Poput ogromnog broja Italijana, košmar pandemije koja ovih dana doživljava kulminaciju na Apeninskom poluostrvu preživljava i Besim Bajrić, Banjalučanin sa stalnom adresom u Milanu. Dok se sa svojim prijateljima striktno pridržava svih propisanih mjera, promijenivši sasvim navike i način života, sa psihičkim pritiskom bori se humorom, dajući si oduška na društvenim mrežama.
„Upakovan kao bliskoistočna mlada palim motor i razmišljam kojim cestama da stignem do firme a da me ne zaustavi policija. Ne da mi se skidati kacigu, burku, hijab, oklop i sav konfekcijski materijal na sebi, objašnjavati ko šta i zašto, pokazivati garantno pismo iz firme i popunjavati autocertifikat da sam na putu do posla i da u ovom science fiction filmu ja sam samo sporedna uloga. Ionako naše kretanje regionalna vlada kontorliše preko mobilnih telefona. Rekoše nam javno sinoć. Kažu četr’est posto vas još uvijek landra i prkosi.
Tako i treba. Treba nama vojska na cestama. Treba da nas love, tuku, zatvaraju u mračne komore. Nema svrhe informirati i obrazovati budale. Stariji svijet hoće da hoda i uživa u beharom uokvirenoj epidemiji. Samo prangijom po bubrezima treba.
Vozim se kroz Blade Runnerov grad i sve mislim kako će Ridley Scott da iskoči iz nekog haustora i da mi drekne ‚Stop ponavljamo!‘, dok androidi na balkonima zgrada, umorni od ponavljanja iste scene, urliču: ‚Vidjećete vi humani još stvari koje niste mogli ni sanjati!‘”
Ovo je tek jedan od martovskih Facebook statusa Besima Bajrića, Banjalučanina koji već 27 godina živi u Milanu, gradu koji se ovih dana lavovski bori s pandemijom Covid-19. Ima dana kada facebook objave, poput ove, vrcaju duhom i humorom – slamkama za koje se ljudi hvataju kako bi se izborili sa tragedijom koja ih pogađa. Kao što ima i onih drugih, u kojima preovladava crnilo, nakon što se počnu izjavljivati prva saučešća porodicama umrlih prijatelja. Kako izgleda život u Milanu, u vrijeme kada pandemija u Italiji doživljava svoj vrhunac, ovaj Banjalučanin je ispričao za Impuls portal.
„Zadnja sedmica je, za razliku od prethodnih, skoro pa 100 posto karantin. Trenutno, grad je totalno pust. Sve je zatvoreno osim apoteka i prehrambenih supermarketa. Poneka pekara je otvorena koja radi kratko vrijeme. U sva ta mjesta ljudi ulaze jedno po jedno, redovi su na cestama, ljudi održavaju neku distancu i nekad se čeka i po 2-3 sata prije nego što se uđe u market. Otkako je vlada novim dekretom uvela zakon o kretanju i pozvala narod da ne izlazi ako ne mora, za slobodno kretanje, bez obzira da li je to otići u market ili na posao, potrebno je imati dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova, autocertifikat. Izjava da sam ja taj i taj koji se kreće npr. zato što idem na posao. Ako nemaš opravdan razlog za kretanje, riskiraš čak krivično gonjenje. Krivično si odgovoran na nivou terorizma jer riskiraš zdravstveno stanje nacije. Prvih dana je bilo 700 prijava, poslije je taj broj narastao na 2000, govorim u cijeloj Italiji.
Na neki način, ovih dana života u Milanu i nema jer je sav u tom karantinskom stanju. Svi su u kućama, mnogi rade iz njih, dosta ih je i na prinudnom godišnjem odmoru. Donesen je Zakon o integracionoj kasi, gdje će neki ljudi prestati da rade, ali će im plate biti pokrivene iz budžeta. S druge strane, ko nije mogao da organizuje ‚smart working‘, i dalje radi. Kao što su npr. banke i pošte, s tim da ni one ne puštaju više od jedne osobe unutra. Sve ostalo je zaustavljeno. Rade i izdavačke kuće, kiosci... Moja firma tako radi, od petka smo na kućnom poslu, ali možemo otići do posla uz izjavu, autocertifikat i garantno pismo firme da imamo slobodno kretanje u određenim danima, kada smo na putu do firme i nazad. Kontrole u gradu su random. Kada te policija zaustavi i ispituje, moraš dokazati zašto si vani i gdje ideš. Pred njima moraš popuniti taj autocertifikat, oni imaju pravo i da kontrolišu da li si zaposlen u toj firmi, da li zaista ideš na posao. Imaju pravo da kontrolišu gdje stanuješ da bi ustanovili da li se krećeš na relaciji posao – kuća. Dakle, kontrole su ozbiljne.
Milano u tišini: S druge strane, sam grad je apokaliptičnog izgleda. Sve je zatvoreno, grobna je tišina. Gradski prevoz nije ukinut, funkcioniše u smanjenom obimu i to je, ja mislim, jedini zvuk koji se čuje u gradu – zvuk tramvaja i autobusa.Vozila je jako malo. Do ovog vikenda se mogla vidjeti poneka osoba koja u svom kvartu izađe da prošeta jer je još poneki park do ove nedelje bio otvoren. Od ponedeljka kapije parkova su zaključane, tako da nema okupljanja ni tu. Dakle nema tu više vanjskog života. Sve ono što je normalan život – šoping, kafići, to je sve zatvoreno. Što se tiče Milana, to se fino poštuje jer ovaj sjeverni dio Italije ozbiljniji u svemu. Druga je priča na jugu.
Ljudi nastoje da koliko toliko održe pozitivan duh, da ne padnu u neka depresivna stanja. Bar ovi ljudi koje ja još uvijek vidim. Moji najbliži prijatelji su sa mnom svakodnevno i mi nastojimo da se smijemo, zezamo i da se, kao, pravimo da je to sve negdje oko nas. Ali u biti smo isfrustrirani i umorni i u nekom smo iščekivanju...Čekamo da ovo prođe. Mada realno govorimo i razmišljamo o tome šta i kako ako se zarazi jedan od nas četvorice, koji se svakodnevno viđamo i družimo. Nekako se pripremamo i na sve – i na najgore, ali na neki realan način, bez panike. Jer nismo od prvog dana paničili već smo počeli praktikovati to što su rekli - konstantno pranje, dezinfekovanje ruku, stvari oko nas, non stop se nešto čisti i dezinfekuje. I u glavnom se sve svodi na neko normalno druženje. Cijelu prošlu sedmicu ja nisam nigdje izlazio. Izašli smo u petak popodne, sat vremena u naselje, i tad smo skontali da je grad totalno apokaliptičan. I nakon nekih 10 minuta šetnje, nismo znali više o čemu da pričamo jer nam je sve bilo toliko čudno i nestvarno, kao u nekom filmu. Znači, grobna je tišina u gradu koji je konstantno pun i u pokretu, sad je sve paralizovano. Neka trivijalnost koja je bila svakodnevnica, sad je nemoguća. Pomisao da ne mogu izaći, da je sve zatvoreno osim apoteke i marketa...slično sam proživio kroz rat i podsjeća me na to. Jednom proživljeno, pa se navikneš na neki način. Ali vidim da je prijateljima to već druga priča. Njima je to mnogo veći šok jer nikad nešto slično nisu doživjeli.
Sve se to nekako nastoji neutralizirati kroz neko zezanje, čitajući na Facebooku sve te gluposti, u smislu ko je pustio virus, zašto se to desilo, čiji je to plan, novi svjetski poredak... Smijemo se tome. Nema puno toga, sve se svodi na gledanje serija, Netflix, na čitanje, da nekako prođe vrijeme ako se ne radi. Ja sam danas proveo osam i po sati radeći, tako da mi je dan nekako prošao kao da sam u kancelariji. Naš prijatelj Alesandro je doktor na hiruško-ortopedskom centru u Milanu i njegov odjel je pretvoren u intenzivnu njegu. On nam je jedini koji je u tom bliskom, svakodnevnom dodiru i svjestan je da bi jedan dan mogao ostati u bolnici jer se može desiti da bude zaražen. Živimo i s tom konstantnom misli.
Ljudima u Bosni i Hercegovini mogu reći da moraju ozbiljno shvatiti ovu stvar, bez obzira na sve što se govori. Čuo sam mnoge naše ljude da smatraju svu ovu priču kao tv šou program, da je sve ovo uveličano. I znam da je to naš mentalitet koji teško prihvata bilo kakvu priču o bolestima, pogotovo ovakvim. Ljudi trebali da budu mnogo svjesniji da je ovo realna i veoma ozbiljna stvar. Danas je i potvrđeno od WHO da virus ne ubija samo stare ljude, već da umiru i mlađi. I mislim da bi ljudi trebali malo više da razmisle o drugima, o onima koji su im bliski, nego samo da misle o sebi. Znam da se ljudi našeg mentaliteta teško dovedu u stanje poštovanja nekih mjera, ali moraće kompletno da promijene stil života i da se obrazuju da ne bi došlo do tragedije koja se dešava ovde kod nas, svakodnevno.“
Autor: Maja Bjelajac - Impuls
