Sa svakom novom sezonom gledanijih rijaliti programa javnost u Srbiji se dodatno uzburka nizom reakcija, kako onih koji kude, tako i onih koji brane ove emisije. Ono što često izostane je šira analiza uzroka i posledica postojanja rijalitija.
Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju časopisa Le Monde Diplomatique.
Verovali ili ne, emitovanje rijaliti programa u Srbiji je počelo pre 15 godina kada je Pink krenuo sa prikazivanjem „Letećeg starta“ a ubrzo nakon toga i RTS sa emisijom „Jednostavni život“. Nažalost, naši životi su tada, kao i sada, bili i ostali jednostavni samo na ekranu, dok su rijaliti programi sa svojim kreatorima sve uspešniji i bogatiji. Osim toga, deluje da su ove emisije kako vreme odmiče menjale svoj oblik i postajale sve senzacionalnije i eksplicitnije u sadržajima koje nude. U trenutnom formatu one obuhvataju određeni prostor u kojem je pod budnim okom kamera smešteno nekoliko desetina, više ili manje poznatih lica, koja će određeni period živeti zajedno, svađati se, voleti, tući i na kraju krajeva takmičiti za mesto pobednika. Ako je verovati statistikama gledanosti koje objavljaju ovi mediji, rijaliti emisije na kojem god kanalu da se prikazuju beleže najveći broj gledalaca. Svi ti gledaoci su tako početkom septembra opet dobili priliku da gledaju novu sezonu rijaliti emisija „Parovi“, to jest „Letnjeg kampa“ na Hepiju, i „Zadruge 2“ na Pinku. Pompezne najave novih sezona ovih emisija su trajale nedeljama pre njihovog početka i osim spekulacija o tome koji će „rijaliti igrači“ otići u koji rijaliti šou, pisalo se i da se radi o projektima koji do sada nisu viđeni na našim prostorima i za čiju je realizaciju izdvojeno više milona evra. Prema najavama Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, samo za novu sezonu „Zadruge“ je sagrađen „bajkovit imaginarijum“ koji predstavlja kombinaciju „Venecije, Firence i Monaka u pokušaju da se spoje tri epohe – početak 16-og, 20-og i 21-og veka.“ Naime, za potrebe „Zadruge“ sagrađena je „kneževina“ sa oko sto objekata, morskim zalivom, brodovima, gliserima, oldtajmerima, mlaznim odelima i umetninama od neprocenjive vrednosti.
Dakle, ako govorimo o izgledu prostora u kojima su smešteni takmičari, onda govorimo o luksuzu i komforu koji većina građana Srbije može videti jedino na malim ekranima. S druge strane, način na koji se odvijaju međuljudski odnosi unutar tog prostora predstavlja upravo ono što reč rijaliti znači kada je prevedemo na naš jezik: stvarnost. Diskutabilno je da li su i u kojoj meri odnosi unutar ovih emisija iscenirani ili namešteni, ali je sigurno da viđeni oblici ponašanja, iako se odvijaju u izolovanom prostoru, nisu nešto što ne gledamo svakodnevno i u sopstvenom okruženju. Obrasci konkurencije, nasilja, mačizma, eksploatacije i ponižavanja zarad novčane ili bilo koje druge naknade se reprodukuju i van televizijskih emisija i nezavisno od istih.
Samopotvrđivanje kroz kritiku radi kritike
U poslednjih nekoliko godina rijaliti emisije izazivaju podeljene i sve glasnije reakcije u javnosti. Skoro svaka nova sezona je za sobom donosila rasprave o uticaju koji ove emisije imaju na društvo, a ponajviše na mlađe generacije. Ipak, raritet je da je sa novom sezonom polemiku pokrenuo ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, koji je izjavio kako smatra da „rijaliti programi treba da budu predmet posebne pretplate“ jer su „sramota za medijsku scenu“, te „duhovno i mentalno uništavaju jedan narod“. U duhu ovakvih kritika o rijalitiju kao programu koji „ubija snagu jednog naroda“ nastavljaju i mnogi glumci, poput Branislava Lečića koji navodi da ovakva vrsta programa „srozava kredibilitet čoveka“. Momenat da izloži svoj komentar na aktuelnu temu je iskoristio i bivši ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, koji ističe da se protiv rijalitija „ne trebamo boriti direktno već stvaranjem kvalitetnijih sadržaja“. Ovakvi komentari inače nisu novost, a pre tri godine je nakon prvobitnog potpisivanja peticije za zabranu rijalitija održan i protest pod nazivom „Hoćemo kulturu, a ne rijaliti“, koji su organizovali mladi iz studentske organizacije „Sistem vrednosti“ sa Pravnog fakulteta. Dve godine posle nakon ovog protesta ili prošle godine, preciznije rečeno, zabrana rijaliti programa je između ostalog bila i predmet protesta koji su organizovali politički pokreti „Dveri“ i „Zdrava Srbija“, na kojem su poručili da postoje dva sistema i to: „sistem vrednosti Željka Mitrovića i sistem vrednosti normalne Srbije. Nije jasno da li ova teza o postojanju dva sistema predstavljala neku lošu pošalicu, ali svakako treba naglasiti da smo zapravo svi zajedno u jednom jedinom sistemu koji uspešno čini bogatim ljude poput Željka Mitrovića, dok na ivici egzistencije ostavlja masu ljudi.
Sve u svemu, uzimajući u obzir iznete kritike, čini se da one polaze od najmanje dva pogrešna predubeđenja. Prvo je postavka da su rijaliti emisije problem same po sebi, a ne sistem proizvodnje takvih medijskih sadržaja, čime dolazi do mešanja uzoraka sa posledicama. Drugo je neutemeljeno stanovište da modeli ponašanja viđeni u rijaliti emisijama direktno utiču na ponašanje gledalaca tih emisija. Kritike koje dolaze na račun rijaliti programa se prema njima odnose kao prema gorućem društvenom problemu, tako da se postavlja pitanje kakva bi situacija u društvu bila kada bi se rijaliti emisije ukinule. Da li bi onda obrasci ponašanja koje smo gledali u tim emisijama preko noći bili ukinuti i iz naših okruženja? Da li bi svi strastveni gledaoci tih emisija odjednom počeli masovno da posećuju pozorišta i bioskope? Odgovor je, naravno, negativan. Scene psihičkog i fizičkog nasilja kojima obiluje ne samo rijaliti program, nego i naša svakodnevica imaju mnogo složenije uzroke i neraskidivo su povezane kako sa obrazovanjem tako i sa socio-ekonomskim položajem građana. Zato je svako prebacivanje krivice za loše stanje u društvu na rijaliti programe dobar pokazatelj nečijeg nerazumevanja problema ili pak svesne manipulacije kojom se pokušava prikriti nedostatak ponude bilo kakve alternative. Mnogi kritičari tako sopstvene kritike svode na puko moralisanje i kritiku radi kritike koja se ogleda u ličnom samopotvrđivanju kroz anti-rijaliti orijentaciju. Ivan Velisavljević je u svojoj analizi objavljenoj na portalu „Bilten“ ovakve kritike opravdano objasnio kroz nameru dizanja moralne panike i galame, dok se pomenuti protesti i peticije primarno pokreću u ime sistema „stare, klišeizirane desnice“ koja, osim što nema nikakav politički predlog, zastupa ideju da će Srbija napredovati jedino ako se „Srbi budu razmnožavali, išli u crkvu i vojsku, i govorili jedni drugima ‘dobar dan’ i ‘prijatno’.“
Veliki broj kritika se odnosi i na to da ponašenje koje se emituje na rijaliti programu direktno (loše) utiče na ponašanje gledalaca, a posebno na mlađe generacije. Ova pretpostavka je potpuno neutemeljena. Jer, ne postoji ni jedno istraživanje koje bi pokazalo direktnu uzročno-posledičnu vezu ovih društvenih fenomena. Štaviše, ona polazi od teze da su gledaoci jedna pasivna i nemisleća masa koja bez preispitivanja preuzima određene (opet loše) modele ponašanja i dalje ih reprodukuje primenjujući ih i u sopstvenom životu. Možda bismo mogli reći da je veći potencijal u tom ključu da će mlađe generacije biti podložnije ovakvim uticajima, ali to opet ne znači da je zabrana rijaliti emisija rešenje. Naime, gotovo isti sadržaji se mogu videti i na filmovima, različitim internet sajtovima, a naposletku i na ulici. Drugim rečima, značajnije je postaviti pitanje šta može uticati na razvoj kritičkog preispitivanja plasiranih sadržaja? Tu odgovore možemo pronaći u već pomenutom obrazovanju i socio-ekonomskom položaju građana i građanki. Kada govorimo o obrazovanju u Srbiji, treba reći da ono, s obzirom na životni standard građana, nije svima dostupno. Sociološka istraživanja govore da sve manji broj dece iz radničkih i seljačkih porodica upisuje fakultete u Srbiji. Osim toga, kvalitet samog obrazovanja je diskutabilan i okrenut komodifikaciji, a ne javnom interesu (za šta je pravi primer nedavno uveden dualni sistem školovanja). Sa ovim je na kraju povezan i položaj radnika, čiji se dani svode na celodnevne, loše plaćene, rutinske poslove. U takvoj situaciji, ne čudi što većina građana Srbije bira da u slobodno vreme gleda emisije čiji je sadržaj jednostavan i ne zahteva bilo kakav misaoni i intelektualni napor.
Ne možemo se baviti programima privatne televizije
Na proteste i sve kritike koje mu se upućuju na račun potenciranja rijaliti programa Željko Mitrović je u svoju odbranu najčešće iznosio stav kako je „medij privatna svojina i da se niko ne može mešati u privatno vlasništvo i njegovu uređivačku politiku“ a na stranu ovakvih opravdanja je stala i premijerka Ana Brnabić nedavno izjavivši kako rijaliti nije specifičnost Srbije, odnosno da se „ne možemo baviti programima privatne televizije.“ Njihove izjave su tačne i zapravo predstavljaju produkt privatizacije medija i podređivanje proizvodnje medijskog sadržaja tržišnoj logici. To znači da je većina medija prinuđena da proizvodi one sadržaje koji se isplate, a to su u ovom slučaju zabavni i rijaliti programi. Prema izveštajima o zastupljenosti programskih sadržaja za 2017. godinu, odnos između rijaliti sadržaja i kulturno-umetničkih sadržaja je prilično jasan. Naime, na Pinku je taj odnos 21,87% prema 0%, dok je na Hepiju taj odnos 43,09% prema 0%. Na TV Prva većinu sadržaja čini serijski program sa 25,88% dok rijaliti sadržaj obuhvata 8,85%, a kulturno-umetnički sadržaj opet 0%. Na O2 TV takođe preovladavaju serijski sadržaji sa 21,07% a kulturno-umetnički i ovde izostaju i čine 0%. Situacija nije puno bolja ni sa naučno-obrazovnim sadržajima pa su i oni na pomenutim televizijama zastupljeni u minimalnom procentu koji ne dostiže ni 1%. Na osnovu ovoga se može reći da je javni interes izbrisan iz medija onda kada je oberučke prihvaćena logika o svemoći tržišta. Ta odluka je u velikom delu stručne javnosti dočekana pozitivno jer je postojalo uverenje da državno vlasništvo u medijima nužno nosi sa sobom politički uticaj vladajuće stranke (kao da državno ili javno finansiranje podrazumeva investiciju same stranke, a ne građana), a privatno nezavisnost i slobodu.
Ova vlada, kao i one prethodne uostalom, sledi logiku smanjivanja odgovornosti države i privatizacije „svega postojećeg“, tako da nije neobično što su i politike te vlade okrenute interesima privatnika umesto javnom interesu. Baš zato ne treba da nas čudi što se za potrebe rijaliti emisije izdvajaju milioni i grade stotine objekata, dok škole i bolnice u mnogim mestima širom zemlje jedva imaju osnovne uslove za funkcionisanje. Država je ovakvim kursom digla ruke od velikih ulaganja za potrebe javnog interesa, a teško je zamisliti da će u kontekstu u kome se jedino profit računa, to umesto države učiniti neki privatnik. Iz tog razloga je, u najmanju ruku, neobično kada se od vlade, čija je politika na planu zdravstva, obrazovanja i ekonomske sigurnosti na marginama prioriteta, traži da prepozna javni interes za „kulturnijim“ sadržajima na televiziji. Kao što je i pradoksalno kada se sadržaji na televiziji kritikuju bez preispitivanja njiihovog uzroka i koncentracijom samo na posledice. A možda je i to u nečijem interesu?
