Očajanje ne proizlazi iz nesklada, nego iz odnosa koji se odnosi na samog sebe. A toga odnosa prema samom sebi čovek se ne može osloboditi, kao ni svog vlastitog ja, što je uostalom ista stvar, jer je vlastito ja odnos prema samom sebi...
Da li je očajanje prednost ili mana? Čisto dijalektički i jedno i drugo. Ako bismo očajanje zamislili apstraktno, ne pomišljajući na čoveka koji očajava, onda bismo morali reći da je ogromna prednost. Mogućnost ove bolesti je prednost čoveka u odnosu na životinju i ta prednost obeležava ga sasvim drugačije nego uspravni hod, jer ukazuje na beskrajnu uspravljenost ili superiornost da je on duh. Mogućnost ove bolesti prednost je čoveka u odnosu na životinju, obraćati pažnju na tu bolest prednost je hrišćanina pred prirodnim čovekom: biti izlećen od ove bolesti blaženstvo je hrišćanina.
Dakle, beskrajna je prednost moći očajavati; a ipak biti očajan nije samo najveća nesreća i jad, ne, to je naša izgubljenost. Odnos između mogućnosti i stvarnosti inače nije takav; jer ako je prednost moći biti ovo i ono, onda je još veća prednost biti to što će reći da se to biti odnosi prema mogućnosti biti kao viši stupanj. Što se, tome nasuprot, tiče očajanja, to biti se odnosi prema moći biti kao niži stupanj; koliko je obično beskrajna prednost mogućnosti nad stvarnošću, toliko je dubok pad. To što je dakle u odnosu prema očajanju viši stupanj jeste: ne biti očajan. Ali to određenje je opet dvosmisleno. Ne biti očajan nije isto što i ne biti hrom, slep i tome slično. Jer ako ne biti očajan nije ni više ni manje nego uopšte ne biti očajan, onda je to upravo očajanje. Ne biti očajan mora značiti uništenu mogućnost da čovek to može biti; ako je stvarno istina da neki čovek nije očajan, onda svakog trenutka mora negirati tu mogućnost. Odnos između mogućnosti i stvarnosti inače nije takav. Jer dobro kažu mislioci da je stvarnost uništena mogućnost, ali to nije potpuno tačno, ona je ispunjena, aktivna mogućnost. Ovde je, naprotiv, stvarnost (ne biti očajan) koja zato predstavlja i negaciju, nemoćna, uništena mogućnost; inače je stvarnost u odnosu prema mogućnosti afirmacija (potvrđivanje), ovde je negacija.
Očajanje je unutrašnji nesklad neke sinteze, koji se odnosi na samoga sebe. Ali sinteza nije nesklad, ona je tu samo mogućnost, ili se u sintezi nalazi još mogućnost nesklada. Kada bi sinteza bila nesklad, onda uopšte ne bi bilo očajanja, onda bi očajanje bilo crta ljudske prirode kao takve, što znači da onda ne bi bilo očajanje; onda bi bilo samo nešto što je čoveka zadesilo, neka njegova patnja, kao neka bolest koja je čoveka pogodila, ili kao smrt, koja je sudbina sviju. Ne, očajanje se nalazi u samom čoveku; ali da čovek nije sinteza on uopšte ne bi mogao očajavati i da tu sintezu nije prvobitno dobio iz božjih ruku, u pravom odnosu, onda takođe ne bi mogao očajavati.
Odakle onda dolazi očajanje? Iz odnosa u kome se sinteza odnosi prema samoj sebi, time što bog koji je čoveka učinio odnosom, ovoga takoreći ispušta iz svojih ruku, što znači time da se taj odnos odnosi prema samom sebi. U tome što je taj odnos duh, vlastito ja, u tome se nalazi odgovornost od čega zavisi svako očajanje u svakom trenutku u kome postoji, ma kako dosetljivo i zavaravajući i sebe i druge očajnik govorio o svome očajanju kao nesreći — zamenom, kao u onom navedenom slučaju nesvestice, sa kojom očajanje, mada kvalitativno različito, ima mnogo zajedničkog, jer je vrtoglavica pod određenjem duša ono što je očajanje pod određenjem duha i - vrvi analogijama sa očajanjem.
Iz: Bolest na smrt, prevod Milan Tabaković, posebno izdanje časopisa »Ideje«, Beograd, 1974.
