Ja sam bog, ja sam najveći čovek koji je ikada živeo, sve je o meni….Ove i slične poruke sve su masovnije u popularnoj muzici, a vulgarno samohvalisanje i drugi pokušaji da se po svaku cenu izađe iz anonimnosti postali su standard za ponašanje na društvenim mrežema. To su, međutim, samo pokazatelji duboke patologije i krize pravih vrednosti u zapadnom društvu, tvrde stručnjaci.
Ljubavne pesme su mamac za široku publiku još od vremena džez svirača iz zadimljenih klubova, a potom psihodeličnih Bitlsa, pa sve do nekada kontroverzne Madone i današnjih tinejdžerskih zvezda, koje su poznatije po profilima na društvenim mrežama nego po svojim pesmama. Ono što se, međutim, promenilo jeste da je izražavanje ljubavi u savremenoj pop muzici sve ćešće prvenstveno usmereno ka samome sebi. To potvrđuje i istraživanje Pem MekAuslan i Meri Vong, dve profesorke psihologije sa Univerziteta u Mičigenu, objavljeno ovog leta. Istraživanje je zabeležilo značajan porast narcizma i individualizma u zapadnoj muzici u poslednjih četvrt veka, a takav trend je zabrinjavajući i usled činjenice da američke i evropske pop zvezde diktiraju kulturne trendove.
Tokom devedesetih godina prošlog veka samohvalisanje je, piše u studiji, bilo prisutno uglavnom u rep muzici, da bi se u narednih 20 godina proširilo na većinu popularnih žanrova, uključujući i ono što se podvodi pod pop muziku. Autorke su su analizirale tekstove 100 najpopularnijih pesama iz 1990, 2000. i 2010. godine, i zaključile da novija muzika obiluje momentima kada pevač ili pevačica pominju sopstveno ime, ili se hvale svojim bogatstvom, izgledom, seksipilom i sl. Samopromociji su, izgleda, skloniji muški izvođači koji, osim hvalisanja, ističu i zahtev za poštovanjem svoje ličnosti.
Kako je „mi“ mutiralo u „ja“
Rezultati ove studije su još jedan u nizu upozorenja, koje psiholozi ističu već godinama, da su nove tehnologije i uspon društvenih mreža značajno uticali na promenu ponašanja kod mladih, kojima je u nekim slučajevima bitnije kako će se predstaviti u javnosti, nego koliko je njihov život zaista kvalitetan. Zato, autorke istraživanja apeluju na roditelje, prosvetne radnike i sve koji su odgovorni za vaspitavanje mladih da među novim generacijama upornije promovišu drugačije obrasce ponašanja.
Problem je, međutim, što su, gotovo istovetni apeli upućeni još pre osam godina, kada je Nejtan DeVal, psiholog sa Univerziteta u Kentakiju, objavio analizu tekstova najpopularnijih pesama od 1980. do 2007. godine, uočivši sa svojim saradnicima da „mi“ sve više mutira u „ja“. Najilustrativniji primer za tvrdnju o rastu narcisoidnosti u muzičkoj industriji je pesma američkog rok sastava Weezer iz 2008. pod nazivom „I’m the Greatest Man that Ever Lived“ („Ja sam najveći čovek koji je ikada živeo“), koja je, ironično, prepev jedne stare hrišćanske narodne pesme o ljubavi i poniznosti.
Za razliku od originala iz 19. veka, u kome se poručuje da jedino ono što se drugome daje iz skromnosti i ljubavi može ljude učiniti zaista srećnim, u savremenom prepevu pevač benda Weezer tvrdi da je on sam najdragoceniji poklon. Obraćajući se u pesmi drugoj osobi, poručuje da će od nje napraviti vernog psa, jer osim što je bogat i slavan, još je i neodoljiv zavodnik.
No, u velikom broju slučajeva ne mora se ići dalje od naslova da bismo shvatili šta autor želi da kaže, kao u slučaju Čelzi Kejn i njene pesme „It’s All About Me“ („Sve je o meni“) ili poznatog repera Kanje Vesta i njegovog hita „I Am a God“ („Ja sam bog“). Ipak, iako se svim silama upire da ga zadrži, Vestov narcisistički tron nije siguran – ugrožavaju ga njegove žanrovske kolege poput Lil Vejna sa „Best Rapper Alive“ („Najbolji živi reper“), Mimsa sa „This is why im hot“ („Evo zašto sam seksi“) ili Spouza sa „I’m Awesome“ („Ja sam super“).
Reperi, osim što su svi najbolji i najbogatiji, često se takmiče i u tome ko je najopakiji kriminalac. No, ni naša scena nije pošteđena obznanjivanja ljubavi prema sebi, pa tako domaća reperka Mimi Mercedez u pesmi „Ne možeš da sediš sa nama“, objašnjava nezvanom gostu u klubu: „Ne bi mogao da pozajmiš upaljač, a kamoli da dobiješ cigaru, ne možeš da znaš kolko je sati, ne možeš da sediš s nama ni da platiš… Ako zoveš me u klub, spremi najbolje mesto, princeza smešta guz samo na presto, neka ide turbo folk, neka ide hip hop, i tri metra ispred mene postavite znak stop“.
Spolja gladac, a unutra jadac
Psihološkinja Žan M. Tvenge smatra da je ovaj trend u muzici samo simptom opšte težnje ka samodokazivanju u zapadnom društvu. U knjizi „Epidemija narcisoidnosti“ iz 2009. godine, ona pominje studiju sprovedenu među američkim studentima, koja je pokazala da su narcisoidne tendencije kod mladih u ovom veku rasle istom stopom kao i broj gojaznih u SAD od osamdesetih prošlog veka. Tome je doprinela i popularnost društvenih mreža, kaže Tvenge, na kojima se mladi predstavljaju u najboljem mogućem svetlu, iako njihov virtuelni život ponekad ima veoma malo dodirnih tačaka sa realnim.
I na srpskoj web sceni često viđamo luksuz, egzotična putovanja, dizajniranu odeću i bogate noćne provode, iza kojih, u stvarnom životu, dominiraju visoka nezaposlenost, niske zarade i letovanje na kauču u dnevnoj sobi. Do koje mere su se promenile društvene vrednosti pokazuje podatak da je u 2015. godini više ljudi poginulo praveći selfi fotografije, nego od napada ajkula. Američka NVO Rawhide objavila je još statistike na ovu temu: 75% svih fotografija objavljenih na društvenoj mreži Snapchat su selfiji, na Instagram se svakih 10 sekundi postavi po 1.000 selfija, a 19 od 20 tinejdžera je bar jednom u životu fotografisalo sebe.
Izlazak iz anonimnosti po svaku cenu ogleda se i u savremenom fenomenu „uticajnih tviteraša”, koji neretko smatraju da zbog velikog broja pratilaca na društvenim mrežama, njihova pojava na ulici bi trebalo da izazove senzaciju i duboko su razočarani kada se to ne dogodi. A šta tek reći za one koji su ponosni na svoj imidž „poznate ličnosti“, a stekli su ga isključivo zahvaljujući nesuvislim izjavama na društvenim mrežama. Na žalost, takvi modeli ponašanja postali su neka vrsta standarda u masovnoj komunikaciji, pa narcisoidne ličnosti imaju sve više sledbenika koji bi, po svaku cenu, da privuku pažnju, a neuspeh u tome je sve ćešće izvor frustracija.
No, retko koji psiholog sme sa sigurnošću da tvrdi da su društvene mreže uzrok ove pojave. Liza Fajerstoun, direktorka odseka za istraživanje i edukaciju neprofitne organizacije Glendon asocijacija, piše da je uočljiv porast narcisoidnog ponašanja među mladima, ali ne krivi za to društvene mreže, jer su one samo kanal komunikacije preko kojeg su vidljivije ove težnje.
„Za porast narcisoidnog ponašanja pre možemo kriviti način komunikacije u porodici u ranom detinjstvu, kada se formira ličnost, nego društvene mreže koje mladi koriste tek u tinejdžerskim godinama. U poslednjih nekoliko decenija veliki uticaj na vaspitavanje dece je imao psihološki trend osnaživanja samopouzdanja u ranom uzrastu. Pokušaj roditelja i nastavnika da izgrade zdrav osećaj samopouzdanja kod dece u nekim slučajevima se pretvorio u medveđu uslugu. Pojedine studije pokazuju da deca često dobijaju komplimente i pohvale i kada to nisu zaslužila i za talente koje ne poseduju, te da zato razvijaju snažnu potrebu za pohvalama. Samo deca kojoj su nagrađena realna ostvarenja, mogu izgraditi objektivno samopouzdanje”, zaključuje Fajerstoun.
Marija Dukić
