SANU tutori i dalje sanjaju Veliku Srbiju
Odbor za standardizaciju srpskog jezika pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zaključio je da bošnjački, a posebno bosanski jezik – lingvistički ne postoji. To su prenele 21. avgusta prodržavne i ultranacionalističke “Večernje novosti”.
“Naziv bošnjački jezik odgovara nazivu bošnjački narod, dok bi bosanski jezik odgovarao terminu bosanskog naroda, a takav narod ne postoji. Prema tome, u srpskom jeziku jedino je moguće jezik Bošnjaka, koji je varijanta srpskog jezika, zvati bošnjačkim jezikom“, zaključili su u Odboru. Prema saopštenju Odbora, koje je potpisao akademik Ivan Klajn, država je pogrešila kada je u vreme ministra prosvete Srbije Slobodana Vuksanovića, potpisano uvođenje bosanskog jezika u škole. Dodali su da „nema osnova za posebne udžbenike, jer svi znaju sprski jezik podjednako dobro kao i bošnjački, i obrnuto. Nema nikakvog ni lingvističkog ni pravnog osnova proizvoditi nekakve ‘tumače za bosanski jezik’, niti pak izvoditi posebnu nastavu na bosanskom/bošnjačkom jeziku, jer svi koji znaju srpski jezik znaju podjednako dobro i ‘bošnjački’“. Odbor SANU u tom smislu daje naputke ne samo institucijama Srbije, nego i dela BiH. „Državne institucije Republike Srbije i Republike Srpske moraju toga biti svesne, i u skladu s tim moraju i delovati“, piše između ostalog u saopštenju Instituta za standardizaciju jezika SANU.
Matica srpska (MS), nedremano memorandumsko oko, oglasila se pre SANU povodom istog pitanja. Njen Upravni odbor izdao je saopštenje 21. aprila prošle godine. „Odbor za standardizaciju srpskog jezika je pravovremeno usvojio sociolingvistički zasnovanu odluku da je za srpsku kulturu jedino prihvatljiv termin bošnjački, a ne bosanski jezik“. I oni su, a da kako bi drugačije, poslali naputke nadležnim institucijama. Usvojili su zaključak da na to treba podsetiti državne organe Srbije, a pre svega nadležna ministarstva. Mašala!
Povodom prošlogodišnjeg saopštenja Matice srpske, reagovalo je Društvo za bosanski jezik i književnost, koje deluje pod okriljem Bošnjačkog nacionalnog veća u Srbiji. Društvo podseća da se na poslednjem popisu u Srbiji 2011. godine 145.278 osoba izjasnilo da govori bosanskim jezikom. Podseća i da je Evropskom poveljom o regionalnim i manjinskim jezicima, bosanski jezik verifikovan kao jedan od deset manjinskih jezika u službenoj upotrebi u Srbiji.
„Rodni list bošnjačke pismenosti i kulture – Povelja Kulina bana napisana je bosanskim jezikom i bosančicom, kao bosanskim pismom još 1189. godine”, tvrdi to društvo. Napominje da je 1907. godine zabranjeno ime i upotreba bosanskog jezika, te da su Bošnjaci u Srbiji „na prvom demokratski organizovanom popisu 1991. godine obnovili upotrebu i ime svog maternjeg jezika”.
Šta reći o lingvističkom sporu, kad svakidašnji egzistencijalni problemi pritišću i Srbe i Bošnjake? Neupućenima se spor čini nebitnim – inaćenje dokonih lingvističkih purista – ali na ovim prostorima takvi sporovi nisu bezazleni. Kad su se jugoslovenski sporovi oko jezika, nacionalnih identiteta, etnogeneza, istorijskih sećanja – prvenstveno Srba i Hrvata – izlili iz salona akademija nauka, nacionalnih matica i njihovih odbora u medije, paraumetnička udruženja, kad su postali konjukturna tema političkih govornica, oltara, katedri, kafana i stadiona, zatrovali su narode netrpeljivošću i šovinizmom. Znamo i do danas osećamo kako je završilo mudroslovlje akademika i njihovih pobornika.
O nacionalističkim intervencijama u polju lingvistike – konkretno u nekada srpskohrvatski, hrvatskosrpski, a danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik – superiorno piše kroatistica Snježana Kordić baveći se problemom jezika i nacionalizma. Okoštale strukture nacionalnih institucija – odeljenja društvenih nauka, svete krave nacionalističkog konzervativizma – to izgleda ne čitaju. Zarobljene starim matricama i provincijalnim inatima – baš kao da se u zadnjih tridesetak godina na ovim prostorima ništa tragično nije dogodilo – teraju po svome. Jezičko čistunstvo, ekskluzivitet, nacionalna jezička supremacija. Politikantska arbitrarnost.
Jedan od gurua srpskog nacionalizma, akademik Milorad Ekmedžić, u jednom intervjuu ratnih devedesetih kaže da srpski jezik pod tuđim imenom na zapadu seže do Jadranskog mora. Poenta arbitriranja istoričara u pitanju jezika je u tome, što posle konstatacije dokle seže srpski jezik konstatuje dokle sežu „srpske zemlje“. Granice neke nacionalne zajednice, države, sežu dokle seže njezin jezik, ustvrdio je akademik. Dobro zbrinut u Beogradu nije brinuo o ratnim konsekvencama svojih nacionalističkih naklapanja.
Zašto SANU i mentalna joj filijala MS istrajavaju u politikantskom arbitriranju i nameri da drugima određuju kulturološke identitete? Zar ne shvataju da to više nije moguće, da time truju život u regionu kojem je nasušno potreba normalizacija? Zašto osporavaju Bošnjacima pravo da svoj identitet – svoj jezik – definišu slobodno, po svojoj volji? Hoće li time što jezik kojim govore nazivaju bosanskim, bilo čime ugroziti srpski jezik i identitetet? O čemu se radi?
Osporavanje naziva „bosanski jezik“ pripada istom vrednosnom korpusu, kojim je srpska nacionalistička politika tokom zadnjeg rata suludo pokušala da potpuno dezavuiše termin Bosna, da ga obeznači i istisne iz upotrebe. Ne bi li time legitimisala Republiku Srpsku. Ratna propaganda direktivno je ponavljala „bivša Bosna i Hercegovina“, „takozvana Bosna i Hercegovina“ i slično. Iz istih suludih motiva iz imena gradova i sela pod srpskom kontrolom brisani su prefiksi „bosanski“ (Bosanski Brod, Bosanska Dubica, Bosanska Gradiška, Bosanski Novi...) i na njihovo mesto skarabudživane su koještarije, od kojih neke traju do danas. Sve „bosansko“ je brisano, a sve što je moglo se srbizovalo. Naravno, na ogromnu štetu i srpskog naroda BiH, njegove autentične kulture i stoleća života u ambijentu osobenog identiteta BiH. Ali je to daleko od plitke pameti nacionalista. Na tom fonu je i osporavanje Bošnjacima prava da jezik kojim govore nazivaju onako kako žele, bosanskim.
Dokle seže nacionalističko ludilo, pokazao je nedavni slučaj Tomislava Nikolića, kad je Srbe iz Bosne i Hercegovine spontano nazvao Bosancima i Hercegovcima. Naravno, nije pogrešio. A da šta su drugo, nego to što jesu i što su bili stolećima, Bosanci i Hercegovci srpske nacionalnosti. Benigne zavičajne odrednice konsternirale su nacionalističke lude, jer su za njih Srbi iz BiH isključivo Srbi. Prononsirani nacionalista Nikolić tako se našao na meti napada kao nepouzdan Srbin. Tobože je rasrbio Srbe BiH. Kao da je to uopšte moguće.
Arbitrarne pretenzije SANU i MS u pitanju jezika slične su pretenzijama srpskog pravosuđa. Arbitrarno želi da sudi u svim slučajevima ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, a pri tome pred svoj sud nije izvelo ni jednog srpskog visoko rangiranog vojnika i policajca, koji je bio nadređen neposrednim izvršiocima zločina. Sudi se samo nekim neposrednim izvršiocima. A i to traljavo.
Što se tiče potrebe za prevodiocima u komunikacijama između aktera koji govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik – u sporazumevanu lingvistički jednim jezikom policentričnih naziva – o toj ludosti balkanskih primitivaca koji za tim posežu, ne vredi ni govoriti. Mrak!
Autonomija
