Ona brine, skuplja, uređuje, racionalizuje svakodnevicu; ona beleži, arhivira, pamti i određuje kretanje vladajućeg sloja; ona čuva vladajući sloj od nepotrebnog gubljenja vremena i energije, povećava efikasnost;
Žene su mogle postati sekretarice, odnosno baviti se »tajnama« svojih pretpostavljenih, tek kada je sama »tajna« viših slojeva postala trivijalna, dakle u kapitalizmu, i kada je kapitalističko licemerje dozvolilo ženama da budu eksploatisane, te da dobiju poslove od manje važnosti. Ideja sekretarice, žene od potpunog poverenja, zapravo je najbliža ideji harema: sem zanosnih ljubavnica, u haremu je neophodna ličnost koja će nadzirati, kontrolisati, paziti na brojeve, potrošnju, uređivati međusobne odnose tako da ne zamaraju gospodara. Idealna sekretarica dopunjuje suprugu. Dvosmislenost njenoga položaja dopušta različite uloge – materinsku, seksualnu, menadžersku. Sve mogućnosti, sva nataložena značenja nesumnjivo ukazuju na ikonu sekretarice kao na simbolički »koncentrat« društvenog položaja žene u istoriji čovečanstva. Ona brine, skuplja, uređuje, racionalizuje svakodnevicu; ona beleži, arhivira, pamti i određuje kretanje vladajućeg sloja; ona čuva vladajući sloj od nepotrebnog gubljenja vremena i energije, povećava efikasnost; ne retko, ona preuzima na sebe odgovornost vladajućeg sloja, kazne i poniženja namenjena drugima. Karijera sekretarice ne može izaći iz predviđenog okvira, i kreće se samo u okviru predviđenog i dopuštenog, sekretarskog dometa, premda joj njen položaj često omogućava daleko najkompetentniji uvid u stanje stvari. Nalik antičkom robu koji je često bio učitelj, računovođa, administrator...i sekretar, ona može svoju slobodu realizovati samo ako se otkupi, odnosno ako napusti položaj koji ima. Sekretarica često ima ne samo više pameti, nego i više dobrih reči da izrazi mišljenje svojih pretpostavljenih, pa im piše govore, daje ideje i sastavlja osnove koje će im služiti u pregovorima i poslovima. U ustanovama koje nisu direktno zavisne od sticanja profita, kao što su škole, univerziteti, redakcije, društva, bolnice i slično, dobra sekretarica je često stub-nosilac celokupne ustanove, um koji stoji iza svih pametnih koraka, finansijskih planova, rešenja ljudskih problema. Ne govorim o slabim sekretaricama, jer se one ne mogu održati, i ne spadaju u ikonu.
Očito je da žene mnogo lakše i masovnije još i danas prihvataju ulogu u senci i sa jasnim ograničenjima u karijeri. Tu je ključ konstrukcije ikone sekretarice, kao metafore žene u društvu. Priznanje nesumnjivo »ženski« određenih sposobnosti, koje su nastale u kulturi, kao što su organizovanje svakodnevice, briga za druge i planiranje, moglo bi se pratiti od skupljačke uloge žena u praistoriji. Uz priznanje, međutim, nije išlo i odgovarajuće društveno utemeljivanje. U doba opštepriznatih ljudskih prava u koja spadaju i ženske, ostaje nelagodnost pretežno muške vlasti nad svakodnevicom, i to se posebno vidi u položaju sekretarice. Žene u velikoj meri pristaju da ublaže nelagodnost svojom spremnošću da prihvate ulogu sekretarice – ne samo profesionalno, već i u privatnom životu. Još uvek ćete naći, i muškarce i žene, koji su skloni da socijalno i kulturno kodifikovane »uloge« polova brane argumentom »prirode«. Mali broj ljudi, čak i visoko demokratski obrazovanih, shvata da je posle Pekinške konferencije i podrške UN svako ko prihvata zvanično i svetski priznat koncept ljudskih prava – i feminista. No ostavimo šok toga saznanja za još koje desetleće, ako ne i više.
Profesija sekretarice sadrži jednu privlačnu, bogatu, ali i podmuklu naraciju o položaju žena u društvu, posebno raskošno negovanu u francuskoj kulturi. Ženama se naime priznaje ne samo moć uređivanja društva iz pozadine, nego se na osnovu mnogih i ubedljivih istorijskih primera dokazuje kako su žene »uvek« imale svoju moć u istoriji, i kako su zapravo imale ključnu ulogu u njoj. Primera je mnogo, a vešti pobornici ove teze će sa posebnim zadovoljstvom isticati primere zlih kraljica, zločinki većih razmera, žena diktatora, ambicioznih i beskompromisnih ljubavnica, majki, kćerki. Sve su one delovale kao sekretarice svojih muških pretpostavljenih, pripremajući njihove uspehe i deleći ih sa njima. Branitelje ove naracije prepoznaćete po žovijalnosti sa kojom »priznaju« ne samo jednake, nego čak i veće sposobnosti ženama. Oni spremno tvrde da svetom upravljaju žene, jer kontrolišu muškarce. Naracija je tako uspešna, da mnoge žene ne znaju šta da odgovore na to, premda je najveća drskost te manipulacije u njenoj potpunoj transparentnosti. Budući da ionako vladaju svetom, zašto bi se žene trudile da dobiju prazna priznanja i prava koja ionako u stvarnom životu imaju? Ne vređaju li time naklonjenost muškaraca? Ne gube li time svoju ženstvenost? I tako dalje...Mogućni odgovori na ovu retoriku su mnogobrojni. Jedan mogućni je odgovor ljute sekretarice, koja napušta posao ostavljajući za sobom nerešivi haos. U naivnom ali ljupkom američkom filmu Od 9 do 5, tri sekretarice, koje su iskusile sve, od seksualnih napada do potpune nekompetentnosti svoga šefa, odlučuju se da šefa kidnapuju, ne bi li preduzeće napredovalo. Plan u potpunosti uspeva: službenici su zadovoljniji i bolje rade, rezultati su vidljivi, za decu je organizovan vrtić. Ukratko, socijalističko-samoupravljački raj, sve dok se za uspeh ne zainteresuju viši grabljivi šefovi. Utopijski projekt sekretarica tada mora da propadne. Najzabavniji deo filma su pojedinačne fantazije junakinja o tome kako uništiti šefa: Lili Tomlin svoju verziju trovanja sanja u obliku crtanog filma, nalik Diznijevoj Snežani. Politički i za poziciju sekretarice najzanimljiviji je deo kada tri žene prevazilaze sopstvene interese, intrige koje su čule ili zamislile, predrasude i zavist, i ujedinjuju svoj zajednički program: on je zasnovan na različitostima karaktera, na mogućnostima rešenja koja različitosti donose, i na ženskoj solidarnosti. Zavera sekretarica tako se pokazuje kao metafora ženskog organizovanja. Pouka o stvarnoj lakoći takvog organizovanja prelazi ograničenja filma. Nekoliko godina docnije, opet »sekretarski« film Radna devojka (sa Melani Grifit), koji pokazuje kako su pohlepne 80-e prošloga veka represivno htele da promene ideju ženske solidarnosti: mlada kandidatkinja na više sekretarsko mesto bori se protiv »loše«, ambiciozne sekretarice kompanije, i uspeva da joj ukrade haljine, verenika i karijeru. Kapitalistička Pepeljuga bez milosti prihvata ideologiju grabeža, ulaguje se šefovima, i uspeva. Na ta dva primera mogli bismo govoriti o rastu anti-ženskog raspoloženja, i o globalnoj manipulaciji u kojoj se ženama deklarativno »dozvoljava« da imaju svoje Pekinge, ali im se na nivou popularne kulture i stereotipa, uporno podmeću stari modeli. Gledano iz toga ugla, stereotipska savršena sekretarica koja je večito zaljubljena, ali nikada ne dobija zadovoljenje, bar ima grubi i neskriveno seksistički položaj u serijama filmova o Džejmsu Bondu, i ne zavarava nikakvim iluzijama. Monipeni je ne samo dobra sekretarica, spemna da zaštiti svoga junaka od viših predstavnika vlasti – ministara i predsednika vlade, nego je i privlačna, ali Bond nikako ne može da stigne do nje, prezauzet osvajanjem i upotrebljavanjem jata lepotica koje na njega bez prestanka naleću. To još nije sve, nego je očito dugovečni junak u jednoj od novijih epizoda suočen sa ćerkom stare sekretarice: ona se zamenjuje, jer više nije mlada i privlačna, on ostaje večito poželjan i mlad. Peri Mejson je bar do kraja ostao neoženjen i veran svojoj sekretarici Deli Strit, čak i kada su oboje ostareli. U oba slučaja, seksualna tenzija između stalnih likova dobrim delom omogućuje feljtonski karakter, stalno nastavljanje. Primera je još vrlo mnogo – izbor likova sekretarice u popularnoj kulturi je toliki da posredno pokazuje kolika je važnost ove ikone za opštu poziciju žena.
U stereotipima o sekretarici bila je očekivana i varijanta stare, neljubazne, autoritarne sekretarice. Bilo da je smišljena u folkloru administrativne nehumanosti socijalističkih režima, ili kao neizbežni arheološki ostatak u kapitalističkom progresu, ona je proizvod straha pred ženskim sposobnostima. U njoj prepoznajemo vešticu, ženu sa mnogo skrivenih znanja koja mogu biti i opasna za mušku vlast. No u svim varijantama naracije, vidljiva je traumatizacija muškog autora oko ženske kompetencije, profesionalnosti, tradicionalne raspodele polnih uloga, i kontrole žena. »Čitajući« ikonu sekretarice, žene mogu dobiti možda najpotpuniju informaciju o tome ko se i gde najviše boji njihove intervencije.
Svetlana Slapšak/ Radne žene
