Foto: Predrag Trokicić
Čini se da je odgovor na ovo pitanje jednostavan. Dozvolite da počnem definicijama ekonomista koji istražuju nejednakost. Bogatstvo je zbir svega što posedujete (gotovina, kuća, automobil, nameštaj, umetničke slike, novac u banci, vrednost deonica, obveznica i tako dalje) plus vrednost raspoloživih isplata po osnovu životnog osiguranja i sličnih ulaganja, uz oduzimanje svih dugovanja.
Drugim rečima, to je iznos kojim biste raspolagali ako biste danas likvidirali sve svoje posede i namirili sva obaveze. (Taj iznos, naravno, može biti negativan.) Definicija je komplikovanija kod onih ekonomista koji veruju da treba uključiti i kapitalizovanu vrednost budućih (izvesnih?) prihoda. To nas dovodi do problema kojim sam se već bavio ovde. Ovog puta želeo bih da problemu bogatstva pristupim iz istorijske perspektive.
Nešto slično sam već pokušao u knjizi Bogataši i siromasi postavljajući pitanje ko je najbogatija osoba u istoriji sveta. Kada poredimo ljude iz različitih epoha ne možemo prosto samo sabrati njihovu ukupnu imovinu. To nije dovoljno zbog „problema indeksne vrednosti“: poređenje skupova roba i usluga između kojih postoje ogromne razlike nije moguće. Ako na raspolaganju imam milion pesama i mogu provesti čitavo veče čitajući u dobro osvetljenoj udobnoj sobi, i ako to za mene predstavlja veliku vrednost, mogu tvrditi da sam bogatiji nego bilo koji kralj od pre hiljadu godina. Tocqueville govori o tome kada kaže da su drevni kraljevi živeli život luksuza, ali ne i komfora.
Zato se treba vratiti definiciji Adama Smitha: „[Čovek] će biti bogat ili siromašan prema količini rada kojom može raspolagati“. To znači da razmere nečijeg bogatstva treba ocenjivati u istorijskom kontekstu: sa koliko hiljada radnih sati bi neko raspolagao ako bi u to uložio svoje ukupno bogatstvo. Ali takvu vrstu mere je lakše primeniti na prošlost nego na sadašnjost. Kada su, na primer, u doba Rimskog carstva, zemlje bile na približno jednakom nivou prihoda, poređenje bogatstava najbogatijih osoba u Rimu i Kini, izraženo kroz dohodak koji obezbeđuje prostu reprodukciju (što je bila uobičajena nadnica u ono doba) ima smisla, jer je „uobičajena nadnica“ u Rimu i Kini bila ista. Ako želimo da uporedimo Jeffa Bezosa i Billa Gatesa, čije nadnice bi trebalo upotrebiti da izrazimo i uporedimo njihova bogatstva? Da li je to nadnica američkog radnika ili neka zamišljena globalna nadnica? Ako se opredelimo za prvu opciju, ne bi li onda za bogatstvo Carlosa Slima ili ruskih oligarha trebalo koristiti prosečne nadnice u Meksiku i Rusiji? To sam učinio u knjizi Bogataši i siromasi i tako došao do rezultata koji se odnose na 2010/11, ali lako se mogu ažurirati. Vidimo da su Slim i Hodorkovski (ruski superoligarh pre nego što ga je Putin zatvorio) verovatno bili najbogatiji ljudi u istoriji sveta – ako se njihovo bogatstvo izmeri i izrazi uobičajenom nadnicom u zemlji. Po istom kriterijumu, Rockefeller je 1937. bio bogatiji nego Gates 2005.
Kod ovakvih kalkulacija implicitno pokušavamo da utvrdimo potencijalnu moć kojom milijarderi raspolažu u svom okruženju, moć da raspolažu radom hiljada ljudi. Ali ovde cilj postavljam nešto drugačije. Ovde, zapravo, merim bogatstvo u prostoru potencijalne moći. Ta moć se ne iscrpljuje stvarnim finansijskim bogatstvom. Ona može biti proizvod političke vlasti. Da navedem primer, Staljin je svojim odlukama potencijalno raspolagao neuporedivo većom količinom rada nego Slim ili Hodorkovski. Isto važi i za mnoge druge diktatore kroz istoriju.
Vezivanje posedovanja velikih količina novca kao takvog za moć da se raspolaže radom drugih navodi nas da poverujemo da su apsolutistički vladari uvek morali biti ekstremno bogati. Takvo uverenje zapravo je implicitno izvedeno iz sistema vrednosti savremenih društava koja su potpuno komercijalizovana, gde posedovanje bogatstva praktično podrazumeva posedovanje moći. Zahvaljujući ljudima kao što su Trump, Berlusconi, Thaksin, Bloomberg danas je „prirodno“ videti bogatstvo i moć kao jednu istu stvar.
Takođe se veruje da bogatstvo treba da uključuje mogućnost da ga ostavimo svojim potomcima. Gomilanje ogromnih količina novca mnogi pravdaju upravo brigom za porodicu ili možda nekim filantropskim motivima. Ali šta se događa kada je stvarno privatno bogatstvo neveliko čak i ako je mogućnost upravljanja ogromnim resursima velika? Na jedan ekstreman način to je bio slučaj sa Staljinom i većinom komunističkih lidera. Vrhovni vođa u zemlji posedovao je ogromnu moć raspolaganja resursima. Mnoge resurse su koristili i za sopstvene potrebe, ali (u slučaju Staljina) ne na nametljivo caristički način, već da bi pokazali ličnu moć i moć države (što vrlo uverljivo opisuje Vladimir Nevežin u knjizi Večera sa Staljinom, prikazanoj ovde). Ti resursi su korišćeni i za pokrivanje ogromnih troškova za bezbednost, da niko ne bi mogao da prati kretanje vrhovnog vođe. (Iz istih razloga iz kojih američki predsednici uvek koriste dva ili tri helikoptera umesto jednog.) Staljin je imao na raspolaganju dvadesetak rezidencija u različitim delovima Moskve i na obali Crnog mora. (Neke od rezidencija bile su rezervisane samo za njega, a druge je koristio zajedno sa ostalim liderima.) Situacija je bila slična kod Maoa. Tito je imao najmanje sedam rezidencija u različitim delovima zemlje.
Nijedan od ovih diktatora nije raspolagao mogućnošću da „bogatstvo“ prenese na svoje potomstvo. Mnogi od njih nisu mnogo marili za najbliže članove porodice – ili je to bar slučaj kod Staljina i Tita. Mao je brinuo malo više, ali njegov sin nije mnogo nasledio; Čiang Čing, njegova udovica, nasledila je još manje i umrla je u zatvoru. Tako, ako sastavimo jednostavnu tabelu elemenata koji čine bogatstvo (u nastavku), primetićemo da u ovim slučajevima ono ne ispunjava sve funkcije koje mu se obično pripisuju. Razlog je to što smo skloni da za bogatstvo vezujemo karakteristike koje ono ima u našim komercijalizovanim društvima. U nekim drugačijim društvima, čak i ako pripadaju približno istom periodu i nalaze se na uporedivom stepenu tehnološkog razvoja (kao Staljinov Sovjetski Savez i Maova Kina) funkcionisanje bogatstva je drugačije. Pravo bogatstvo je politička moć – a ne službene vile koje ne možete ostaviti potomstvu.
Funkcije bogatstva u različitim društvima
| U despotskim društvima iz dalje prošlosti | U „visokom“ komunizmu | U današnjim komercijalizovanim društvima | |
| Upravljanje tuđim radom | Da | Da | Da |
| Upravljanje resursima (na makroekonomski način) | Da | Da | Samo u kombinaciji sa političkim moćima |
| Život u luksuzu | Da | Da (ali ne preterano) | Da |
| Prenos bogatstva potomstvu | Da | Ne | Da |
Tako dolazimo do zaključka da je poređenje bogatstva u različitim epohama ne samo otežano ili gotovo nemoguće zato što ne možemo odrediti vrednost stvari koje u prošlosti nisu ni postojale, već i zbog fundamentalnih teškoća u poređenju bogatstva u različitim društvima sa strukturno različitim karakteristikama. Moramo držati na umu da je bogatstvo ljudi sa Forbesove liste uporedivo jedino ako oni dele slično društveno okruženje: ako raspolažu sličnim moćima da zaštite bogatstvo, da raspolažu radom drugih, da bogatstvo ostave naslednicima. Onog trenutka kada se ti temeljni uslovi promene, poređenje gubi smisao.
Preveo Đorđe Tomić
