Sveta Sofija u Istanbulu je ponovo džamija. Malo posle podneva, u petak, muslimanski sveti dan, 10. jula, turski Vrhovni sud je objavio da se poništava odluka koju je potpisao Kemal-paša Ataturk 1934. godine o pretvaranju ove ikonične građevine u muzej.
Piše: Vlada Stanković
„Još samo malo strpljenja prijatelji, danas ili sutra Sveta Sofija će ponovo postati džamija“, objavio je na društvenim mrežama prvi zet Turske, ministar ekonomije i muž Ezre Erdogan, Bejrat Albajrak, neposredno pre nego što je odluka saopštena. Njegov tast i predsednik, Redžep Tajip Erdogan, požurio je da posle samo par sati i zvanično potpiše ovu odluku, time načinivši poslednji korak u uspostavljanju nove, erdoganovske Turske – korak koji ni na koji način više neće moći da vrati unazad. Sve je spremno za prvu svečanu molitvu u Svetoj Sofiji u petak 17. jula, kojom će se obeležiti četiri godine od gušenja pobune protiv Erdogana, koja je, sada je to sasvim jasno, označila početak poslednje faze Erdoganove vladavine – faze otvorenog sukoba sa svima.
Odluka o vraćanju Svete Sofije u status džamije pripremana je duže vreme i samo je naivnima moglo delovati da je sve što turski predsednika radi samo veliki politički blef. U četvrtak 2. jula ove godine Vrhovni sud Turske je zasedao jedva 17 minuta kako bi doneo odluku o sudbini Svete Sofije, građevine stare gotovo 15 vekova, Svete Sofije. Jedino što je postalo jasno nakon tog ekspresnog sastanka jeste da o statusu Svete Sofije odluku donosi izvršna vlast Turske, odnosno njen predsednik Redžep Tajip Erdogan lično. Praktično gledano, turski Vrhovni sud je od 2. do 10. jula samo na kratko produžio vreme donošenja odluke, za koju je odmah bilo jasno kakva će u svom formalnom obliku biti: odluku o pretvaranju Svete Sofije u muzej donela je izvršna vlast, protivno normama i zakonima i ništa ne stoji da putu da izvršna vlast tu odluku iz 1934. preinači – onako kako ona smatra za shodno. Time je sva odgovornost za odluku preneta na predsednika sa sultanskim ambicijama, koji već godinama u istoj meri preti „strancima“, odnosno hrišćanskoj Evropi pre svega, i podgreva ekstremizam svojih islamističkih pristalica, najpre unutar njegove nekada svemoćne Partije pravde i napretka.
Prikrivajući suštinu ove snažno političke odluke birokratskom formom, Erdogan je svoje najave vraćanja Svete Sofije u status džamije zaodenuo u zahtev više proislamističkih, naizgled nevladinih organizacija Vrhovnom sudu Turske da utvrdi da li je potpis Kemala Ataturka na ukazu kojim je ovaj simbol vladarske svemoći – i u vizantijskom i u osmanskom carstvu – pretvoren u najposećeniji muzej u modernoj turskoj republici zaista autentičan. Za svojih 17 minuta zasedanja Vrhovni sud je utvrdio upravo to: 27. novembra 1934. godine Kemal-paša Ataturk je potpisao pet ukaza i svi oni su među sobom istovetni i autentični, ali to ne znači da je i sama odluka o Svetoj Sofiji pravno valjana. Time je, kao što je rečeno, samo otvoren put da se na isti način, ukazom predsednika, koji je to svoje pravo ekspresno i iskoristio, odluka preokrene i tako izvuče još jedan kamen temeljac na kome počiva moderna, kemalovska turska republika.
Nakon više godina pažljivog ispipavanja reakcija na najave da će Svetu Sofiju ponovo pretvoriti u džamiju, Redžep Tajip Erdogan je očigledno shvatio da je sada pravo vreme da se ove pretnje i ostvare, posebno zbog trenutne geopolitičke situacije koja ne ide na ruku njegovim ambicijama o dominaciji u istočnom Mediteranu i zbog sve snažnijih otpora njegovoj svemoći unutar Turske. Ova odluka je uvek predstavljala poslednji potez u riskantnoj šahovskoj diplomatskoj igri koju Erdogan već više od decenije igra sa Evropom, Amerikom i Rusijom, i kao takav nosio sa sobom neizvesnost i pomalo očajničku nadu u uspeh koje uvek prate odluke donete po principu sve-ili-ništa. Zbog toga su Erdoganove pretnje ovim potezom uoči lokalnih izbora 31. marta 2019. na kojima će doživeti katastrofalan poraz najpre u samom Istanbulu, ostale samo prazne reči bez ikakvih naznaka stvarnog ostvarenja. Zbog toga su njegovo stalno poigravanje ekstremnim islamizmom i dvodimenzionalna ideološka propaganda koja ističe da je ceo hrišćanski svet protiv velikog turskog naroda, politika „mi“ protiv svih, do sada nailazili na dovoljno blage reakcije i najvećih sila i čitavog hrišćanskog sveta, ohrabrujući time sve bezobzirnije poteze turskog predsednika prema svim neistomišljenicima – strancima ili turskim državljanima svejedno. Ovi poslednji su u poslednje četiri godine, nakon pokušaja puča protiv Erdogana 15. jula 2016. izloženi progonima nezapamćenih dimenzija, fiktivnim sudskim procesima i dugotrajnim zatvorskim kaznama u pokušajima politički sve slabijeg Erdogana da čistkama osigura ostanak na vlasti. I sve to najpre iz simboličkih razloga: želje Erdogana da dočeka 2023, stogodišnjicu moderne turske republike, kao neprikosnoveni predvodnik jedne nove, ne kemalovske, nego erdoganovske, postmoderne Turske.
Simbolizam, međutim, ima svoju sopstvenu, nekontrolisanu snagu, i upravo u ovom pogledu turski predsednik je pokazao amatersko nerazumevanje simboličke snage Svete Sofije. Ova jedinstvena građevina, spomenik svetske kulturne baštine Uneskoa, sazidana je u današnjem obliku u 6. veku, ali je mesto na kome se nalazi vekovima pre toga bilo središte kulta – najpre paganskog kulta boginje Mudrosti-Sofije, a zatim i hrišćanskog kulta božanske Premudrosti-Sofije. Osnivač hrišćanskog rimskog carstva Konstantin Veliki je pretvorio pagansko svetilište u hrišćanski hram koji su završili njegovi naslednici u samom srcu njegove nove prestonice, Novog Rima – Konstantinopolja. Ova prvobitna crkva Svete Sofije nastradala je u najvećoj pobuni u istoriji Carigrada početkom 532. godine, protiv svevlasti cara Justinijana, koju je ovaj car teškom mukom ugušio. Nova Sveta Sofija, arhitektonsko i građevinsko remek-delo, podignuta je za samo pet godina nakon gušenja ove pobune i od samog svog nastanka i osvećenja 537. godine dobila je dodatni simbolički značaj koji prvobitna crkva nije imala – Sveta Sofija je postala simbol carske svemoći, svemoći nad crkvom, podanicima i čitavim svetom.
Justinijanovu ambiciju, međutim, nisu lako prihvatili ni njegovi savremenici ni brojne kasnije generacije Carigrađana, koji su čak i vekovima kasnije čuvali uspomenu na njegove autokratske stavove i bahato ponašanje, koje je svoj najbolji izraz za njih našlo upravo u zidanju velelepnog zdanja Svete Sofije. Ne samo da je car isticao svoju nadmoć silom ugušivši pobunu i pogubivši desetine hiljada građana Konstantinopolja unutar Hipodroma, u neposrednoj blizini Svete Sofije, već je za svoje ambiciozno zdanje prisilno oduzimao posede prestoničkim kolenovićima, koji su sa prezirom gledali na svemoć i gordost ovog došljaka iz provincije, koji ruši stari red i beskrajno uzvisuje sebe.
Ova negativna slika je vekovima pratila cara Justinijana u Carigradu, ali je Sveta Sofija ostala jedinstven simbol carske svemoći, tek mnogo kasnije postavši vezana neposredno za crkvenu vlast patrijarha prestonice. Kao središte carskog veličanja, Sveta Sofija je do kraja vizantijskog carstva ostala mesto krunisanja careva – središte, pupak čitave vaseljene. Do danas je unutar Svete Sofije vidljiv krug od belog mermera, pupak vaseljene, na kome su stajali budući carevi tokom čina krunisanja za vladara, kako su smatrali Vizantinci i ne samo oni, čitavog hrišćanskog sveta. I upravo zbog ovog snažnog simboličkog značaja, jedan od prvih poteza sultana Mehmeda II nakon osvajanja Carigrada 29. maja 1453. bio je da Svetu Sofiju proglasi za svoj, vladarski domen kao džamiju, pretvorivši je u simbol moći novog carstva i njegovih sultana. I upravo zbog ovog simbolizma je Kemal-paša Ataturk, želeći da zauvek prekine sa tradicijama i ideologijom Osmanlija, svojim ukazom odredio da ovaj simbol svemoći sultana, koji su nekadašnje najsnažnije svetsko carstvo doveli do propasti, postane muzej svetovnog karaktera, kao pokazatelj pobede nove, antiislamističke ideologije.
I upravo zbog ovog snažnog simboličnog značaja Svete Sofije, reakcije na njeno sve izvesnije pretvaranje u džamiju postale su toliko jake i direktne da su iznenadile turskog predsednika i njegove poslušnike, iako ih nisu sprečile da do kraju ostvare svoj naum. Dok je 2017. odluka o vraćanju muzeja nekadašnje crkve Hrista Spasa u Hori, kasnije Kahrije džamije, ponovo u status džamije, prošla gotovo nezapaženo, uz jalove peticije stručnjaka za istoriju i kulturu ovog područja, dotle je najavljena odluka o Svetoj Sofiji izazvala oštar odgovor i to ne samo Erdoganovih trenutnih političkih rivala, poput francuskog predsednika Makrona, već i njegovih najjačih zaštitnika. Američki državni sekretar Majk Pompeo je lično intervenisao, nakon već upućenog zvaničnog stava Stejt departmenta, tražeći da Sveta Sofija ostane u svom sadašnjem statusu, pokušavajući da ne uvredi samog Erdogana isticanjem važnosti verske tolerancije. S druge strane, rusko ministarstvo spoljnih poslova je preko svoje glasnogovornice uputilo mlak i bezličan komentar, bezmalo u sovjetskom stilu, naglašavajući status Svete Sofije kao spomenika kulture Uneskoa, bez osvrta na njegov simboličko-verski značaj – bez želje da ugrozi svoje neprestane pregovore sa Erdoganom i sopstvenu ambiciju za dominacijom pravoslavnom ideologijom, u koju se Sveta Sofija nikako ne uklapa. Nasuprot reakciji svoje države, ruski patrijarh Kiril je istakao značaj Svete Sofije za hrišćanstvo i posebno za same Ruse, a čak je i diplomatski uzdržana reakcija vaseljenskog patrijarha Vartolomeja – po davnašnjem pravilu uvek turskog državljanina – izazvala oštre reakcije Erdogana i njegovih islamističkih saveznika, podsećajući na početak progona carigradskih Grka 1955, u vreme kada je u ovom gradu još uvek živelo preko 200 hiljada pravoslavnih Carigrađana.
Svojim reakcijama na pritiske i komentare oko statusa Svete Sofije, Erdogan je i pre odluke Vrhovnog suda pokazao koji će biti njegov sledeći potez. Čitava propagandna mašinerija njegove partije fokusirana je na jedan termin – suverenost – i navodnu ugroženost Turske zbog mešanja stranaca u pitanje statusa Svete Sofije. Suverenost turske države služi turskom predsedniku kao zalog u sve opasnijoj igri u kojoj svaki njegov potez postaje sve rizičniji i sa sve manjim izgledima na dugotrajni uspeh, jednom kada je postalo jasno da je prvi put u svom političkom životu spao na drugo mesto u popularnosti među građanima Turske. Zato se i moglo očekivati da će Erdogan doneti odluku o vraćanju Svete Sofije u status džamije i da će najkasnije u petak 17. jula predvoditi prvu molitvu u Svetoj Sofiji nakon 85 godina, kako bi time simbolično obeležio četiri godine od gušenja pobune 2016. Kao da nije dosta simbolike u pretvaranju Svete Sofije u džamiju, Erdogan je rešio da dodatno simbolički naglasi svoj novi položaj osvajača – tako što će javno objaviti ovu odluku u 20:53 — aludirajući na 1453, trenutak kada je Mehmed II Osvajač 29. maja osvojio Konstantinov grad.
Posegnuvši jednom za simbolima, međutim, turski predsednik koji je izgubio simbolički status jedinog spasioca nacije, više neće moći da od njih pobegne.
