fbpx

Ratni hirurg u službi ratne politike

lazic mural

izvor fotografije

Miodrag Lazić je bio žrtva sumanute politike koju je i sam podržavao, a koja je vodila u rat. Na kraju je i sam stradao od iste takve politike koja je virus od kog će stradati proglasila “najsmešnijim u istoriji čovečanstva”.

piše: Dejan Kožul

U Nišu je ovih dana osvanuo mural sa likom Miodraga Lazića, hirurga i rukovodioca Urgentnog centra Kliničkog centra Niš, koji je preminuo 14.04.2020. godine od posljedica korona virusa. Sahranjen je, onako kako je tražio, uz zvuke Marša na Drinu. Orilo se ne samo u Nišu, nego i na Palama, Istočnom Sarajevu, Banjaluci, Bijeljini...

Iako je spadao u rizičnu grupu, jer je bio nadomak 65. godini, nije želio da se povuče i u izolaciji gleda šta nam ta korona radi.

Ta posljednja slika njegovog života ujedno je i najbolji prikaz kakav je dr. Miodrag Lazić bio. Srčan. Tvrdoglav. A to su često samo sinonimi za osobe koje baš nisu u stanju najbolje da sagledavaju realnost. Ili možda i jesu pa tu vide svoju šansu za ostvarivanjem. Nema trećeg.

Krenimo sa tim da je dr. Laziću još 1994. godine Patrijarh Pavle uručio orden “Svetog Save", Vojska Republike Srpske uručila mu je medalju “Milan Tepić” za hrabrost, a 2016. godine Milorad Dodik mu uručuje orden “Krst Milosrđa” i to na proslavi Dana Republike Srpske, odnosno 9. januara.

Svi ti ordeni uručivani su mu zbog onoga što je činio na ratištu, od Knina pa do Sarajeva, odnosno od 1991. do 1995. godine. Lazić je, naime, dobrovoljno otišao, prvo u tadašnju Krajinu, a potom i u BiH gdje je spašavao živote što vojnika, što civila. I ovdje ne želimo da omalovažavamo njegovu ulogu, ali postavljamo jedno drugo pitanje.

U pripremi ovog teksta nedavno sam objavio da bi dr. Lazić više učinio da se, u momenima kad se nametala ratna politika, usprotivio tome jer bi tako možda mogao spriječiti odlazak na ratište istih onih čije živote je kasnije spašavao. I naravno, bio razapet jer da ništa je ne znam o njemu, jer sam ja ipak samo “ustaša” kog treba protjerati iz Srbije i koji nije čitao njegov “Ratni dnevnik”.

E, baš iz tih pobuda sam ono i napisao i baš iz tih pobuda razrađujemo tu tezu.

Demistifikujmo prvo ordenje, sa posebnim akcentom na onaj koji nosi ime Milana Tepića. Sama činjenica da je dr. Lazić dobio orden sa njegovim imenom se savršeno uklapa i u njegovu sliku jer isti su to aršini, iste pobude.

Milan Tepić je, znaju to oni sa područja Kozare i Potkozarja, odakle je porijeklom, bio oficir JNA koji je onomad u Bjelovaru digao skladište magacina u vazduh, a sa sobom je tako poveo u smrt i nekoliko vojnika – jednog junošu JNA, a ostale pripadnike Zbora narodne garde. To što je ostalo još magacina koji su preuzeti od strane Hrvatske vojske, nije vrijedno pomena jer remeti našu verziju istine. Remeti još jedno vozdizanje u nebesa onih koji više ne mogu govoriti, a koji bi se možda i usprotivili zloupotrebi imena. Mrtva usta ne govore i kao takva idealna su za narativ o herojstvu.

Za razliku od njega, slučaj sa Vladom Trifunovićem, koji mora uvijek isti u košu sa Tepićem, jer mu je bio i pretpostavljeni dok su zajedno služili u Varaždinu, odakle je Tepić i otišao za Bjelovar. Osim toga, potiču i iz istog kraja, a znaju i to oni sa područja Kozare i Potkozarja, odakle je porijeklo. O Vladi se ne priča, on nema iscrtane murale, kao što je to slučaj sa Tepićem, nema ulice. Nema ništa. Osim časti jer je, u ono vrijeme, kad se Tepić odlučivao na dizanje magacina i smrt, Vlada Trifunović odlučio da roditeljima vrati djecu, odnosno golobrade vojnike JNA.

96320997 2455110621380506 2078538779970240512 n

Vladimir Trifunović

I oni su mu za to vječno zahvalni. Više je to od bilo kog murala ili imena ulice. Ali to se nije uklapalo u narativ o herojima pa je osuđen za veleizdaju u Srbiji, sudilo mu se za ratni zločin u Hrvatskoj, a čak se i Slovenija uplela najavljivala je da će mu suditi za učestvovanje u sukobu na teritoriji Slovenije.

Vlada Trifunović je posljednje godine života provodio pokušavajući da skine ljagu sa svog imena u trošnoj sobici hotela Bristol. Sam i bolestan.

I da se vratimo na temu, odnosno našeg novog heroja kome se crtaju murali.

Ta vrsta angažmana Vlade Trifunovića bila bi na istoj liniji kao da se dr. Lazić usprotivio ratnoj politici onda kad se to moglo uraditi. Bolje spriječiti, nego liječiti, jeli?

Mali je broj onoga što zovemo intelektualcima koji su se usudili usprotiviti se ratnoj opciji. Oni koji su to učinili prolazili su slično Vladi Trifunoviću.

A dr. Lazić?

Na kraju svog “Ratnog dnevnika” napisao je: “Dabogda se ne ponovilo”.

Na žalost, nije se na tome zaustavio jer je često razgovarajući o tom vremenu i svom učešću u ratu znao ipak reći: “Imao sam sreću da budem deo ovog rata i borbe srpskog naroda, a malo ljudi ima takvu sreću”.

Milan Tepić je slavljen jer se ubio, jer je ubio još ljudi oko sebe. Dr. Miodrag Lazić se slavi, ne samo zato jer je u najtežim uslovima operisao i spašavao živote. Dr. Lazić se i sam stavio u službu ratne propagande i srpske mitomanije i kao takav, u neku ruku, i sam je bio žrtva te iste politike.

Kao potvrdu ove teze izdvajamo neke dijelove iz “Dnevnika ratnog hirurga”.

Koliko je samo litara srpske krvi isteklo preko mojih ruku, niz moje nogavice, natopilo moje klompe, čarape. A baš ta krv je najsvetija srpska reka, od koje nastadoše sve druge.”

“Ranjeni srpski borac, mladić, ime mu nikad nisam saznao, negde kod Modriče: "Doktore, Srbijanac, gde je Beograd?" "Tamo, junače", pokazah rukom u pravcu Beograda. "Okreni me tamo, hoću da umrem gledajući prema Beogradu, tamo je sunce". Umro je posle nekoliko trenutaka... neznani junak. Sećam se mrtvih srpskih mladića koji su tog meseca probijali "put života", spajali Krajinu sa Srbijom. Umirali su ponosni kao Obilići. Otvarali su svojim životima "put života" za svoje u Krajini, zatvorene ustaško-muslimanskim obručem smrti.”

“Ranjen na Igmanu, u žestokoj borbi protiv muslimana. Sam je puzao skoro kilometar i po, dok nije došao do naših. Živ je. Operišemo ga, previjamo. Četiri metka u njegovom telu. Jedva čeka da se ponovo vrati u svoje redove. To su pravi sinovi srpskog naroda, Obilići, Lazari!”

O onima koji su izašli na ulice protestvujući protiv rata dr. Lazić kaže:

A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od očajničke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za "put života", najveća bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladića gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oči uvek uprte, lepo obučeni mladići i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujući protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!”

“Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila "put života". Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana - i uradili su. Osvetili su Kosovo i Jasenovac. Poklonili srpskom narodu još jedan Vidovdan, posle kosovskog. Hvala stotinama poginulih srpskih boraca! Beogradski Vidovdan neću ni da spominjem. Jer, dok se ovde slavi velika srpska pobeda protiv ustaških koljača, Muratovih potomaka i srpskih izroda, vođe demonstracija se izvinjavaju za srpske mine i izjednačavaju žrtve nevinih i palih za slobodu sa žrtvama zlotvora.”

Ukoliko dr. Lazića i stavite u kontekst velikosrpske ideologije često ćete kao odgovor čuti da to nije istina, da on nije bio nacionalista jer je operisao i Hrvate, što je istina.

Mladić iz Herceg-Bosne ostao je živ. Istovremeno sa našim čovekom operisan je i on. Samo zahvaljujući našoj brizi, veštini, i, pre svega, brzini, ostao je živ. Tako se bore srpski hirurzi i lekari, humanisti. Bore se za svaki život, ne gledajući ko je ko. Taj Marko Dugančić mora zapamtiti da je ostao živ zahvaljujući nesebičnoj pomoći srpskih lekara i srpskih sestara. To je etika.”

Mnogo spašenih hrvatskih života. Srbin je čovek, ima dušu, nije zver.”

U dokumentarnom filmu koji je o njemu snimao RTRS, novinar mu postavlja pitanje: “A dali ste operisali i Muslimane”? Potvrđuje da jeste, a kakav je njegov stav o “Muratovim potomcima”, “turčinima”?

Dan za danom ranjeni i mrtvi. Znamo da su na njihovoj strani ogromne žrtve, ali meni, kao hirurgu, kao Srbinu, kao rodoljubu, patrioti, nije važno i ne interesuje me koliko je njihovih poginulo.”

Cilj nam je Igman, a zatim, videćemo. Nadam se - i Sarajevo će doći na red. Slušamo vesti. Šiber, ustaški general na strani muslimana i načelnik njihovog štaba, kaže da je oko Sarajeva veća sila nego oko Berlina. U strahu su velike oči. Srbi ovde, Rusi onde. Imam nekakav osećaj da mu to dođe isto. A ja se nadam da će kraj biti isti, kako za Nemce, tako i za muslimane. Ponovo su u istom ratu, na istoj strani. Izgleda da će sudbina jednog postati sudbina drugog.”

Svjedoči dr. Lazić i o susretu sa Ratkom Mladićem:

Danas nas je posetio general Mladić. On nikada ne najavljuje svoj dolazak. Vojni puk je stao ispred bolnice. Sam je izašao sa jednim borcem i krenuo prema ulazu. Odmah se interesovao za jednog ranjenog borca, Gačanina Ognjena Todorovića. Obišao je bolnicu i pozdravio se sa svima - osobljem, lekarima, pacijentima, ljudima koji su došli na pregled. Svakome po neku reč rekao. Posle je malo seo sa nama, osobljem i lekarima. Pričali smo o bolnici, o životu, o svemu. Izrazio je oduševljenje našom bolnicom. Rekao je da nije verovao da je tako velika i da pruža tako veliki stepen medicinskih usluga. Impresioniran je i osobljem. Izjavio je da je na najvišem nivou i za mirnodopske uslove. Rekao nam je da će Evropa i svet vrlo brzo shvatiti da se ne može tek tako lako udariti na Srbe, i da je ovo najteži rat koji su Srbi vodili, jer nikad do sada nisu bili sami i bez saveznika, kao u ovom ratu. Bez ikoga osim pojedinih dobrovoljaca. I onda je, doslovice, rekao ovo: "Evo doktora Srbijanca. Doktore, ti ne slutiš kako si ti meni i ovom narodu podigao moral i unio snagu svojim prisustvom ovde. Hvala ti!" Hvala Tebi, generale Mladiću, što sa svojom vojskom, njenom snagom i snagom svoje ličnosti i znanja, braniš srpsku nejač, srpske domove i srpsku zemlju! A šta o generalu pričaju sestre, ljudi, osoblje i pacijenti? Divan, neposredan, konkretan, sve zapaža, hrabar. Ali, među svima vlada jedan veliki strah da mu se nešto ne desi, jer on je uvek prvi, ne samo na liniji nego u napadu, u borbi, akciji.”

Ipak, ništa ne opisuje bolje zablude dr. Lazića od dijela dnevnika napisanog 12. februara 1994. godine.

“Evo, sad je šest sati ujutro. Cele noći avioni nadleću sarajevsku kotlinu. Pre šest stotina godina, kad smo stali pred Turke Osmanlije, Evropa nas je izdala. Sad smo opet stali, i ostali sami. Ovog puta pred "turke Sandžaklije". A ta ista Evropa preti i ucenjuje. Preti ovom hrabrom narodu, uvek žrtvovanom, i uvek na braniku pravde i slobode. Evropo, dabogda se ugušila u sopstvenom smradu, dabogda nestala u svojoj dekadenciji i licemerju, kao što je nestao stari Rim! Rim nakon Nerona i Kaligule. Ovaj narod će živeti, istrajati i pobediti! Naše žrtve i naši siročići, usahle oči naših majki i srce ponosnog Srbina garant sutoga! A ti, državo francuska, poznata kao simbol slobode, pravde, jednakosti, nekadašnji prijatelju i sestro, srami se ovog vremena dokle postojiš! Da ti prihvatiš ucene i ultimatume upućene srpskom narodu?! To nikada nismo mogli da očekujemo, a nikada nećemo ni zaboraviti. Ne plašimo se mi ni "turaka" ni pretnji NATO-pakta. Istina i pravda su uvek na našoj strani. Neko drugi bi uređivao skloništa i podrume. Mi se ismejavamo i pravimo viceve na račun vaših pretnji, vaših čeličnih ptica, vašeg gvožđa, tona eksploziva. Srbi su božanski narod, a vi? Šta ste vi? Bivši varvari, i ponovo varvari! Pitajte kapetana Lemona, poručnika Peresa, i mnoge druge. Plakali su otvrdli legionari kad su nas napuštali sa rečima: "Zdravo, prijatelji. Zdravo, Srbi! Čuvajte se, i ne dajte se! Naša srca uvek će biti sa vama, ma gde da budemo." Dođite, sad, sa bombama i smrću, videćete drugo lice srpskog naroda! Videćete što videli niste! Ovaj narod se ne plaši, ne ukopava, ne beži! Radi mirno. Dođite, napokon, ne pretite više, čekamo vas! A vi, ako ste pametni, zaboravite što ste naumili. Doživećete pakao.”

“Dođite, vratiti se nećete”, govorio je i Miki Vujović koju godinu kasnije, ali sa istim žarom i istim zabludama koje su ga vodile.

Ali, mi smo, Srbi, nepredvidivi i feniksi. Bože, daj da se ponovo probudi srpski inat, snaga vekova, da vaskrsnu vaskoliki srpski junaci. Bože, daj da Srbi ostanu Srbi! I kad su bez izlaza, oni pobeđuju. Bože, ovog puta to nam je jedina nada. A zašto uvek živeti u nadi? Šest stotina godina je prošlo od Kosova. Zar opet da "turci" dobiju, a mi da živimo u slavi guslarskih pesama i priča, koje lepo pevaju i pričaju dedovi svojim unucima? Neću pesme, neću priče, neću gusle i slavu! Hoću život svome narodu! Hoću slobodu i mir svojim prijateljima, sestrama i braći. Dosta slave! Daj, Srbine, pobedu i zemlju srpsku! Nadam se da ovo nije kraj mog dnevnika. Ako tako bude, ponovo će srpske majke i sestre, rađajući Obiliće, vesti goblene srpskih pobeda, a muslimanska zastava lepršati na kotama za koje živote dadosmo. Igman više neće biti Igman. Ja to ne želim. Ovaj narod to ne želi. Verujem da tako neće biti, inače ni nas, Srba, braće i sestara Ilidže, Neđarića, Kasindolske, Ilijaša, Vogošće, Hadžića, Rajlovca, Rakovice, svih ovih malih i velikih mesta oko Sarajeva i u Sarajevu, nas, Srba Srpskog Sarajeva - neće biti da to vidimo. Siguran sam da ćemo svojim telima odbraniti srpsku zemlju, da nećemo dozvoliti da je prljaju noge tuđina. Ako treba, svojom ćemo krvlju natopiti, i ponovo prekriti crvenim božurima srpske sudbine. Molim te, Bože, da okrenem naredni list ovog mog dnevnika!”

Zaključujemo ove crtice iz “Ratnog dnevnika” citatom o Srebrenici:

Petrovdan. Noćas su srpski orlovi, borci Vojske Republike Srpske, oslobodili Srebrenicu. Tri godine iz te takozvane "zaštićene zone" izlaze teroristi i ubijaju okolno srpsko stanovništvo. Sve pod zaštitom UNPROFOR-a. Nisu se nadali da će srpskom strpljenju doći kraj, da ih niko više neće moći da zaštiti.”

I na kraju. Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije uskoro planira doštampavanje “Ratnog dnevnika”Miodraga Lazića.

U saopštenju su naveli da je to izraz dubokog poštovanja prema “prerano preminulom, velikom čoveku i znamenitom srpskom hirurgu Laziću” i dodaje da će tiraž podeliti svim bibliotekama u Srbiji i Republici Srpskoj.

„Životne vrednosti za koje se zalagao, radna etika i ljudske i moralne osobenosti činile su od Miodraga Lazića uzoritu ličnost herojskih dimenzija i primer onog kulturno-istorijskog obrasca u pojedincu, koji je kao model i uzor vekovima bio inspiracija narodnoj etici, moralu i književnosti“, dodaje se u saopštenju.

Miodrag Lazić je bio žrtva sumanute politike koju je i sam podržavao, a koja je vodila u rat. Na kraju je i sam stradao od iste takve politike koja je virus od kog će stradati proglasila “najsmešnijim u istoriji čovečanstva”.

Autor: Impuls