Savremena fleksibilna svakodnevica može delovati privlačno nasuprot staroj „dosadnој“ rutini. Međutim, kako trezvena analiza tako i svakodnevno iskustvo pokazuje da od obećane slobode malo šta ostaje u rastućoj fleksibilizaciji društvenih i ekonomskih odnosa.
Pre nekog vremena, Biljana Srbljanović se, u svom prvom potkastu za portal Remarker, dotakla popularnosti marksizma i leve politike uopšte. Uz krajnje površnu dijagnozu (doduše, to i nije bila direktna tema emisije) istakla je kako se teme radničkih prava, levog feminizma i slično sve češće, „pomodarski“ pojavljuju kao teme kandidata/kinja na prijemnim ispitima njenih studija. Ne ulazeći u sasvim problematičnu reprezentativnost uzorka na kojem bazira ovo mišljenje, ona je karakterizacijom „levičarenja“ kao nekakve mode zanemarila iskustvo rastuće deprivacije kako njenih kandidata, tako i ostatka društva. Kao da, uostalom, „moderne“ teme nisu proizvod realnog i svakodnevnog iskustva, a posebno iskustva rastuće neimaštine.
No, dok se oni u boljem materijalnom položaju zavaravaju time da poseduju svoje ideje, život, rad, prijatelje kao što poseduju imovinu, deluje da pomenuti kandidati/kinje samim bavljenjem ovim temama rade na osvešćivanju šireg društvenog problema.
Ovakvi stavovi ipak ne treba nimalo da nas čude. Svakodnevicu, koju je nekada određivalo striktno radno vreme, mlađe generacije danas doživljavaju kao predvidivu i monotonu. Pomognuta globalizacijom i fleksibilizacijom rada, svakodnevica nam danas izgleda bogatija mogućnostima nego ikada pre. Čini se kao da je dosada rutine koja je pogađala svakoga ko nije odabrao da živi avanturistički nestala iz naših života. Ne sviđa ti se posao – nađi novi, ne voliš kancelariju – radi od kuće, mrzi te da ustaneš rano – radi uveče, smaraju te prijatelji, nerviraju te grupni treninzi, dosadila ti je kulturna ponuda – zameni, promeni, nađi novo, lepše, zanimljivije, prema svojim potrebama. Svakim danom sve lakše deluje to promeniti, smeniti, zameniti, kao da je sve pitanje volje i jednog klika mišem.
Demistifikacija rutine kuća – posô
Dosadni ideal jednoličnih dana ljudi sa stabilnim zaposlenjem zamišlja se ovako: buđenje, doručak, posao, relaksacija/razonoda, spavanje. Svaki/a mašta o vikendu tokom kojeg obavlja rutinske kućne poslove i provodi slobodno vreme s prijateljima i porodicom. Namesto čamotinje svakodnevnog života oblikovanog zacrtanim radnim vremenom, nudi nam se fleksibilan rad. Pionirski promovisan kroz fenomen kreativnih industrija, a zapravo daleko stariji, ovako „organizovan“ rad nudi san svakog slobodnog čoveka pod parolom „radi kad hoćeš, odakle hoćeš, s kim hoćeš“.
Bliska istorija fenomena rutinske svakodnevice vezana je za državu blagostanja. Ono što je omogućilo takvu svakodnevicu jeste koncept vladavine u kojem država igra ključnu ulogu u zaštiti socijalne i ekonomske dobrobiti njenih građana/ki, odnosno javnu brigu koja omogućava minimum neophodan za dostojanstven život. Drugim rečima, javno finansirano zdravstvo, obrazovanje, kultura, transport, itd.
Fama stvorena oko jednoličnih dana, ipak ne dolazi od potrebe da se život učini sadržajnijim, zanimljivijim. Na organizaciju rada uticala je i promena organizacije proizvodnje, a sa ciljem smanjenja rashoda. Tako deluje da je (i) rad oblikovan prema kriterijumu potražnje: po potrebi, po projektu, privremeno, povremeno. Tome su, naravno, u velikoj meri pomogle izmene zakonskih regulativa koje su znatno degradile prava radnika/ca, izborena decenijama ranije. Ono što u realnosti nastaje daleko je od uzbudljivog ideala, ukoliko pod uzbudljivim ne mislimo na neizvesnost prihoda, količine posla ili organizacije slobodnog vremena.
Fleksibilni radni odnosi oblikuju našu svakodnevicu na takav način da je život zapravo nemoguće organizovati (a samim tim teško i promeniti). „Ideali“ koji se tako promovišu predstavljaju zapravo niz eufemizama kojima se maskira realno stanje: „radi kad hoćeš“ tako se odnosi na „radi stalno“, „radi gde hoćeš“ na „radi svuda“, „radi s kim hoćeš“ na „snađi se“, odnosno radi ako posao uopšte nađeš. I dok se s jedne strane priča o smeni rutine kuća‒posô pretvara u kuća=posô, posô, posô, sa druge se posao pretvara u rastuću nesigurnost.
Privatizacija deprivacije
Iluzija o slobodno organizovanom radu ne završava se samo na radu. Jer u svetu iluzija nema granica, pa je tako i slobodno vreme slobodnije nego ikada pre. Mogućnosti su bezgranične, ponuda takođe, sve je stvar interesovanja, ljubavi, volje. Nesputani radnim satima u toplini doma možemo maštati o viđanju s prijateljima, izlascima, treninzima, godišnjim odmorima. Da samo možemo maštati uviđamo, na primer, prilikom prve potrebe da odemo lekaru.
Ipak, često čujemo žalopojke o izgubljenim vrednostima, mladima koji ne čitaju ili ne idu u pozorište, o otuđenosti savremenog čoveka koji vreme provodi za kompjuterom ili nad telefonom, o tragediji nezdravih tela ljudi lenjih za sport ili redovne preglede. Nesvesni činjenice da je kultura kao i zdravlje, rad kao i odmor, svaki odnos, privatni ili poslovni, podlegao imperativu prekarizacije. U nedostatku strukture koja omogućava da različite sfere budu stalni i stabilni deo naših života, njih preuzima diktat rada.
Javni sektor konačno je „oslobođen“ bremena javnog finansiranja. Pa se tako, kao i slobodno vreme, mogao naći na slobodnom tržištu. Atraktivnost rada u toplini doma, u parku, na plaži gubi na značaju kada nije moguće platiti račun za lekarski pregled. Zdravlje i obrazovanje postaju luksuz, daleko prioritetniji od odlaska u pozorište. „Niko ništa ne radi, svi sede po kafićima“ potpuno je promašena dijagnoza za stanje u kojem ispijanje kafa ili piva postaje jedina priuštiva razonoda.
posao
Raspršena svakodnevica, „oslobođena“ svakog stalnog, stabilnog, redovnog i kontinuiranog odnosa, na koju utiče i odsustvo svake društvene odgovornosti prema pojedincu/ki, formira iste te pojedince/ke kao izolovane članove društva. Sasvim izdvojeni jedni od drugih, u borbi za goli život, zauzvrat reprodukujemo iste one obrasce koji su nas i proizveli.
Ovaj tip (negativne) individualizacije ne podrazumeva samo svođenje odgovornosti na lične mogućnosti (sam/a si odgovoran/na za pronalaženje prihoda, osiguravanje zdravlja, kao i stabilnih međuljudskih odnosa itd.), već i manje trajne društvene relacije naizgled oblikovane izborom. U svetu stalnog smenjivanja poslova, saradnika/ca, radnih sati, pa samim tim i nestabilnosti prijateljskih i porodičnih odnosa, nema prostora za stvaranje bilo kakve politike. U takvom svetu ideja o ma kakvoj alternativi deluje kao nešto u najmanju ruku nemoguće. A svako ko takve ideje zastupa kao sanjar ili budala.
U sistemu koji nas neprestano ubeđuje da nema alternativu, prvi odgovor bio bi da umesto osuđivanja ideja o jednakosti (kao prolazne mode) insistiramo na tome da one postanu naša realnost. Nedostatak osnovnih uslova za život i organizovanje ne treba romantizovati, ali ne treba ni izgubiti iz vida da upravo u svakodnevnom iskustvu eksploatacije leži prostor emancipacije. Osvestiti svoj klasni položaj, njegovu društvenu stvarnost, tako i društvo u celosti, a zatim i političke budućnosti, već je to korak ka prevazilaženju trenutnog stanja.
U organizaciji svakodnevice, ove današnje, gotovo je revolucionarno insistirati na stabilnom radnom vremenu, osiguranom mestu za rad i redovnom odmoru. Iako se bitke sve češće vode u pokušajima povećanja minimalne zarade, bazične bezbednosti na radu, te pauzama za toalet, rastuća prekarizacija odvešće nas (i odvodi nas) mnogo dalje: samoeksploataciju u borbi za posao u kojoj samo najsposobniji opstaju.
Kako bi sloboda prestala da bude samo „sloboda da se umre od gladi“, neophodan nam je prostor za svakodnevnu organizaciju. Stabilno radno vreme, pristojne i sigurne zarade, saradnici/ce, te sistem javne zaštite i obrazovanja samo su osnovni zahtevi u borbi za bolju svakodnevicu. Već smo ih jednom izborili, dakle moguće je.
