Ove dve priče iz Evrope ilustruju dva različita načina političke organizacije obespravljene i oslabljene radničke klase u Evropi 21. veka. Sa jedne strane imamo obrazovanu i klasno osvešćenu radničku klasu sa izbrušenom političkom doktrinom i strategijama za organizaciju i ostvarenje svojih ciljeva dok sa druge strane imamo potpuno dezorijentisanu i isfrustriranu radničku klasu bez jasne političke formulacije čiju frustraciju i bes mobilišu desničarske struje kriveći imigrante, homoseksualce i ostale marginalizovane grupe za stanje u zemlji.
Pre nekog vremena grupa mladih ljudi obučenih u kostime klovnova ušetala je u jedan veliki supermarket u Frankfurtu, pokupila nekoliko najvećih kolica i u njih potrpala sve najluksuznije prehrambene proizvode koji su se nalazili u marketu. Na kasi su kasirki predali ružu i koverat a onda izleteli iz marketa neplativši robu. Ruža je bila namenjena radnici marketa a koverat menadžeru. U kovertu je pisalo: “Mi smo prekarni (eng. precarious u značenju nestalni, privremeni, nesigurni) radnici Frankfurta i pošto ne možemo da zaradimo za hranu smatramo da imamo pravo da je uzmemo sami”. Naravno, momentalno su podignute velike policijske snage kako ovaj događaj ne bi prošao nekažnjeno. Međutim, bezuspešno. Ovi mladi ljudi su uspeli da hranu podele siromašnim radnicima Frankfurta i nikada nisu uhvaćeni.
Na drugom kraju Evrope, stanovnici jednog radničkog gradića u Italiji, koji su decenijama glasali za progresivne, socijalističke stranke su se suočili sa velikim problemom. Povrh toga što su im plate i uslovi rada postajali sve lošiji a omladina nije mogla da nađe posao pa se mahom selila u veće gradove, pod organizacijom nekolicine krupnih biznismena u grad se organizovano doselila veća grupa kineskih imigranata. Imigranti su se naselili u jednom kvartu i nisu pokazivali nikakvu želju za integracijom u gradsku zajednicu. Imigranti su bili spremni da rade u lokalnim fabrikama za tri puta manje plate i bez ikakvih doprinosa. Za radnike ovog grada to je značilo nagli pad ionako loših plata i sve više otpuštanja kako bi se na njihova mesta primili kineski imigranti. U vrlo kratkom roku u gradu eksplodira rasistički sentiment usmeren protiv Kineza a tu energiju mobilišu desničarske političke opcije na čelu sa Berluskonijevom strankom. Dešavaju se sve češći napadi na kineske imigrante a kvartove naseljene italijanskim radnicima počinje da “čuva” lokalna milicija formirana od civila posvećenih očuvanju rasne čistoće kvarta. Ove milicije potpuno zabranjuju pristup svim ne-Italijanima na teritoriju svog kvarta.
Ove dve priče iz Evrope ilustruju dva različita načina političke organizacije obespravljene i oslabljene radničke klase u Evropi 21. veka. Sa jedne strane imamo obrazovanu i klasno osvešćenu radničku klasu sa izbrušenom političkom doktrinom i strategijama za organizaciju i ostvarenje svojih ciljeva dok sa druge strane imamo potpuno dezorijentisanu i isfrustriranu radničku klasu bez jasne političke formulacije čiju frustraciju i bes mobilišu desničarske struje kriveći imigrante, homoseksualce i ostale marginalizovane grupe za stanje u zemlji. Obrazovani i klasno svesni radnici sve više dolaze iz porodica bivšeg srednjeg sloja koga su nekada činili radnici državne uprave, lekari u javnim bolnicama i prosvetni radnici a koji sve više tonu u siromaštvo. Oni su mahom dobro obrazovani na državnim univerzitetima ali bez ikakvih izgleda da nađu pristojan posao koji odgovara njihovim kvalifikacijama. Klasno dezorijentisani radnici uglavnom dolaze iz tradicionalnih industrijskih centara gde su porodice generacijama radile na istim radnim mestima i uživale sve veća prava i životni standard do samog kraja 20. veka a u prvoj deceniji 21. veka su doživele strahovit pad u siromaštvo, depresiju i beznađe.
Odakle potiču ove duboke razlike u političkom karakteru današnje radničke klase? Ovo je vrlo teško pitanje na koje levi pokreti danas moraju dati jasan odgovor. Engleski ekonomista, Gaj Stending smatra da se u okvirima globalnog neoliberalnog kapitalizma pojam radničke klase mora ponovo proanalizirati kako bi se uočile neke njegove nove karakteristike. Prema Stendingu, odnosi radničke klase i kapitala koji su postojali u 20. veku evidentno propadaju i unutar nacionalnih kapitalističkih država radnička klasa više ne može da izbori nikakav napredak koristeći se starim progresivnim arsenalom – štrajkovi, sindikalni pokreti, povećanje minimalne zarade. Konzervativni kritičari ovih pokreta su mahom u pravu – štagod da od toga izbore samo će im se obiti o glavu jer će “poslovi otići negde drugde”. Politički model organizacije države u drugoj polovini dvadesetog veka skrojen je za tu tradicionalnu radničku klasu a sa njenim propadanjem dolazi i do propadanja tradicionale “države blagostanja”.
Šta zamenjuje radničku klasu 20. veka? Stending smatra da se klasne distinkcije sada šire na globalni nivo. Na vrhu piramide nalazi se transnacionalna kapitalistička elita koja poseduje gotovo svo bogatstvo sveta i odlučuje o gotovo svim bitnim pitanjima. Ispod njih nalazi se druga prosperitetna klasa koju danas možemo smatrati globalnom srednjom klasom a Stending je naziva salarijat (od engleskog salary – plata). Naime to su visokokvalifikovani stručnjaci ponajpre iz sveta informacionih tehnologija koji vrlo dobro zarađuju. Nakon ove klase dolazi tradicionalna odumiruća radnička klasa koja polako tone u klasu ispod sebe a to je prekarijat (od engleskog precarious, vidi gore). Prekarijat sačinjavaju ljudi koji su konstantno u opasnosti da potonu u globalnu potklasu sačinjenu od beskućnika, nezaposlenih, sirotinje iz Trećeg sveta i drugih potpuno obespravljenih i ugroženih ljudi. Zbog propasti socijalne države na Zapadu u prekarijat sada mogu dospeti i bivši pripadnici srednje klase koji ostaju bez posla a do penzije imaju još po nekoliko godina. Takođe, tu se nalaze i penzioneri čije su penzije propale zajedno sa bankrotiranim penzionim fondovima itd.
Realnost sada postojće radničke klase svuda u svetu je sve brže tonjenje u prekarijat jer se od kasnih 70-ih radnički standardi na zapadu održavaju veštačkim putem uz velike troškove države što dovodi do dužničke krize. Država više neće biti u mogućnosti da subvencioniše radničku klasu a ozdravljenja zapadne privrede neće biti dokle god se radnički standardi ne spuste do nivoa onih u Kini i Bangladešu. Ovo je vrlo važna činjenica koju moraju imatu u vidu svi koji zagovaraju neoliberalnu politku jer njen naglasak na konkurentnosti znači upravo to -sniziti standarde radnike na nivo Bangladeša i Singapura pa će onda strane investicije polako početi da pristižu. S tim u vezi imamo i rezanje radničkih prava u Srbiji u Zakonu o radu čije odredbe ipak nisu dovoljno radikalne tako da neće dovesti do investicija ali će zato izuzetno naškoditi radnicima koji na sreću još uvek imaju posao. Ti radnici će tako vrlo brzo preći iz tradicionalne radničke klase u prekarijat. Poltika koja se trenutno provodi je politika koja vodi stvarnaju globalnog prekarijata i globalne plutokratije.
Prekarijat nema prava!
Jednom usvojena neoliberalna politika de facto znači pristajanje na uništenje stare radničke klase. Prekarni radnici su nezaštićeni jer mnogi od njih nemaju zdravstveno osiguranje pa mogu da umru od bolesti koje se izuzetno lako mogu lečiti današnjom metodama. Međutim, još važnije je da se njihovo zdravlje i pravo na život sistematski ugrožava kroz ispuštanje industrijskih otrova u okoliknu gde žive siromašni koji onda oboljevaju od najtežih bolesti. Neoliberalizam razvoj društva prepušta tržištu i ne postoji gotovo nikakvo centralno planiranje. To se lako može videti po porastu slamova ili sirotinjskih četvrti na obodima svih većih gradova a naročito u Indiji, Južnoj Americi, itd. Slamovi su životno okruženje prekarijata. To su mesta za koja vlasti ne brinu jer u njima žive potrošni ljudi. Slamovi se nasilno ruše i premeštaju ako nekom biznismenu ili korporaciji odgovara da se na njihovom mestu podigne tržni centar ili fabrika, ali i da bi se organizovali zabavni događaji kao što je slučaj u Brazilu sa pripremama za Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Ideje o masovnim infrastruturnim poduhvatima koji bi uredili slamove i zaštitili ih od mogućih katastrofa i kriminala deluje nezamislivo u trenutnoj konstelaciji političkih faktora. A jasno je da se ova slika može direktno primeniti na trenutno stanje u Srbiji gde iako ne žive u slamovima stanovnici mnogih gradova su direktno ugroženi prirodnim katastrofama jer ne postoje nasipi koji bi ih odbranili, a sama pomisao da bi država mogla da uloži u projekat koji bi zaštitio gradove od nabujalih reka deluje nestvarno. Prema tome, i ako se odbranimo od trenutne katastrofe, ukoliko se ona ponovi, a zbog promene klimatskih uslova to možemo očekivati, sve će se isto odigrati i ponovo će doći do ogromnih problema.
Šta je budućnost?
Iako zbog činjenice da pokušava da reintepretira pojam radničke klase, Stending naizgled protivreči Marksu, vrlo je lako uvideti da Marksov opis radničke klase ustvari više liči na današnji prekarijat nego na radničku klasu druge polovine 20. veka zaštićenu socijalnom državom. Prema tome, možemo se još jednom okrenuti Marksu i koristiti njegove uvide proanalizirati trenutno stanje i videti da li je ono održivo. I pored toga što po celom svetu vidimo nemire i socijalne proteste uz jaču kontrolu države teorijski bi sistem mogao da ostane u svom obliku. Dominantna svestka sila i otelovljenje neoliberalizma, SAD, već uviđa neophodnost jakog represivnog aparata pa je od Occupy Wall Street protesta počela da zaoštrava kontrolu nad internetom, NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost) vrši kompjuterizovanu kontrolu svih imejlova i poruka na društvenim mrežama, a federalne policijske snage su postale bolje naoružane i organizovane od vojski najvećeg broja zemalja na svetu. Ali da li je ovo dovoljno? Osnovni uvidi koje nam pruža Marksova ekonomija pokazuju da neoliberalizam srlja u propast. Naime, sistem globalne trgovine do sada je bio ustrojen tako da su kineski radnici i radnici drugih zemalja Trećeg sveta jeftino izrađivali proizvode za zapadne korporacije ali zbog niskih plata nisu bili u stanju da ih otkupe čak ni za cenu koja je dosta jeftinija od one na zapadu jer cena tih proizvoda na zapadu uključuje i troškove transporta. Prema tome, zapadne kompanije su profit pravile prodavajući robu na zapadnom tržištu. Time je došlo do vrlo čudne situacije koja je jedno vreme pogodovala kapitalistima a to je da radnici koji proizvode robu nisu bili i njeni potrošači. Tako je privermeno ukinuta važna kontradikcija kapitalizma koju je locirao Marks a to je da kapitalista u isto vreme želi i da mu radnici imaju što manju platu i da imaju što veću platu. Kapitalisti žele što manje plate radnika da bi proizvod pravili što jeftinije i ostvarivali veći profit, ali njima trebaju i radnici sa mnogo novca koji mogu da kupe ogromnu količinu proizvoda koje njihove firme izbacuju na tržište. U današnjoj situaciji, kapitalisti imaju kineske radnike koji proizvod prave za vrlo sitne pare a zatim se ti proizvodi prodaju imućnim kupcima na zapadu.
Problem nastaje kada uvidimo da kupci na zapadu nisu više tako imućni i sva je prilika da će postajati sve siromašniji u budućnosti. Nažalost po kapitaliste, čitav sistem globalne trgovine koji danas postoji prilagođen je situaciji u kojoj se roba pravi vrlo jeftino u siromašnim zemljama a prodaje skupo u bogatim. Kada se te distinkcije između zemalja smanje ovakav sistem mora potonuti sam od sebe. Prema tome, ne samo da postoje moralni razlozi za uništenje sistema neoliberalnog kapitalizma već se on urušava i zbog svojih unutrašnjih kontradikcija. Uzmemo li u obzir da je izgradnja neoliberalnog sistema bila veliki trijumf kapitalizma u 20. veku i njegov, doduše privremen, uspeh u smirivanju kontradikcije koja ga je pratila korz čitavu njegovu istoriju shvatamo da kapitalizam više nema prostora za manevrisanje – sateran je u ćošak, iako je u pitanju globalni ćošak.
Evidentno je da se postojeći sistem više ne može braniti i da njegovi inženjeri više nemaju ideja pošto su istrošili sve svoje teorijske matrice. Ostaje da se sve kreativne i intelektualne snage usmere ka političkoj formulaciji pokreta za rušenje ovog globalnog poretka i izgradnju novog, pravičnijeg i funkcionalnijeg društva.
