Golden Gate, San Francisco, foto: Rade Vilimonović
Znanje je ključ ekonomskog prosperiteta. Tehnologije, inovacije i praktična znanja (know-how) rezultat su saznanja o novim mogućnostima za proizvodnju neophodnih roba i usluga. Znanje je i arhetipsko „javno dobro“: nove ideje mogu biti korisne svima. Osim ako države i monopoli ne ograničavaju pravo pristupa, ideje se korišćenjem neće potrošiti. To je posebno značajno za siromašne zemlje, jer ne moraju da izmišljaju ispočetka već izmišljeno. Mogu jednostavno usvojiti tehnologije i metode koje su razvile bogatije zemlje da bi podstakle sopstveni ekonomski razvoj.
Autor: Dani Rodrik
Ekonomisti i kreatori javnih politika uvek su naglašavali ekonomski značaj znanja, ali dosad nisu dovoljno obraćali pažnju na okolnosti koje znanje čine korisnim. Kontekst je veoma važan: nepodudaranja između okolnosti pod kojima su neke ideje nastajale i osobenih okolnosti na mestu na kome se one primenjuju umanjuju vrednost prenetog znanja.
Na primer, kukuruz se gaji svuda, ali u različitim delovima sveta je izložen različitim pretnjama u zavisnosti od lokalne sredine i ekologije. Istraživanja su očekivano usmerena pre svega na štetočine uobičajene u Severnoj Americi i Evropi. Imamo na hiljade biotehnoloških patenata za suzbijanje evropskog kukuruznog plamenca i svega 5 jedinstvenih patenata za zaštitu od afričkog bušača stabljike koji napada useve u podsaharskoj Africi.
Posle proučavanja mnogih takvih primera, harvardski ekonomisti Jacob Moscona i Karthik Sastry došli su do zaključka da neprilagođenost tehnologija razvijenih u naprednim ekonomijama može biti prepreka rastu produktivnosti poljoprivredne proizvodnje u regionima niskog dohotka. Prema njihovoj analizi, samo neprilagođenošću tehnologija na polju kontrole štetočina i patogena u ratarskoj proizvodnji može se objasniti 15% dispariteta u globalnoj produktivnosti.
Na panel diskusiji koju je organizovala Međunarodna ekonomska asocijacija, Moscona i ostali učesnici su ponudili više primera neprilagođenih tehnologija. Mireille Kamariza sa UCLA primetila je da razvoj dijagnostičkih tehnologija za tuberkulozu i ostale zarazne bolesti koje pogađaju zemlje s niskim dohotkom zaostaje za razvojem dijagnostičkih tehnologija za bolesti raširene u bogatim zemljama.
Kada je pandemija pogodila bogate zemlje, na tržištu se za nekoliko meseci pojavilo na stotine dijagnostičkih testova. S druge strane, za sličan napredak u dijagnostikovanju tuberkuloze bio je potreban čitav vek. Takođe, napredni dijagnostički testovi za tuberkulozu zahtevaju prisustvo obučenih tehničara i električnu mrežu, što u nekim regionima nije dostupno.
Slične razlike mogu se uočiti i unutar iste zemlje, u slučajevima kada se tehnologijama koje su prilagođene interesima određenih grupa daje prednost u odnosu na neke druge. Automatizacija i digitalizacija, na primer, mogu proizvesti neželjene efekte za veliki broj radnika, što ih čini neprilagođenima. Anton Korinek sa Univerziteta u Virdžiniji konstatuje da su inovacije mač sa dve oštrice: mogu uvećati agregatnu produktivnost i istovremeno proizvesti oštra redistributivna pomeranja u korist vlasnika kapitala. Ako ukupna dobit ostvarena rastom produktivnosti nije velika, korist od inovacije je poništena negativnom redistribucijom (sa stanovišta zajednice) – što ekonomisti Daren Acemoglu i Pascal Restrepo opisuju kao „ne baš poželjne“ inovacije.
Roboti su dobar primer negativnih pomeranja na štetu radnika, a veštačka inteligencija širi domen područja na kojima će se distributivni sukobi produbiti. Kao što primećuje Korinek, softver koji zamenjuje ljude s kvalifikacijama nižim od univerzitetske diplome uvećava dobit za AI inženjere i vlasnike kompanija. Posledice će biti još izraženije u zemljama u razvoju u kojima je jeftina radna snaga njihova jedina komparativna prednost.
Znanje je ugrađeno ne samo u semenski materijal i softver nego i u kulturne norme. Na pomenutom panelu, ekonomista Nathan Nunn je govorio o vremenskim nepodudaranjima, kada znanje i prakse koji su nekada bili adekvatni vremenom izgube funkcionalnost. Kulturne tradicije prenose korisna znanja na nove generacije. Verski rituali, na primer, pomažu u koordinaciji poljoprivrednih radova. Neke tehnike spremanja hrane koje stariji prenose na mlade štite ih od toksina. Ali promene u kulturi odvijaju se veoma sporo, pa nagle društvene promene proizvode „evolucionu neprilagođenost“.
Oslanjajući se na istraživanja sprovedena u saradnji sa Leonardom Wantchekonom, Nunn navodi primer traumatičnih iskustava Afrike u periodu transkontinentalne trgovine robljem. Zajednice u Africi koje su imale najviše kontakta s trgovcima robljem razvile su duboko nepoverenje prema strancima, što je proizvelo kulturu koja ometa razvoj uspešne tržišne ekonomije u današnjem svetu. Isto tako, izgleda da je averzija Amerikanaca prema redistribuciji dohotka više rezultat visoke ekonomske mobilnosti u prošlosti njihove zemlje nego njene aktuelne stvarnosti.
Bilo da se javljaju u obliku neprilagođenih tehnologija ili kulturnih praksi, takva nepodudaranja se moraju imati u vidu ako želimo da znanje zaista donese korist društvu. Jedna od mogućih strategija je razvoj svesti. Tako je ekološki pokret uspeo da preusmeri tražnju s fosilnih goriva na razvoj obnovljivih izvora energije. Sličan pokret koji će staviti „tehnologiju u službu radnika“ može preusmeriti inovacije u nekom povoljnijem pravcu. Davanje glasa svim relevantnim zainteresovanim stranama u donošenju odluka o inovacijama i tehnologiji – uključujući radnike i siromašne zemlje – zaštitilo bi nas od štetnih efekata neprilagođenih tehnologija.
Javne politike su takođe važne. Zelena revolucija u 20. veku pokrenuta je jasnim razumevanjem da rast produktivnosti poljoprivredne proizvodnje u zemljama s niskim dohotkom podrazumeva razvoj novih vrsta s visokim prinosima koje odgovaraju tropskim uslovima. Mada u današnjem svetu nema slične multilateralne inicijative za rešavanje problema tehnologije, Moscona naglašava da nekoliko zemalja sa srednjim dohotkom (Indija, Brazil, Južna Afrika) raspolažu kapacitetima za razvoj tehnologija primerenih potrebama zemalja u razvoju.
Ali čak i u tim zemljama inovatori obično polaze od normi i preferencija Silicijumske doline, a ne od potreba lokalne zajednice. Kreatori politika i inovatori ne smeju zaboraviti da znanje, da bi nas osnažilo, mora biti korisno.
Preveo Đorđe Tomić
