Srbija danas ima dve istinske televizijske zvezde: Predraga Sarapu i Milomira Marića. Ne izgleda zamislivo da oni budu drugačiji nego što jesu. U stvari, obojica su savršeni aparati za proizvodnju dima i magle: prvi neprekidno širi prostore za pravljenje budale od sebe, drugi pokušava da svoje goste pretvori u ismejane žrtve i somine. Izuzetak je samo jedan, i pred njim obojica, svaki na svoj način, iskazuju svojstvo rasprostrte goveđe kože.
Piše Ljubodrag Stojadinović, Peščanik.net
Bilo kakva paralela među tim neizbežnim tipovima skoro da nije moguća, ali oni su ipak dvojajčani blizanci novog televizijskog doba.
Sarapa je svoju medijsku karijeru pravio kao amatersku divlju gradnju na razvalinama TV Politike i Studija B. Ali je zablistao tek na Pinku, koji je proširio i studio, prateći nezadrživu voluminoznost svog opskurnog radnika. I jedan i drugi su ispovedali prvog među nama: Sarapa uglavnom rano na sabajle, kad se njegov predsednik umije i smakne krmelje posle nespavanja, i njemu prvom objasni kakav nas dan čeka. Marić isključivo dockan, pred ponoć. Tada se sanjivi gost javno odmara od dnevnog ludila, postane ranjiv i sentimentalan, pa pred Milomirom dokazuje da je i on samo čovek.
I Sarapa je nesumnjivo junak našeg doba, ali neka oprosti, ovaj je tekst ipak ispisan u čast Marića, koji je već visoko nadrastao nivo šoumena bljutave trivijalnosti i postao tema posebne vrste. Bio bi najpozvaniji za razgovor sa sobom, samo bi Marić izvukao iz Marića sve što želi i možda razumeo šta ga je u stvari stvorilo i odakle se pojavio tako nepotreban i neizbežan.
Nekada davno napisao je knjigu Deca komunizma, pokazujući iz svoje kreativne adolescencije klicu ozbiljnog pisca. Ali, to je bilo sve, nije uspeo da razluči šta je razornije: deca komunizma, ili deca njihove dece. Niti šta je on sam među tim balavcima, koji su očas pretrčali šezdesetu i postali parodija svojih najboljih godina. Razumeo je da u komercijalnom novinarstvu istina nije preterano važna, ili nije nimalo, ali senzacija jeste.
U mesečniku Profil, Marić je postao mladi otac tabloidnog pokreta, falsifikujući tekstove gostujućih autora svojim odvratnim lascivnim dodacima. Žrtve je birao po aktuelnom javnom značaju: Matija Bećković, Stanka Veselinov, Slobodan Turlakov, Jadranka Jovanović, na primer.
Svoj postupak objašnjavao je rečnikom trgovca pokvarene robe: „Jebi ga, ovako se više čita“.
Pre nego što je stigao do samog vrhovnika, Marić je privodio razne čudake, proroke, zlikovce, razbojnike, jurodive, ugledne siledžije, raspuštene tajne agente, džeparoše, avanturiste, cirkusante, lažove; kockare koji su svoje bogatstvo, stečeno na isti način, izgubili za jednu noć na isti način; ili ljude posebnih moći, da se zajedno prisete zašto im je – zbog nižeg oblika moći – izmakla večna slava.
Mesecima su članovi paranormalne grupe 69 objašnjavali Mariću dok ih je on podbadao kako su bili u stanju da tokom rata snagom svojih koncentrisanih zlovoljnih misli obaraju avione NATO-a, ali su u tome sprečeni. Da budem precizan, sprečio ih je autor ovog teksta. „Spremili smo se da ih rušimo našim misaonim sugestijama“ – rekao je jedan od njih, „ali nam Stojadinović to nije dozvolio!“
Ono jest, tačno je da su ti jadnici dolazili kod mene, tražeći da predložim Perišiću bacanje Đanija de Mikelisa i Medlin Olbrajt u Rimski bunar na Kalemegdanu (ako ih pohvatamo) „i tako sjebemo zle sile koje izviru otale,“ ali tek je Marić zaista uspeo da od njih napravi totalne idiote, uklopive u njegovu viziju maloumne senzacije.
U svom novinarskom poslu, on je napredovao padajući sve niže, jednačeći rodoljublje sa naizgled ležernom, ali podmuklom i u suštini poniznom apologijom Vučića. Pretvarajući se sve više u uljaskanog žovijalnog čiču koji zavodi gledalište loknama, izmišljenim osmehom i napadnom neduhovitošću. Više puta je sa vojvodom Šešeljom isprobavao svoje nadripatriotske ispade, koji su obavezno imali jaku šovinističku potku, uz nadmetanje u prostačkoj varijanti kafanske zajebancije.
Tek je u brutalnom nacističkom ismevanju profesora Sinanija dotakao svoj istinski mulj, tragajući za pravovernošću prve zvezde srećne televizije. Marića je tamo gde jeste srozala neuporediva infantilnost, koju je gradio kao svoju prednost, i teška misaona regresija, koja ga je pretvorila u televizijskog primata. Ali, tamo gde jeste jedino je takav mogao da opstane.
Sve to ga toplo preporučuje za jednog od aduta režima, srećna televizija je eliksir bljutave praznine, gde se razdragano ulazi u traganje za dubljim smislom svega što je bezvredno. Marić se na vreme kandidovao da postane tvorevina sistema, kome je bio potreban takav luna-park prepun balona i šećerne vune, opscene noćne erotske procesije, i virgo upravnik sačinjen od kvarcovanog marcipana.
I da vidite, to deluje, ima svoju publiku. Za njih je Marić ono što rekoh u uvodu, zvezda kojoj veruju, cakani matori dečak, starmali koji se posle duboke moralne anestezije uzverao na medijski vrh Srbije i odatle usrećuje sve one koji su sigurni da je to sasvim dovoljno i da im više ništa ne treba.
A možda i jeste! Policajac Savić, poznat cenjenom čitalaštvu iz ranijih novela, lepo me pita: Jesi li sinoć gledao Marića?
Priznadoh da nisam.
Gledaj, reče on. I ti si nekakav novinar, nauči nešto.
