Napisati danas nešto sasvim suprotno tome, bez vidljivog razloga, zove se revizionizam. Razmislite zašto. Bojim se da odgovor leži u, kod Pakovica i drugih neokomunista, omraženom odnosu cost-benefit. Lako je odapeti strelu u metu koja je još u Titovo vreme stavljena na leđa Latinke Perović. To mu dođe taj „cost“, odnosno lako je i jeftino. A „benefit“ u čaršiji ne može da omane.
East London, foto: Neda Radulović-Viswanatha
Nisam nameravala da branim Latinku Perović od napada Zlatka Pakovića. Nju najbolje brani njeno sopstveno delo, a napadi na nju najbolje sami govore o svojim piscima. A i ko bi sve to postigao? Braniti Latinku Perović od svakog napada, koji su naročito učestali poslednjih godina, bio bi skoro full time job. Jer, malo je onih koji drže do svog plasmana u čaršiji koji sebi nisu dali u zadatak da je, makar u prolazu, ošinu, ali o tome kasnije. Nisam htela da se uključim u reagovanja na ovaj napad i zbog toga što takve polemike daju veći značaj napadačima nego što oni to zaslužuju. Ipak, na ovaj tekst podstakao me je, za mene važan, istoriografski razlog.
Pored uobičajenog lepljenja etiketa i ličnih kvalifikacija, tekst Zlatka Pakovića razlikuje se od drugih napada na Latinku Perović po tome što, tobože, polazi od analize njenih knjiga i, tobože, raskrinkava njen istoriografski revizionizam. Paković kaže: „Kad se pogledaju... istoričarka koja je 1985. godine objavila dvotomnu knjigu „Srpski socijalisti 19. veka“ i istoričarka koja je 2015. godine objavila knjigu „Dominantna i neželjena elita“, gledaju se dve potpuno različite istoričarke i persone, iako obe nose isto ime i dele istu osobu, Latinku Perović“.
Kada se ovako manipuliše nečijim radom i bibliografijom, na to se već mora odgovoriti. U prvom redu zbog toga što bi nedovoljno obaveštenom čitaocu nakon čitanja Pakovićevih argumenata ostao sasvim pogrešan utisak. Naime, iz teksta bi se moglo zaključiti da je Latinka Perović u svom radnom veku objavila samo dve knjige koje se pominju u tekstu (Srpski socijalisti 19. veka I-II, 1985. i Dominatna i neželjena elita, 2015), da između njih, tokom tih trideset godina, ona ništa nije radila, već da se odjednom, 2015. godine, probudila kao revizionistkinja, koja nikakve veze nema sa svojom inkarancijom iz 1985. Već samo u ovde citiranoj rečenici Paković nedvosmisleno pokazuje pet ključnih stvari: 1. Nije čitao ili nije razumeo prva dva toma Srpskih socijalista 19. veka; 2. Ne zna da postoji i treći tom Srpskih socijalista 19. veka, objavljen 1995, koji je ključan za razumevanje ukupnog opusa Latinke Perović; 3. Nije obratio pažnju ili ni ne zna da je Perović između drugog i trećeg toma objavila 9 knjiga istorijskih izvora i monografija;[1] 4. Ne zna ili nije obratio pažnju da je, zatim, između trećeg toma i Dominantne i neželjene elite ona objavila još 8 knjiga istorijskih izvora, sopstvenih monografija[2]i nebrojeno naučnih članaka samo na teme o kojima ovde govorimo; 5. Na kraju, nije pročitao ili nije razumeo ni Dominantnu i neželjenu elitu.
Krenimo redom. Već u prva dva toma svog kapitalnog dela Srpski socijalisti 19. veka autorka utvrđuje da je, pored zapadnoevropskih uticaja na prve srpske socijaliste i posebno na Svetozara Markovića, postojao dominantan uticaj ruskih narodnjaka, koji su u starim slovenskim ustanovama, zadruzi u prvom redu, videli idealnu osnovu budućeg socijalizma, osnovu zasnovanu na konceptima kolektivne svojine, egalitarnog društva i narodne države. Nakon objavljivanja tih knjiga, Perović prelazi na komparativne studije ruskih i srpskih mislilaca i kao rezultat tog ogromnog posla objavljuje, sa svojim predgovorima i kritički obrađena, dela najuticajnijih mislilaca bez kojih ne bi bilo moguće jasno detektovanje osnovnih pravaca srpske političke misli. Nakon svih tih istraživanja i deset godina nakon prva dva toma, Perović objavljuje i treći tom Srpskih socijalista 19. veka, koji je njeno prekretno delo. U toj knjizi, proučavajući naslednike Svetozara Markovića, ona vrši zaokret u odnosu na uobičajena tumačenja srpskog radikalizma, koja su se mogla naći u ranijoj srpskoj istoriografiji. Ona tim delom dokazuje da su pravi Markovićevi naslednici radikali Nikole Pašića, koji ideju narodne partije i narodne države izvode direktno iz Markovića, pretvarajući je u srpsko narodnjaštvo (danas bismo rekli populizam), koji na vlasti ostaje narednih pola veka, bar do Pašićeve smrti 1926, ako ne i kasnije. Izvore tih ideja ona je našla upravo u delima ruskih pisaca koje je objavila u presudnoj deceniji za njeno delo (1985-1995).
Nakon te monografije, Perović nastavlja s objavljivanjem izvora koji osvetljavaju narodnjački pravac započet u delu Svetozara Markovića, ali počinje da se bavi i srpskim liberalima 19. veka, kao antipodima narodnjačkim strujama.[3] Uporedo, a posebno od početka ratova za jugoslovensko nasleđe, sve se intenzivnije bavi procesima modernizacije u Srbiji, podstaknuta potpunim kolapsom srpskog društva devedesetih godina prošlog veka. Iz tih istraživanja nastao je niz zbornika naučnih radova[4] i konferencija koje je organizovala, a koji su pomogli da se dođe do novih saznanja o dominantnim ideologijama koje su u procesima dugog trajanja obeležile savremeni razvoj Srbije. Tek nakon svih objavljenih tomova knjiga i dubinskih istraživanja, trideset godina nakon prvih tomova Srpskih socijalista 19. veka Perović objavljuje knjigu Dominantna i neželjena elita, kao neku vrstu sinteze svog prethodnog višedecenijskog rada.
Ova bibliografska analiza bila je neophodna da bih pokazala kako se razvijalo istoriografsko delo Latinke Perović i da bi čitaoci stekli uvid u sve ono što je ona uradila i objavila. Kroz sva ta istraživanja i objavljene knjige ona je pomerala sopstvena i naša saznanja, postepeno otkrivajući sve slojeve ideologija koje su obeležile modernu Srbiju, tražeći idejne okvire i uzore koji su izvršili najdublji uticaj na formiranje različitih koncepata tokom 19. i 20. veka. Taj proces saznavanja se zove nauka.
U nauci ne samo da je dozvoljeno, već je i neophodno pomeranje prethodnih saznanja. To je njen zadatak i njena obaveza. Uz to, važno je reći da na društvene nauke (možda na istoriografiju čak i više nego na druge) utiče i vreme sadašnje, da je ono to koje stalno pokreće da se prošlost uvek iznova čita, u traganju za procesima koji su doveli do toga da naša savremenost bude baš ovakva kakva je. Zbog toga su i duboka srpska kriza i ratovi devedesetih podsticali Latinku Perović da u dubljoj prošlosti traži uzroke propadanja. Ti zadaci koje postavlja sadašnjost izoštravali su njen pogled, omogućili joj da detektuje probleme i da ih posle svih pročitanih dokumenata i objavljenih tomova knjiga poentira u knjizi Dominantna i neželjena elita. Između te knjige i dvotomnih Srpskih socijalista 19. veka stoji prava linija dubinskih naučnih istraživanja, linija koja nije imala čak ni skretanja koja su takođe svojstvena nauci, a o skokovima i preokretima o kojima govori Paković da i ne govorimo. Okvir proučavanja srpske leve misli koji je postavila 1985. godine se dopunjavao, produbljivao narednih decenija, u kapitalnim delima u kojima su srpskoj istoriji postavljena sasvim nova pitanja.
Predstaviti delo Latinke Perović na način na koji je to učinio Zlatko Paković najviše odgovara onom tužnom: „nisam čitao, ali znam...“. Takvo „znanje“ iskoristiti za optužbu za revizionizam i, takoreći, izdaju same sebe, je manipulacija. Otkriti sada i saopštiti urbi et orbi da je Latinka Perović liberal je skoro komično, jer je nju za to još 1972. optužio Tito, što su ona i cela ta generacija skupo platili. Napasti Latinku Perović u godini kad su o njoj izašle dve knjige napada, s desna (M. Lompar) i s leva (M. Bogdanović), nije baš originalno, pa bi se svaki zaista kritički intelektualac morao zamisliti pre nego što u to kolo uskoči. A posebno bi se morao zamisliti Zlatko Paković, koji je u Politici 2009. svoj članak počeo ovim rečima: „Današnja Srbija ima veliku sreću sa svojim istoričarkama, među kojima se naročito ističu Latinka Perović, Olga Popović i Dubravka Stojanović koje, iako pripadnice različitih generacija, predstavljaju prekretničku nacionalnu školu istorijskog mišljenja“. Napisati danas nešto sasvim suprotno tome, bez vidljivog razloga, zove se revizionizam. Razmislite zašto. Bojim se da odgovor leži u, kod Pakovica i drugih neokomunista, omraženom odnosu cost-benefit. Lako je odapeti strelu u metu koja je još u Titovo vreme stavljena na leđa Latinke Perović. To mu dođe taj „cost“, odnosno lako je i jeftino. A „benefit“ u čaršiji ne može da omane.
1. Pera Todorović, Izabrani spisi I-II, Beograd 1986; Dimitrije-Mita Cenić, Izabrani spisi I-II, Beograd 1988; Avram Petrović, Uspomene, Gornji Milanovac 1988; Latinka Perović, Planirana revolucija. Ruski blankizam i jakobinizam, Beograd-Zagreb 1988; Pera Todorović, Dnevnik, Beograd 1990; Pera Todorović, Krvava godina, Beograd 1991; Latinka Perović, Srpsko-ruske revlucionarne veze, Beograd 1994; Pavel Apolonović Rovinski, Zapisi o Srbiji 1868-1869, Beograd 1994 (Predgovor); Vladimir Solovjev, Rusko nacionalno pitanje (Predgovor), Cetinje 1995; Nikola Pašić, Pisma Članci i govori (s Andrejem Šemjakinom), Beograd 1995; Pera Todorović, Ogledalo. Zrake iz prošlosti, Beograd 1995.
2.Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, I-II, Beograd 1997; Dimitrij Volkogonov, Lenjin, Politički portret, (Predgovor),Podgorica 1997; Pera Todorović, Srpska stvar u Staroj Srbiji, Uspomene na kralja Milana, Beograd 1997; Pera Todorović, Ličnosti i ličnost, Beograd 2000; Latinka Perović, Ljudi, događaji, knjige, Beograd 2000; Aleksandar Hercen, Ruski narod i socijalizam (Predgovor), Podgorica 2000; Petar Kropotkin, Etika (Predgovor), Podgorica 2001; Mihail Bakunjin, Državnost i anarhija, Podgorica 2008; Između anarhije i autokratije, Beograd 2006.
3.Posebno videti: „Stojan Novaković o srpskom radikalizmu“, Tokovi istorije, 1998, I-II; „Živojin Žujović – između liberalizma i socijalizma“, Liberalna misao u Srbiji, Beograd 2001; „Milan Kujundžić – Aberdar“, Liberalna misao u Srbiji, Beograd 2001; „Liberalni demokrat Milan Piroćanac i nastojanja za modernizaciju Srbije 19. veka“, Zbornik Janka Pleterskog, Ljubljana 2003; „Milan Piroćanac, Zapadnjak u Srbiji“, Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, Beograd 2003.
4.Srbija u modernizacijskim procesima, (ur. L. Perović), Beograd 1994; Srbija u modernizacijskim procesima, 2, Položaj žene kao merilo modernizacije (ur. L. Perović), Beograd 1998; Srbija u modernizacijskim procesima, 3, Uloga elita (ur. L. Perović), Beograd 2003; Srbija u modernizacijskim procesima, 4, Žene i deca (ur. L. Perović), Beograd 2006.
