Četrdeset minuta cepao je mladi Savo otužnu praznu ljušturu bivšeg Idola, pocepao ga kao mlado krokodilče muškatlu, sve dok ga ovaj u poslednjem očajničkom pokušaju iznenada nije upitao da li ovo znači njegov ulazak u politiku.
Piše: Boris Dežulović
Nije to bio istorijski trenutak srpske televizije, štaviše – evo prošle bezmalo dve nedelje, a niko nije ni primetio – pa svejedno, ako bih budućim generacijama za stotinu godina hteo da objasnim zašto je Srbija još uvek ista i zašto se ič nije promenila, niti se ič promeniti nikada neće, ja bih im pustio samo tih nekoliko potpuno neistorijskih minuta iz jutarnjeg programa televizije K1, u kojemu su gosti Jovane Joksimović bili tviter-konsiljere Aleksandra Vučića i takozvani marketinški stručnjak Nebojša Krstić – jeste, onaj iz Idola – i mladi, jedva trideset pet godina star lider inicijative Kreni-promeni Savo Manojlović, organizator nedavnih blokada srpskih gradova koje su dovele do prvog registrovanog uzmaka Aleksandra Vučića.
Četrdeset minuta, da skratim, cepao je mladi Savo otužnu praznu ljušturu bivšeg Idola, pocepao ga kao mlado krokodilče muškatlu, sve dok ga ovaj u poslednjem očajničkom pokušaju iznenada nije upitao da li ovo znači njegov ulazak u politiku. Do tada suvereno kontrolišući utakmicu, mladi se Savo prvi put malo pogubio, a ja sam se – kunem se – uhvatio za glavu, tačno znajući šta sledi. Samo jedan razlog, naime, stari gmaz Krle ima da pita mladog Savu hoće li se kandidovati na izborima: da ga natera da se izjasni oko genocida u Srebrenici. Kako znam? Naravno da znam. Gledam to već dvaespet godina.
I šta je onda uradio Nebojša Krstić? “Pitam da li je ovo vaš ulaz u politiku”, rekao je Krle, “zato što bi me, recimo, zanimao vaš stav o tome da li je bio genocid u Srebrenici.”
Sve dalje bilo je lako. “Mogu da vam odgovorim i na to pitanje”, odgovorio je mladi Savo progutavši knedlu veličine slavskog kolača, ali staroj zmiji samopouzdanje je već skočilo na dvesta, prekrižio je ruke na prsima i zauzeo pozu profesora na ispitu: “Izvolite, baš me zanima.” Izgledalo je baš poput scene na Nejšional Đeografiku, kad sedi stari piton dovati mladog krokodila, a ovaj se kurči i otima, nesvestan da je gotov. “Odgovoriću vam i na to, samo da odgovorim na prvo pitanje”, nesigurno je promucao mladi Savo, ali gmaz je već ovladao situacijom: “Odgovorite mi odmah.”
Ovo što sledi tačan je transkript te brutalne scene, pa osetljivije čitaoce molim da prebace na pretposlednji pasus.
– Ako me pitate za politiku, da li ću se baviti, pa otkud znam… – počeo je da muca mladi krokodil. – To je kao da me pitate da li ću biti televizijski voditelj. Otkud znam. Nisam planiro.
– Ne, ne, pitam za politiku – prekinuo ga je stari piton. – Dakle, vaš stav o genocidu u Srebrenici. Baš me zanima.
– A recite mi, šta je prema vašem mišljenju genocid? – džilitnuo se mladac. – Možete li da mi date definiciju genocida?
– Ne, ne, zanima me vaš stav.
– Odgovoriću vam, ali morate da mi kažete vaše…
– Ja neću da se bavim politikom i nisam tema – kratko ga je ošamario Krle. – Izvolite, recite.
– A šta smatrate pod genocidom?
– Znači, izbegavate odgovor?
– Ma ne izbegavam odgovor, nego vi me pitate da li je bio genocid, a ja vas pitam šta smatrate. Znači, u Srbiji je postalo opšte mesto da kažete ljudima da li je nešto genocid ili nije…
– Da li je bio ili nije, tako je.
– Ali ljudi ne znaju šta je genocid.
– Odlično, samo kažite: da ili ne?
U tom času, svesna da je mali gotov, zgrožena voditeljica Jelena Joksimović reaguje kao žena, želeći da nesrećnom mladunčetu skrati muke: “Nemojte da okolišate, ako nećete da odgovorite, recite, ‘neću da odgovorim’.” “Dobro”, i dalje se ne da prčeviti mladi krokodil, sve izvirujući glavom iz pitonova zagrljaja prema voditeljici: “A jel hoćete vi da mi odgovorite da li je bio genocid ili nije?” “Ja uopšte nisam tema”, sasekla ga je sad i Jelena, “ja ovde postavljam pitanja.” “Pa dobro”, batrga se ovaj, “možete da mi postavite…” “Ja ne moram nikada da odgovorim, moj stav nikoga ne interesuje”, strogo ga je onda voditeljica uputila u surova pravila televizije, a mali se sad već očajnički otimao: “Ne, a jel može neko da odgovori u emisiji? Može neko da kaže šta je genocid?” Konačno, ocenivši da je vreme, raspravu je prekinuo Nebojša Krstić: “Ja ću vam reći da mislim da nije bio genocid.” Scena koja sledi možda i nije za decu mlađu od trideset pet.
– A šta vi smatrate pod genocidom? – poslednjim snagama upitao ga je znatiželjni mladi Savo.
– Uništenje naroda, to ja mislim – ladno je odgovorio ovaj.
– Uništenje naroda? – halapljivo je mladac hvatao vazduh. – Dobro. Da je hteo da se uništi totalno narod? Onda i ja mislim da nije bio.
– Jel? A ovako, inače, mislite da jeste? – nemilosrdno je stiskao Krle. – U ovoj sad situaciji u kojoj imamo tvrdnje da je počinjen genocid?
– Kakve tvrdnje? Vi ste me pitali i ja kažem da nije bio, a vi sad hoćete da kažem da je bio. Izvinite ako sam vas izbacio iz koloseka – pokušao je da se vadi mladi Savo, ali sve je bilo džabe. – Ako vam je zadatak bio da me pitate da li je bio genocid…
– Ne, ne, meni je drago ako vi mislite da je bio.
– Vi ste genocid definisali kao uništenje naroda, znači celog naroda, tamo nije bilo…
– Znači, nije bio?
– Tamo nije došlo do uništenja celog naroda – krajnjim naporom procedio je mali vazduh. – Vršeno je, vršeno je…
– Znači, nije bio genocid?
– Da – predao se konačno mladi Savo.
– Odlično – zadovoljno je podrignuo Krle, pa glasom automatske sekretarice Aleksandra Vučića, kao da ispunjava formular za člansku kartu SNS-a, dodao: – Jel Kosovo deo Srbije?
– Apsolutno – spremno je odgovorilo ono šta je ostalo od mladog Save.
– Odlično.
I to je bilo to. Krle je još samo dodao kako mu je “drago da ima ispravne stavove”, mladi Savo dospeo je još da kaže samo “eto vidite” – zvučalo je kao “služimo narodu”, ali proverio sam, rekao je baš “eto vidite” – i sve je bilo gotovo.
E sad, ako za iznuđivanje priznanja nije trebala tortura u vikendici Velje Nevolje, ako je za ovako lako poništavanje najveće nove nade srpskog pokreta otpora dovoljan bio već i penzionisani pomoćni islednik Nebojša Krstić, strah me i pomisliti šta bi novom Otporu uradio neki demon većeg kalibra.
Znam, sve znam: Savo Manojlović nije ni Dražin četnik ni Vučićev naprednjak, jasno da nije, on je samo mladić, nije Mladić, pametan je, obrazovan i mlad čovek, glas generacije neopterećene našim ratovima i našim devedesetim. Lepo je to i za svaku pohvalu, ali za nekoga kome su Srebrenica i Kosovo tako off teme, a mlad kurac tako pun nas i naših sranja, ne samo da se prilično lako predao pred tim sranjima, nego je odmah pristao na dva najveća. Konačno, misli li mladi lav zaista da u Srebrenici nije bilo genocida, zašto to odmah nije rekao? Zašto to ne sme da izgleda kao njegov stav, nego kao stav prihvaćen od Nebojše Krstića?
Šta bi, recimo, bilo da je Savo hladnokrvno odgovorio, “jeste, bio je genocid u Srebrenici”? Ili da je rekao, “ajde da se ne lažemo, Kosovo realno već najmanje petnaest godina nije deo Srbije”? Šta bi se dogodilo? Napustilo bi ga koliko, pola demonstranata, dve trećine? Devedeset odsto? Kako onda tačno oni menjaju Srbiju?
Ah da, ovo nisu devedesete, ovo je bitka protiv Rio Tinta i rat za čistu okolinu, ovo je početak nove, zdrave Srbije. Da mi je evro za svaki početak nove Srbije! Svaka takva, videli smo to i u ovom uznemirujućem dokumentarcu Nejšional Đeografika, po svojoj definiciji počinje Srebrenicom i Kosovom: da li je bilo genocida u Srebrenici?, nije!, da li je Kosovo Srbija?, apsolutno!, odlično, dobrodošli u Novu Srbiju. Neka vas ne zbunjuje što vam i dalje liči na Veliku: to samo Vučić izgleda manji jer je uzmakao.
Ako zaista misli da Rio Tinto nema nikakve veze sa Ratkom Mladićem, Srebrenicom i Kosovom, i da je nova paradigma moguća bez konačnog i definitivnog odricanja od stare, onda je drčna mlada Srbija zaista mnogo, hm, mlađa nego što izgleda. Ako ručicama pokrijemo oči, niti će biti Srebrenice, niti će biti da je ikada bilo. Ako to tako fercera, zašto onda jednostavno ne prekriju oči pred Rio Tintom?
Stara Srbija tako mladu drži za jaja na najgluplji zamisliv način. Sve Mlada Srbija pametno smisli, u tome su šampioni Balkana, organizovani i duhoviti, koordinacija radi, društvene mreže gore, urbana gerila razbija, baš sve isplaniraju i ukalkulišu, samo jedno ne: šta ako budu pitali za Srebrenicu i Kosovo? Mladi lavovi onda se u Uberu mole ikonici svetog Vasilija Ostroškog da ih niko ne pita za Srebrenicu i Kosovo, a stara Srbija, ni sama ne verujući kako joj je mladost tako glupa, iz vekovnog čistog mira – gle čuda – pita za Srebrenicu i Kosovo. I tako svaki put. Stvar je pouzdana kao kozmodisk: izgleda šašavo, ali deluje.
Od tog trenutka, od časa kad mladi Savo kaže da “nije bio genocid” i da je “Kosovo apsolutno deo Srbije”, stara Srbija može mirno da spava. Nema Rio Tinta, nema genocida u Srebrenici, nema takozvane države Kosovo, nema čega nema. Laku noć, narode srpski, biće sve u redu. Jedina razlika biće u tome što će srećna Nova Srbija umesto litijuma imati litije, pa zaista nema smisla da pobedničko slavlje remetimo jednostavnom činjenicom da je litije umesto litijuma imala i Stara.
Čisto matematički, jebiga, ispalo bi da su iste.
