Da li je hipnoza štetna? Da li je se treba plašiti? Za šta sve može da se iskoristi?
Zatvorite oći... Vaše telo je opušteno... Potpuno ste umorni i opušteni... umorni ... i opušteni. Možda već osećate kako vaše telo postaje sve teže. Ali vaša glava ostaje budna, potpuno jasno čujete moj glas. Osim moga glasa sada je sve nevažno...Skoncentrišite se na moj glas...
I tako kao ja vas hipnotišem.
Da li je hipnoza štetna? Da li je se treba plašiti? Za šta sve može da se iskoristi?
Već nekoliko hiljada godina je hipnoza poznata kao terapeutsko sredstvo. Bez obzira što su je koristili i Sumeri, Vavilonci, Egipćani pa i stari Grci, pratio je loš glas. Neozbiljna, zastrašujuća, neshvatljiva. Tako je i dan danas.
Svi vide istu scenu: hipnotizer, njegov opčinjavajući pogled i njegovi gestovi deluju isto toliko sugestivno koliko i prigušeni ton njegovog glasa. A hipnotisani, što dublje zapada u trans, utoliko više postaje bezvoljna žrtva koja se povinuje tuđim naredbama. I naravno, kasnije se svega toga uopšte ne seća.
Ovaj scenario i predrasuda apsolutno nemaju veze sa istinom. Hipnotisanje može da prođe bez opčinjavajućeg pogleda i sugestivnog glasa. Može biti posredstvom neiskusne osobe, koja će jasnim glasom čitati uputstva sa papira. Može biti preko telefona. A to znači da je sam hipnotizer lišen svake tajanstvenosti.
Za postizanje hipnotičkog transa, potrebno je da „pacijentova“ pažnja bude usmerena na određenu tačku. Da li je to klatno ili feka na zidu, savršeno je nebitno. Pod hipnozom se ne doživljava duboki san. Stanje više liči ne „uspavljivanje“. Niste više budni, ali još uvek ne spavate. Polusan. U tom stanju može da se čuje svaka reč, svaki šum i osoba može da se pokreće.
Dok hipnotizer izgovara tekst poput onog sa početka članka, hipnotisana osoba je „iznutra“ podeljena na dva dela, ali to ne doživljava kao protivurečnost. Jedan deo je budan, a drugi tone u onaj svet koji predočava hipnotizer.
Kada se najzad postigne hipnotičko stanje, onda sledi terapeutski deo. To su uputstva da pacijent nešto učini ili dozvoli da mu se učini. I kada bi terapeut otišao sa seanse, pacijent bi se sam probudio posle petnaestak minuta. Posle buđenja mnogi pacijenti imaju osećaj da uopšte nisu bili istinski hipnostisani, a vreme provedeno u stanju hipnoze često izgleda kratko.
A šta se stvarno desilo u glavi pacijenta?
Ustanovljeno je da se tokom „hipnotičkog sna“, zapravo ne dešavaju nikakve promene ili odstupanja od normalnog stanja pacijenata. U principu ne može da se vidi ni da li je i koliko neko upao u hipnotički san ili samo simulira. Zato niko tačno ni ne zna šta se zapravo dešava tokom hipnoze. Postoji gomila nekih teorija, ali ni jedna ne objašnjava tačno kako deluje. No, bez obzira na to, postoje rezultati koji se ne mogu poreći.Uglavnom, hipnoza nije metod kontrole uma i terapeut ne može da učini osobi koju hipnotiše ništa što bi bilo protivno njenoj želji. Naime, u stanju duboke relaksacije, svesni um je potisnut, a nesvesni se postepeno otkriva. Hipnoza je metoda zaobilaženja ovog svesnog, „kritičkog“ uma koji nas često sabotira. Uprkos tome što se pokazala kao uspešna u psihoterapiji i medicini za brojna stanja: ostavljanje pušenja, kontrolu telesne težine, nesanicu, poboljšanje memorije i motivaciju, u sportskoj psihologiji, za oslobađanje od kojekakvih fobija, za izgradnju samopouzdanja, većina lekara još uvek gleda na hipnozu kao na sumnjiv terapeutski instrument. Na klinikama se ona gotovo i ne primenjuje. Čim nešto ne može da se naučno dokaže, smatra se da je „neozbiljno“.
Od svega se jedino shvata da glavni uspeh hipnoze leži baš u osobi koja ima ulogu pacijenta. Verovanje osobe koja pristaje na hipnozu da će joj terapeut pomoći i učiniti baš ono što treba je jedini preduslov za uspeh tretmana ili terapije. Potrebna je sopstvena volja za prepuštanje tuđoj sugestiji, a sugestija sama po sebi poseduje moć.
A sada pitanje: ako je sugestija toliko moćna, da li to onda znači da hipnoza zapravo i ne postoji?
Neki naučnici zastupaju upravo tu provokativnu tezu. Po njima, hipnoza nije ništa drugo do igranje jedne uloge, u kojoj čovek saučestvuje da bi učinio po volji hipnotizeru, ili pak, zato što sam to želi.
Da li je sve to, možda, samo jedna velika samoobmana? Neki kažu da je baš tako, međutim, već smo videli da su rezultati te samoobmane nesporni i samo još jednom dokazuju da je naš um velika misterija.