između ekstenzivnog korišćenja interneta i osećaja usamljenosti i depresije. Nakon prvog onlajn iskustva, nivo zadovoljstva sopstvenim životom i stepen društvene povezanosti opadaju kao funkcija načina, tj. obima korišćenja interneta.
Nasuprot raširenom uverenju, usamljeni ljudi nisu skloniji pristupanju društvenim mrežama. Nedavna analiza 75 studija koje se odnose na Fejsbuk i psihološke karakteristike njegovih korisnika rezultirala je zaključkom da se korisnici i ne-korisnici društvenih mreža ne razlikuju po crtama ličnosti. Usamljeni ili ne, jednom kada naprave profil na društveoj mreži, sva je prilika da će ljudi povećavati vreme koje provode onlajn i osećati se jadnije. Štaviše, psihološka istraživanja pokazuju da ekscesivna upotreba Fejsbuka ima moć da podrije intimne veze.
Veza između Fejsbuka i ličnog nezadovoljstva, prema nekim istraživanjima, mogla bi biti posredovana zavišću. U osnovi, radi se o fenomenu socijalnog upoređivanja – našoj težnji da se poredimo s ljudima koje po relevantnim parametrima smatramo sličnima sebi. U kontekstu društvenih mreža, jasno, težimo da se umrežimo upravo s takvim ljudima. Stalna izloženost „vestima“ o njihovim ličnim ili profesionalnim dostignućima, čini se, u stanju je da nam indukuje osećaj manje vrednosti. U ovom slučaju, kao glavni parametar koji određuje nezadovoljstvo ne figurira obim korišćenja Fejsbuka, već način: zavist je češća kod ljudi koji pregledaju sadržaje nego kod onih koji ih kreiraju i pokazuju.
Ovi drugi – fejsbukovci koji obilato postuju i šeruju – spadaju pak među najomraženije tipove na društvenim mrežama. Tako barem pokazuju rezultati nedavne ankete, koju je u SAD izveo Pew Research Center, s tim što treba imati u vidu da prvenstveno važe za korisnike koji postavljaju i dele sadržaje o sebi. Psihološki posmatrano, to na druge ostavlja utisak nadmenosti, hvalisanja i nezainteresovanosti za sadržaje koje kreiraju ti drugi. Ipak, prema rezultatima prošlogodišnje studije, istinskim narcisima više odgovara konkurentska društvena mreža – Tviter.
Tviter vs. Fejsbuk – narcisi vs. egoisti
Tvit, ograničen na maksimalno 140 karaktera, omogućuje vam da koncizno odgovorite na pitanje: „Šta radiš?“ Pretpostavka da ljude zanimaju vaši moment-to-moment postovi, pišu autori pomenutog istraživanja, „miriše“ na egocentrizam, grandioznost i suviše pridatog značaja samom sebi, što bi bile ključne karakteristike narcisoidne ličnosti.
To što imate Tviter profil ne znači automatski da ste narcisoidni. Ali, ukoliko je dominantna većina vaših postova fokusirana na vas lično (ili vašeg kućnog ljubimca), možda ne bi bilo loše da proverite svoj rezultat na testu narcističkih crta ličnosti. Brus MekKini (Bruce McKinney), psiholog na Univerzitetu u Viskonsinu, učinio je to za više od 200 studenata, učesnika u njegovoj studiji, i utvrdio korelaciju između prisustva narcističkih karakteristika i autofokusiranih tvitova. Interesantno, snažnije narcističke tendencije nisu povezane s brojem pratilaca niti s brojem onih koje vlasnik profila prati.
Ako vam je nauka o društvenim mrežama suviše suvoparna, skorašnji članak Marka O’Konela, objavljen u New Yorker-u, može da posluži kao pitka ilustracija teze o privlačnosti Tvitera za narcise. U njemu, samoproklamovani all-cash-libertarian piše o neobičnom zadovoljstvu koje ga preplavi kada posmatra kako ljudi brišu svoje tvitove. „Dirljiv“ potez ukazuje na strah autora da će ispasti „dosadan, nezanimljiv, neznalica, neiskren ili glup“.
U međuvremenu, naučnici sugerišu da su društvene mreže, generalno, idealna platforma za pojedince s narcističkim crtama. Pošto vlasnicima profila pružaju mogućnost da u potpunosti kontrolišu samoprezentaciju, i Fejsbuk i Tviter idu na ruku sklonosti narcisa da strateški planiraju, grade i održavaju sliku o sebi – za druge. Razlike su neznatne, utvrdili su nedavno psiholozi sa Univerziteta u Mičigenu, predvođeni Eliotom Panekom (Eliot Panek): Tviter više odgovara mladima, koji ga koriste kao „megafon“, dok Fejsbuk više pristaje starijima, kojima služi kao „ogledalo“. U oba slučaja, objave često nisu motivisane autentičnom željom da se nešto podeli s prijateljima, već služe kao mamac koji treba da izazove željenu reakciju.
U slučaju da sve ove informacije vaš inače ambivalentan odnos prema društvenim mrežama čine još konfuznijim, ne brinite. I nauka je ovim povodom često kontradiktorna. Potoje, na primer, dokazi i za sledeće:
Fejsbuk nas čini srećnim
To je zaključak do kojeg je došla grupa istraživača predvođena čileanskim komunikologom Sebastianom Valensuelom (Sebastián Valenzuela). Prema studiji[8] koju su objavili u časopisu Computer-Mediated Communication, česta i vremenski ekstenzivna upotreba Fejsbuka stoji u pozitivnoj korelaciji s ličnim zadovoljstvom životom. Osim što su srećniji, navode autori istraživanja, masivne korisnike Fejsbuka odlikuje viši stepen socijalnog poverenja i veća spremnost na građanski angažman i učešće u političkom životu.
Iako protivrečni nalazima većine studija na ovu temu, rezultati Valensueline studije se lako mogu smestiti u širi teorijski okvir – saznanja socijalnih psihologa o prirodi ljudske socijabilnosti. Naime, društvene mreže se mogu posmatrati i kao sredstvo pomoću kojeg delimo, (sa)učestvujemo, sarađujemo. Uspešno deljenje, (sa)učestvovanje i uspešna interpersonalna saradnja proizvode psihološki i fiziološki nagrađujući efekat. Štaviše, što je podeljeno ličnije, to je nagrađujući efekat snažniji, čak adiktivan. Prateći moždanu aktivnost ispitanika dok odgovaraju na pitanja o sebi, odnosno o drugima, istraživači s Harvarda su zabeleželi da je nagrađujući neuralni sistem aktivniji u prvom slučaju.
Prema nekim istraživanjima, sveprisutnost društvenih mreža već je izmenila način na koji čitamo i gledamo: istovremeno razmišljamo kako i s kim to da podelimo. Štaviše, nagrađujući centri u našem mozgu aktiviraju se i na samu pomisao deljenja; pre nego što je takva namera sprovedena u delo.
Na istom fonu, kognitivni naučnik Metju Liberman (Matthew D. Lieberman) i njegovi saradnici eksperimentalno su utvrdili da virtuelna socijalna veza štiti od stresa i bola. U jednoj do studija, pokazali su da bolni stimulus manje boli ukoliko ispitanicu partner drži za ruku. Iznenađujuće, ispitanica jednako bolan stimulus procenjuje čak dvostruko manje bolnim kada u ruci drži fotografiju svog partnera. Iz nekog razloga, distanca i nužnost imaginacije – mentalna predstava umesto prave stvari – deluje kao anestetik.
Protivrečnost rezultata ne znači da jedna ili druga grupa istraživača greši, niti da su ovakvi rezultati međusobno isključivi. Po svemu sudeći, efekat Fejsbuka na psihu i emocionalno stanje korisnika zavisi od toga šta on radi dok je aktivan na mreži. Fejsbuk, naime, može da služi različitim stvarima i različiti ljudi ga de facto različito koriste. Direktna interakcija – na primer, postovanje na nečijem zidu, objava u grupi, razmena poruka i komentara, ili lajkovanje – pokazuju istraživanja, osnažuje utisak socijalne povezanosti, a umanjuje osećaj usamljenosti. Kada se vlasnik profila ograniči na pasivno učestvovanje – praćenje postova svojih prijatelja bez komentarisanja i lajkovanja – Fejsbuk ima suprotan efekat: umanjuje utisak povezanosti, a povećava osećaj usamljenosti.
Da efekat društvene mreže na mentalno stanje korisnika može biti dvostruk, i to u zavisnosti od načina na koji je koristi, potvrđeno je pre par godina u veoma zanimljivom eksperimentu, baziranom na tehnici poznatoj kao facijalna elektromiografija. Učesnik u eksperimentu logovan je na svoj Fejsbuk profil. Pre toga, istraživači su mu na lice postavili četiri elektrode: dve iznad obrva i dve uz spoljne ivice usana. Za razliku od pasivnog pregleda, aktivna pretraga, pokazuju rezultati, donosi osećaj prijatnosti.
Sve zajedno, ovo se uklapa u rezultate metaanalize psiholoških studija dosade, koju su pretprošle godine uradili psiholog Džon Istvud (John Eastwood) i njegove kolege sa Univerziteta u Jorku. Dugotrajna dosada rezultira osećanjem praznine, čak tuge. Prauzrok po svemu sudeći leži u pažnji: ako nam je pažnja aktivno angažovana, nije nam dosadno. Međutim, ukoliko pokušamo da se istovremeno fokusiramo na više stimulusa, angažman gubi na smislenosti, što iznova rezultira nezadovoljstvom. Ovo poslednje bi mogao biti uvod u priču o tome zašto odlazimo s Fejsbuka.
Leaving Facebook
Dok su razlozi našeg pristupanja društvenim mrežama predmet konstantno rastućeg niza interdisciplinarnih istraživanja, pitanjem zašto ljudi odlučuju da napuste društvenu mrežu naučnici su se bavili daleko manje. Za sada skicirani odgovor je više nego interesantan: ono što nas dovodi na društvene mreže najčešće je razlog da njima postanemo nezadovoljni u meri da ugasimo profil.
Ključna reč je: „povezivanje“. Dakle, većina ljudi kaže da na Fejsbuk stiže sa željom da održi veze s prijateljima i uspostavi nove kontakte. U međuvremenu, Fejsbuk se proširio se u razmerama koje su korisnike na neki način naterale da prošire svoje mreže – da frenduju veliki broj ljudi. Iz nekog razloga, nakon što nakupe staž na društvenoj mreži, ljudi postaju prilično ležerni u slanju i prihvatanju zahteva za prijateljstvo. Uzročno-posledični niz dalje teče otprilike ovako: veliki broj prijatelja znači veoma prometan news feed; među konstantnim update-ima sve je više onih koji vas uopšte ne zanimaju i koji dolaze od ljudi za koje ne znate kako su se uopšte našli među vašim prijateljima (nemate pojma šta vam je zajedničko). Ukratko, broj stimulusa na koje nastojite da usmerite pažnju počinje da prevazilazi njene kapacitete. Postajete isfrustrirani i više ne vidite svrhu. Sem toga, imate utisak da suviše velikom broju ljudi pokazujete ko ste i kakvi ste zaista.
Besmislenost, nepotrebna distrakcija i zabrinutost za privatnost. Ovim redosledom, to su tri najčešće navođena razloga za napuštanje Fejsbuka, pri čemu ovo treće – sopstvena izloženost velikom broju ljudi – postaje sve ozbiljniji faktor. Čak i kada to ne nameravamo ili uopšte ne želimo, profili na društvenim mrežama razotkrivaju nas u meri da neki psiholozi sugerišu kako su Fejsbuk timeline i Tviter feed, sa pisanim tragovima o dnevnom ponašanju korisnika, psiholozima dragoceniji alat za prikupljanje podataka nego intervjui i testovi, koji se obično sprovode u dekontekstualizovanom ambijentu.
Korisnicima, izgleda ponajviše tinejdžerima, ovo postaje sve jasnije, pa se društvenim mrežama služe na sve oprezniji i kontrolisaniji način. Prošlogodišnja anketa, sprovedena u Americi, pokazuje da dve trećine adolescenata ima „zaključane“ profile; isto toliko njih briše ili naknadno edituje svoje postove; polovina tinejdžera briše neke od komentara na svojim postovima, kao i svoje komentare na tuđim objavama; nešto manje od polovine njih uklanja tagove s fotografija, dok se više od polovine ne libi da blokira dojučerašnjeg prijatelja.
