U novoj kulturi mogućnosti i modernih tehnoloških dostignuća, ljudi se međusobno razlikuju po stepenu obrazovanja, ekonomskom kretanju, zdravstvenoj zaštiti, političkim i drugim ambicijama, te u načinu života. Jake i stabilne države trude se da dobrom socijalnom politikom ublaže sve razlike među ljudima, ipak, mnoge rafinirane situacije još uvek su daleko od ravnopravnosti... Jedna od tih svakodnevnih razlika jeste i razlika među polovima, ali ne sa biološke strane, koja nam je dobro poznata i koja se smatra i prirodnom i normalnom.
Rodna (ne)ravnopravnost
Da li su žene angažovane na odlučujućim funkcijama i u kolikoj meri? Da li ih ima dovoljno u parlamentu? Kakva je njihova uloga u upravnim odborima javnih preduzeća i javnih servisa, u velikim kompanijama?
Na četvrtoj ministarskoj konferenciji o ravnopravnosti žena i muškaraca, koja je održana 1997. godine u Istanbulu, utvrđena je deklaracija Saveta Evrope o ravnopravnosti polova ‒ osnovnom kriterijumu demokratije:
„Postizanje ravnopravnosti žena i muškaraca integralni je deo koji vodi ka istinskoj demokratiji. Preduslov je da učešće svih članova i članica, žena i muškaraca, u svim društvenim sferama bude potpuno obezbeđeno. Demokratija mora postati SVESNA I RODNO OSETLjIVA."
Postoje dva suprotstavljena stava, te dokazi koji ih prate.
Jasno je da su u istoriji postojali periodi koji su bili povoljniji za žene. To je argument koji rado koriste oni koji smatraju da žena zapravo i nije bila uvek podređena ‒ od matrijarhata, preko legendarnog plemena amazonki, žena u Sparti, do poznatih vladarki, umetnica, hetera koje su preko muškaraca uticale na događaje u društvu...
Međutim, postoji mnogo više podataka i dokaza o tome da su žene bile ugrožene. Tu su, na primer, surovi obračuni sa ženama tokom srednjeg veka i delovanja inkvizicije. U Evropi, od 15. do 18. veka, na lomači je spaljeno više hiljada žena, optuženih za veštičarenje.
Sve do 20. veka uticaj žena „kao roda" gotovo da nije bio značajan. Svaki napredak u društvu, poput industrijske revolucije, značio je i korak dalje u ženskoj borbi za slobodu, ali vrlo brzo usledili su otpori onih koji su smatrali da i u novonastalim okolnostima žena treba da bude zadržana u kućnim okvirima da bi obezbedila reprodukciju.
Tada su žene počele da shvataju da nije više dovoljno da se jedna drugoj žale na podređeni položaj, a da ne čine ništa. Postaju svesne da je za „oslobođenje" neophodna organizovana akcija, uz stalno istupanje u javnost i uporno traženje ostvarenja zahteva.
Prvi rezultati postaju vidljivi u drugoj polovini 19. veka, a od početka 20. veka žene postepeno ostvaruju svoj put ka ravnopravnosti i slika u društvu se u potpunosti menja. Na Novom Zelandu žene su dobile pravo glasa još 1893. godine, a isto pravo dobile su vrlo brzo i u Australiji.
U evropskim zemljama, radikalnije istupanje ženskih organizacija bilo je posebno vidljivo u Engleskoj. Milisent Garet Foset je 1897. godine osnovala Udruženje sifražetkinja.
Emelin Pankherst se odlučila i na direktno političko delovanje, pa je 1917. osnovana Ženska stranka. Ograničeno pravo glasa žene u Engleskoj dobile su posle Prvog svetskog rata (1918), a sve žene mogle su uzeti učešće u glasanju tek 1928. godine.
Posle Prvog svetskog rata pravo na glasanje dobile su žene u još dvadesetak država. Nećemo govoriti o tome koliko je žena moralo da podnese teško breme nepravdi u borbi za svoja prava.
Mnoge žene u Evropi, pa čak i u državama u kojima su se aktivno borile za svoja prava u 19. veku, poput Francuske i Nemačke, dobile su pravo glasa tek posle Drugog svetskog rata.
Revolucija u Francuskoj 1789. godine, na primer, neće znatnije uticati na položaj žena, iako su neke od njih učestvovale u revolucionarnim događanjima. Iz tog perioda ostaje nam Deklaracija o pravima žena i građanki (1791) Olimpije de Guž.
Uskoro u Engleskoj, Meri Vulstonkraft objavljuje „Odbranu prava žena", prvo feminstičko delo podstaknuto idejom liberalizma, a time počinje i ono što se naziva „prvi talas feminizma", koji traje sve do 60-ih godina 20. veka.
Britanska književnica smatrala je da se žene moraju snažnije boriti za svoja prava. Bilo je važno da se izbore za jednaka prava u obrazovanju, ali i da se oslobode predrasuda da su manje vredne u društvu.
(RTS/b92)
