Pre libre nijedna alternativna valuta nije pokazivala tendenciju da zadre u srž finansija i da ih radikalno menja. Istini za volju, nijedna od kriptovaluta nema tu materijalnu i klijentsku snagu koju ima FB.
„Letnja šema” u medijima dozvoljava ležerniji ton i nekoliko vedrih primera. Za razumevanje ekonomskih termina klasična je dosetka bivšeg američkog predsednika Harija Trumana: „Recesija je kada vaš komšija izgubi posao, a depresija je kada ga izgubite i vi”. Zavisnost cena od ponude ima ovakvo objašnjenje: ulazi žena u bakalnicu i pita – Zašto je kod vas paklo butera 300 dinara, a u susednoj radnji samo 200? – Pa što ne kupite kod njih? – Bih, ali trenutno nemaju. – Kod mene kad nema onda je besplatno. Za barter trgovinu (trampa), koja u opštem haosu ponovo ulazi modu, primer je sledeći: prodaje seljak pevca, a kupac pita: – Pošto je? – Pet miliona! – Jesi li ti normalan? – Ovo je pijaca, tržište, a ti kupi ili ne, niko te ne tera. Posle nekog vremena prolazi kupac pored i vidi da nema pevca, pa pita – Prodade li ti pevca od 5 miliona? – Nego šta, za dva pileta od po dva i po miliona! Moj poznanik trgovac bez specifikacija, trguje svim i svačim i na svaki način. Pati za vremenom sankcija – nikad nije pravio veći obrt nego kad se menjala roba za robu – dakle barter.
Dosetki tipa razbibrige ima mnogo, ali da završimo sa dve u kojima se nerazdvojno stiču politika i ekonomija. Italijanski komentator, Mikele Sera, skovao je definiciju: „Internet je čist komunizam – sr… je gratis za sve”. Profesor Mario Monti, predsednik najuglednijeg italijanskog ekonomskog univerziteta Bocconi i bivši predsednik vlade, drži pak do učtivosti: „Neoliberali su mizantropi koji bi još bolje uspevali u komunizmu ili fašizmu”. Nisu li uspešne Kina i Poljska bar delimičan dokaz za tu tezu, kao što su delimično komunizam i fašizam njihovi politički sistemi?
Po uzoru na Stivena Batlera Likoka, kanadskog pisca vedrih krimi romana, koji počne jednu temu pa onda naglo promeni tok, ja bih napustio dosetke i okrenuo se zbivanjima sa „demokratizacijom” novca koja opseda svet ili bar one u njemu koji novca imaju ali bi rado da ga uvećavaju. Sve više ljudi u razvijenom svetu ima mnogo novca, pa se preraspodela u odsustvu sindikata i političke alternative obavlja na perverzan „tržišni” način: Na Menhetnu u ekstra restoranu Serendipity hamburger košta 295, a posuda sladoleda 1.000 dolara. U restoranu milanskog hotela Principe di Savoia, Alesandra Veronezi je sommelier za vodu (!) i sama se iščuđava popularnosti posla za koji se opredelila. Takvih de luxrestorana je na desetine u Italiji, a u njima boca luksuzno pakovane vode (od pola litre) ume da košta i 25 evra.
Za one koji imaju novca, ali ne previše, izmišljen je način da na procenat kupuju slike najvećih svetskih majstora. Na primer, možete kupiti 2,3% Pikasa iz Plave faze, a za taj procenat (od dnevne kotacije) dobijete luksuznu potvrdu i vrhunsku reprodukciju slike. Ako slici raste vrednost, raste i vaš ulog. Retke su, čak vrlo retke situacije da neka slika gubi vrednost. Dakako, slika ostaje u galeriji ili trezoru, a vama pravo da kad se zasitite gledanja u poster i potvrdu, svoj procenat prodate po višoj ceni. Dobra investicija sa intelektualnim prizvukom.
Od hrpe aktuelnih povoda najveću pažnju privlači ambicija osnivača Facebooka (FB), Marka Zukerberga, da uvede u globalni opticaj alternativni novac nazvan libra. Katarina Pistor, profesorka komparativnog prava, pozvala je vlade u svetu da zabrane novu kripto valutu, a još značajniji nobelovac Jozef Stiglic je precizan: „Samo budala može verovati FB-u… no možda u tome i jeste poenta: sa mnoštvom ličnih podataka o 2,4 milijarde aktivnih korisnika, ko bolje od FB zna koliko se naivčina rađa svakog minuta”.
U sve komplikovanijem svetu finansija postoji institucija koja se zove FinTech, koju je lakše opisati onim što nije, nego onim što jeste. Nije finansijski servis, nije banka, nije posrednik, nije osiguranje, ali jeste „uslužna tehnologija finansijskih servisa”. Dakle, ta institucija koja okuplja većinu manipulatora alternativnim novcem neće biti „kišobran” libre kad ona bude bila u prometu, koji se, istina, nešto odlaže. FinTech je sitan za ambicije Zukerberga i kao takav nikada nije predstavljao opasnost za sistem finansija, pa ga niko i ne dira. Međutim, pojava firme sa 2,5 milijarde klijenata i godišnjim prihodom ravnim kapitalizaciji jedne od većih berzi na svetu najavljuje velku promenu igre.
Kada je 2008. bankrotirala Lehman Bros banka, konstatovano je da za poslednjih 50 godina finansijska industrija, osim što je izmislila kreditne kartice i bankomate, nije osećala potrebu da se tehnološki modernizuje. Istina, izmislila je i stotine „novih proizvoda” čija se suština svodi na pompeznu terminološku ekvilibristiku za sitne novitete. Ostati imun na buktanje interneta znači da banke imaju dovoljno monopolski položaj da im se može da mirno cede klijente kako im se hoće. U vreme kada se bitka vodi oko G5 sajber tehnologija, bankarski sistemi su još uvek na web nivou 0.1 i ponosni na online banking kao maksimalni domet.
Masa kriptovaluta koje kolaju i nastaju skoro svakodnevno nejaki su pokušaji da se sektor finansija preoblikuje. Cilj tih valuta je da cede pare od naivnih. Pre libre nijedna alternativna valuta nije pokazivala tendenciju da zadre u srž finansija i da ih radikalno menja. Istini za volju, nijedna od kriptovaluta nema tu materijalnu i klijentsku snagu koju ima FB. Svaka novina neminovno nameće žestoku kontrolu dok se ne ustanovi čemu ona vodi sem proklamovanih lepih obećanja. Na primer, libra bi lako mogla postati najveća svetska perionica prljavog novca, čemu dobrim delom kriptovalute služe. Druga nevolja po političke i finansijske vlasti je pogubnija: potencijalni gubitak monetarnog suvereniteta. Ustali li se librakao svetska „stabilna valuta” dovešće u pitanje postojanje centralnih banaka koje prema potrebama politike manipulišu novcem favorizujući ili obuzdavajući inflaciju, odnosno cene i ekonomsku aktivnost.
Posle Drugog svetskog rata, Bretonvudskim sporazumom pobednički dolar se nametnuo kao neprikosnovena svetska valuta (obračuna i plaćanja) sa zlatnom podlogom, sve do 1971. godine kada je Francuska otkrila i obznanila da zbog finansiranja rata u Vijetnamu Amerika masovno štampa dolare bez pokrića. Usledio je „Niksonov šok” – preko noći je ukinut sistem zlatne podloge, da Amerika ne bi bila prokazana kao falsifikatorka. Od tada počinje krunjenje poverenja u dolar, koji je kasnije po savetu Miltona Fridmana („ako je šeicima stalo do dolara zašto da im ne štampamo”) štampan obilato kao „petro dolar”. Konačno je poslednjih godina padom američke dominacije u svetu dolar ponovo ustupio primat zlatu. Niz zemalja svoje rezerve u dolarima pretvara u zlato, a rezerve zlata koje su se čuvale u Americi i Britaniji povlači u svoje centralne banke. Blokada venecuelanskih zlatnih rezervi inicirala je nepoverenje u svetske čuvare tuđeg zlata.
Zukerberg, koji je pokazao da ima njuh za tendencije modernog vremena, oseća da je kucnuo čas da ponudi alternativu te počne da menja i suštinu finansijskih pravila igre. Pa ipak, nije FB prvi koji pokušava da globalizuje monetarnu politiku. Novembra 2011. obnarodovana je crom valuta u čijem proglasu pompezno piše: „Slobodne valute – Slobodna tržišta – Slobodni ljudi – Slobodna planeta”, a mesto rođenja joj je Pula, Hrvatska. Pozivajući se na pokrete Indignados i Occupy Wall Street, na „otpor nemilosrdnom bankarskom i političkom nasilju nad ljudskim dostojanstvom… ljudima je prekipelo… ne žele više živeti i podizati svoju decu u mizernom ambijentu obmane, nepravde, nemaštine, mržnje i rata… Sustav Alternativne Valute Crom je postao neprocenjiva stvarnost pristupačna svakom čoveku u bilo kojoj zemlji. Reč je o kombinaciji društvena mreža-platni sustav, kroz koji se u tranziciji ka boljem sutra pristupa neizostavnoj potrebi za decentralizacijom novca”. Iza ovog politički obojenog manifesta stoji servis koji nudi niz korisnih novčarskih usluga onima koji mu pristupe u članstvo. Koliko su u osvajanju „slobode za planetu” uspeli može se zaključiti po tome da je još uvek poznatija Cromos – tvornica boja i lakova, nego crom – alternativna valuta.
Takvih pseudo monetarnih pokušaja ima svuda po svetu. U Italiji, koja je među prvima kad nešto ulazi u modu, gotovo svaka regija ima svoju komplementarnu valutu, pa se na Sardiniji zove – sardex, u Piemontu – piemontex, u Venetu – venetex i tako redom, kao da su izašli iz Asterixa. Oni pomažu svojim štedišama/investitorima da se snađu u šumi finansijskih instrumenata, da razaznaju akcije, obligacije (koje funkcionišu po IOU – I Owe You – obećanje da će dug biti vraćen), pa su tu i sekundantno OTC (Over The Counter – preko šaltera) tržište, opšti i penzioni fondovi, derivati… Njihove „valute” su sredstva obračuna, ali nisu sredstva plaćanja; zato se prvo moraju prodati na tržištu, pa se tek tako dobijenim novcem može izvršiti plaćanje. Jedan od prapočetaka su žetoni Club Méditerranée, koji važe samo unutar njegovih kampova i nigde više. Stoji podatak da 6 odsto žetona nikada nije naplaćeno što je čist prihod emitera.
Da bi poduprli iluziju sigurnosti zagovornici alternativnog novca se pozivaju na teorije o novcu od Aristotela, preko Šumpetera do Hajeka. Peter Bofinger, profesor ekonomije i bivši član nemačkog Saveta ekonomskih eksperata, dokazuje da je libra reinkarnirano čedo Fridriha fon Hajeka, rodonačelnika neoliberalizma. Valja se čuvati Hajeka i kad vam poklone nosi: njegove kao i Marksove ideje u rukama ekonomsko-političkih preduzetnika umeju da prerastu u pošast. Što se tiče libre, ona se dobrim delom zasniva na slobodnoj interpretaciji Hajekove knjige „Denacionalizacija novca” i njegovom zalaganju za takvu valutu, ali pod imenom dukat. Tvorci libre su smatrali da će stabilizaciju monete najefkasnije obezbediti ako je paritetno vežu za „korpu valuta” po uzoru na SDR (specijalna prava vučenja) MMF-a.
Da bi obezbedili stabilnost libre njeni tvorci su predvideli da veliki deo rezervi drže u obveznicama najefikasnijih država, s tim da imaju pravo promene „korpe” ako novac neke od izabranih država počne da gubi vrednost. Budući da ni libra nije sredstvo plaćanja, to će njena praktična upotreba biti određena dobrom voljom i interesom trgovaca novcem i onih trgovina robom koje odluče da je primaju kao sredstvo plaćanja. To znači da će biti duboko zavisna od poverenja, a ono se ne stiče na kratak rok. Ako neko deponuje u banku 1.000 evra on će dobiti isto toliko kad bude želeo da ih podigne. Sa librom je drugačije: može se desiti da dobije više ili manje – rizik je na onome ko poseduje valutu. Računa se i sa hazarderskom pohlepom kao pogonskom snagom. No taj argument je već uveliko osvojio bitcoin, koji takođe nema obavezu otkupa sopstvene valute – tržište je tu da odredi cenu i hoće li iko hteti da kupi tu valutu. U slučaju bankrota, sav rizik snose posednici alternativng novca, budući da emiteri libre takođe nemaju obavezu da je otkupljuju.
Sve kriptovalute imaju deflatorno dejstvo, a to znači kočenje, pa čak i nazadovanje privredne aktivnosti. Zato one služe i kao korektiv inflatornim željama političkih vlasti. Kapitalizam je životno vezan za trošenje pre nego što se ima, za inflaciju i kredite; bez njih bi brzo morao da ustupi mesto nečem drugačijem. Libra zapravo to drugačije obećava. Bez sumnje je da svetski monetarni sistem zaslužuje promenu, više socijalne pravde, međutim svedoci smo da se lepa obećanja onima koji promenu žele lako pretvaraju u još goru situaciju po njih. Nije teško, na primer, uočiti da libra može proizvesti više likvidnosti nego ijedna pojedinačna država. FB je nadnacionalno privatno preduzeće i u tom smislu lišeno državne kontrole. Kao i ostali finansijski intermedijari pre nje, FB kompanija obećava ono što ne može da ostvari – zaštitu vrednosti valute koja se formira slobodno na tržištu. I kako tvrdi Katarina Pistor, garancija ostaje iluzija jer ni moćni FB, niti iko drugi može da utiče na stabilnost valuta koje čine „korpu” libre.
Sem nabrojanih, postoje i konkretnije opasnosti – bankarskim činovnicima preti da ih racionalizacija putem totalne kompjuterizacije dovede u fazu profesije u odumiranju, kao što je slučaj sa sitnim trgovcima, zanatlijama, taksi vozačima… Privatni biznis nema obavezu da brine o zaposlenima, to je posao države kojoj se, međutim, postepeno odsecaju funkcije i prihodi, uključiv eto i monetarnu politiku. Nadirući totalni individualizam pogoduje bogatima, a brojne pojedince ostavlja bez ikakve socijalne zaštite. Revolucija privatizovanja planetarne monetarne politike uliva više nepoverenja nego vere u obećanja. Centralizovane države, centralne banke, centralizovano upravljanje ekonomijom nisu u skladu sa vremenom, međutim libra preti da izvrši planetarnu centralizaciju novca u privatnim rukama – da li je to napredak? Nezavisno udruženje novinara (NUNS) obaveštava članove da mogu konkurisati za seminar „Trag novca” u Londonu. Ko se za to opredeli neće pogrešiti, jer svi su izgledi da će pisanje o finansijama postati atraktivnije od pisanja o sportu, politici i kulturi.
