Prije dvije godine, Srbiju, Bosnu i Heregovinu i Hrvatsku pogodile su katastrofalne poplave čije je posljedice u najvećoj mjeri još uvijek saniraju. Tada je ta velika “prirodna katastrofa” potaknula požrtvovan angažman brojnih volontera, ali i stidljiva upozorenja kako sa sistemom obrane od poplava nešto ne valja. Ovogodišnje ponavljanje katastrofe (iako manjih razmjera) pokazuje kako se od tada malo promijenilo.
Foto: AFP / Andrej Isaković / Obrenovac nakon poplava 2014.
Ko je odgovoran za nove poplave u Srbiji, koje su u prvoj polovini marta pogodile zapadni deo zemlje, kada je Vlada proglasila stanje elementarne nepogode na teritoriji 15 opština? Prema rečima Velimira Ilića, ministra bez portfelja zaduženog za vanredne situacije, kriv je Bog. “Ne mogu da vam objasnim ko je odgovoran za poplave. Odgovoran je Bog. Voda (vodostaj) ne pada”, objasnio je Ilić i dodao: “Mostovi su niski. Voda je nenormalna. Ljudi su besni jer su im ponovo poplavljene kuće, ali to je elementarna nepogoda. Evo, gledam čoveka kako iznosi stvari u vodi do pojasa, ali kako da mu pomognem?”
Kada su pre dve godine čitav region pogodile katastrofalne poplave predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u sličnom maniru objasnio “Ovo je nevolja od Boga”. On je u to vreme izjavio i da su “dva jedina neprijatelja Srbije isključivo elementarne nepogode i terorizam i da će se u budućnosti boriti protiv toga.”, kao i da se država izvanredno snašla, da je Vlada besprekorno obavila svoj posao, a da su poplave opomena za građane koji nisu hteli da poslušaju i evakuišu se.
Tvrdnja da građani nisu hteli da se evakuišu uglavnom nije istinita, ali je paradigmatična za čitavu situaciju. Tako su na primer u maju 2014. godine stanovnici obrenovačkog sela Veliko Polje poplave dočekali neobavešteni u svojim kućama, prepušteni bujici koja je čupala betonske ograde, davila stoku, odnosila traktore i uništavala kuće. Slično je bilo i pre nepunih mesec dana u Arilju koje je u noći probudio zvuk sirena za opasnost.
Zamena teze
Objašnjenje koje su predstavnici vlasti ponudili javnosti uglavnom se oslanja na fatalističku tvrdnju da je vode bilo jednostavno previše i da su poplave bile nezibežne. Ovakva tvrdnja, koja razrešava odgovorne svake odgovornosti, suštinski funkcioniše na isti način kao i svaljivanje krivice na Boga. Marko Blagojević, direktor Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, izjavio je: “Nasipi koje smo rekonstruisali nisu popustili, ali nisu bili projektovani da zadrže tako visoku vodu. Mi živimo u regionu gde će se poplave događati, ne obavezno svaki put, ali rizik je veći nego ranije”.
Mađutim, Valjevo na primer nije bilo poplavljeno zahvaljujući brani i akumulacionom jezeru “Stubo – Rovni” gde je zadržano 370 hiljada kubnih metara vode. Miodrag Marković, direktor javnog preduzeća “Kolubara” u Valjevu rekao je da u jezeru trenutno ima oko 12 miliona kubika vode, što je tek trećina predviđenog kapaciteta i da “ima dovoljno prostora da kiša bez prestanka pada čitavih mesec dana, čak i duže, bez ikakve bojazni da bi ta voda mogla da stigne u Valjevo koje, zahvaljujući brani, više ne mora da brine o poplavama.”
Lučani su, sa druge strane, početkom marta 2016. ponovo poplavljeni iako su tokom 2014. godine bili poplavljeni u čak sedam navrata i iako se nalaze nizvodno od akumulacionog jezera Međuvršje, najvećeg veštačkog jezera na Zapadnoj Moravi. Ovo jezero ima projektovani kapacitet od 18 miliona kubika ali je toliko kriminalno zapušteno da nije moglo da primi višak vode iz Zapadne Morave usled čega ova reka nije mogla da primi vodu iz reke Bjelice – koja je zatim poplavila Lučane.
Profesor Šumarskog fakulteta dr. Ratko Ristić smatra da Srbija nakon velikih poplava pre dve godine nije preduzela potrebne korake za uspostavljanje sistema odbrane od poplava. On je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa rekao: “Od maja 2014. urađeno je mnogo, međutim, u najboljem slučaju to je samo popravka onoga što je oštećeno maja 2014. godine, ali nismo radili na preventivi”.
Posledice ispumpavanja novca
Po Zakonu o vodama, lokalne samouprave snose svu odgovornost za projektovanje, izgradnju i održavanje objekata za zaštitu od erozije i bujičnih poplava – što je očigledno nemoguće jer na lokalnom nivou za tako nešto ne postoje ni ljudski ni finansijski resursi. Istovremeno, takođe prema Zakonu o vodama, ogromna sredstva od naknada za vodno zemljište ulaze u budžet Srbije ali bivaju potrošena za druge namene. Ovu situaciju najbolje ilustruje činjenica da je od 2008. godine ulagana samo trećina od 2,5 milijardi dinara (20,8 miliona evra) koliko je potrebno godišnje izdvojiti za održavanje 2.000 kilometara nasipa i mreža kanala za odvodnjavanje u centralnoj Srbiji.
U trenutku predaha između poplava, na proleće 2015. godine, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković takođe je ocenila da su nedovoljna ulaganja glavni uzrok problema koje Srbija ima posle elementarnih nepogoda. Prema njenim rečima, u septebmbru 2014. Vlada je usvojila “Program obnove oštećenih vodnih objekata” u vrednosti od 1,411 milijardi dinara (11,5 miliona evra) koji je finansiran iz fondova EU.
Međutim, ove godine je ponovo poplavljeno selo Poljane, pored Obrenovca, a meštani su se sami organizovali da ublaže nalet vode. Oni se, prema rečima meštanina Dragana Petrovića, više ne nadaju pomoći od opštine i države. “Ako nisu mogli ništa da urade za ove dve godine, kad su sigurno dobili sredstva od Evropske unije, onda šta možemo da očekujemo. A mi 60 godina plaćamo vododoprinosna davanja. Ništa od toga mi videli nismo”, rekao je on i dodao: “Gospodin Goran Vesić, iz Grada Beograda, izjavio je da je kompletno korito koje prolazi kroz Poljane kanalisano i očišćeno. Međutim, prava istina je da korito nije uopšte pipnuto.”
Zoran Majdin, novinar nedeljnika Vreme, uporedio je podatak da godišnji vodni doprinos iznosi oko sedam milijardi dinara, koje po Zakonu o vodama mogu da se koriste samo za tekuće i investiciono održavanje i gradnju vodoprivrednih objekata, sa izjavom premijera Vučića koji je prilikom posete poplavljenom selu Dljin rekao da je u ovogodišnjem budžetu za vodoprivredu opredeljeno 30 miliona evra. To je manje od četiri milijarde dinara, a šta se desilo sa preostale tri milijarde?
Sistemski nemar
Političari su godinama ispumpavali novac, a stanovnici naselja koja su pogođena poplavama su iz svojih uništenih domaćinstava i opustošenih života ispumpavali poplavne vode, blato i fekalije. U mesecima nakon poplava 2014. godine Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) je objavio seriju tekstova u kojima su problematizovane mnoge nepravilnosti i zloupotrebe koje su se dešavale tokom i nakon poplava.
Već je pomenuto da meštani Velikog Polja pored Obrenovca uopšte nisu upozoreni o prelivanju nasipa, iako je ostalo samo nekoliko dragocenih sati tokom kojih su stoka i mehanizacija mogli biti premešteni na lokalni fudbalski stadion koji se nalazi na višoj nadmorskoj visini od okoline i uopšte nije bio poplavljen. A prilikom dodele pomoći novac nije davan u odnosu na oštećeni objekat, već u odnosu na “domaćinstvo”, pa su tako roditelji koji žive sa dvoje odrasle dece mogli da prijave dva ili više različitih domaćinstava u istom objektu i da dobiju višestruku pomoć. Ovaj primer najbolje ilustruje potpunu neadekvatnost postojećih sistemskih rešenja u ovoj situaciji.
Višegodišnje zanemarivanje sistema za zaštitu od poplava došlo je na naplatu u maju 2014. godine i za posledicu je imalo štetu od 1,7 milijardi evra na više desetina hiljada objekata, kao i neposredu smrt 57 ljudi. Nikada nećemo saznati koliko je ljudi umrlo od posledica poplava i usled okolnosti koje su direktan rezultat poplava. Možda zbog toga političari svaku veću kišu proglase za “stogodišnje” ili “hiljadugodišnje” vode, pa zatim upiru prstom u Boga. Možda bismo ovaj kriminalni nemar prošlih i sadašnjih vlasti trebali da posmatramo kao zločin protiv sopstvenog stanovništva.
