Prvi mobilni bili su ko cigle. Nisu bili pametni ali su imali odličan prijem i velike tipke. Potom su postajali sve manji i manji, a tastura se ubadala čačkalicama. In je bilo imati što manji. Danas je fensi imati što veći...
Nekad je laptop bio zaštitni znak biznismena i menadžeri (sećate li se Čede sa Sony Vaio laptopom), a danas ga svaka šuša sa estrade ima pošto je jeftiniji od pametnog telefona, iako je laptop neuporedivo pametniji, da i ne pominjem klasični desktop kompjuter. Istina, ja baš ne kontam najbolje šta je „smartfon“, šta „ajpod“ a šta „tablet“, ali koliko vidim cilj je da se postigne nemoguće – da bude što manji ali da ima što veći ekran. Stoga je ukinuta tastatura a sve je samo dodirni ekran. U njega se gleda, po njemu se kuca i piše... a čak se tim istim musavim ekranom i fotografiše. Nastavili li se ovakav trend uskoro će biti veliki ko laptop. Ali laptopom se ne može fotografisati, a ni telefonirati...
I laptopi su rasli. Prvo su bili normalni, potom manji, a sada su najbolji opet najveći – koji zamenjuju desktop računare. Razlog je prost – fizika. Jednostavno, ne može se videti malo kao veliko. Osim ukoliko nisu japanski, ko „kanister od 30 litara ali ovolišni“ – što bi reko Mujo.
Tanki i veliki mobilni telefoni jesu nepraktičniji za nošenje od klasičnog mobilnog, ali su i nepraktičniji za surfovanje od laptopa. Znači, glupo je telefonirati ciglom, glupo je i buljiti u ciglu, ali je najgluplje fotografisati ciglom ma koliko bila pametna. Jer za telefoniranje služi telefon, kompjuter za sve ostalo, a za fotografisanje potreban je fotoaparat - i pametan fotograf.
I televizori su rasli, rasli, pa narasli do monstruoznih razmera. Ali ne samo što su ekrani veći nego su i prijemnici moćniji, ko od šale primaju 1000 programa. Stoga je neophodan pametan daljinski. Naravno, i on mora biti veliki, ogroman zbog silnih dugmića. I tako, ukoliko ne držimo pametan telefon u ruci, držimo daljinski – surfujemo tv programima i tražimo nešto valjano. Ali uzalud: Farma, Brat, Parovi... ili reklame povremeno presecane glupim filmovima.
Ja volim da kradom testiram ukućane kada sam negde gost – časkom prošetam kanalima na početku liste i čim vidim na kom mestu je memorisan Pink a na kom Hepi sve mi je jasno. Naravno, ako je televizor zdravo veeeeliki a ova dva programa pri vrhu liste, garantovano da ukućani imaju i veeeelike pametne telefone. I Fejsbuk nalog, naravno.
Gotovo po pravilu, u takvim kućama nema knjiga. Na zidovima je često neki goblen, Vilerov bre, a u vitrinama kristalne čaše, svih fela – iako sumnjam da znaju koje su za vino, koje za konjak, koje za viski, a koje za domaću brlju.
Dokazano je da knjige kvare vid. Posebno je pogubno čitanje debelih knjiga – a bez slika. Stoga su neophodni veliki ekrani – da se bolje vide idiotski naslovi žute štampe kad se surfuje ciglama, i da se uživa gledajući mediokritete u rijaliti emisijama. Plus neki bar 5.1 sistem zvučnika da se bolje čuje šuketanje i vređanje, lupetanje i psovanje.
Nažalost, ko ne čita ne može ciglare da pročita. Pogledajte kako „ciglari“ mrdaju usnama dok se muče da pročitaju sms poruku. Ali koga zabole za sve to, zašto biti pismen i obrazovan ako već postoje pametni uređaji, uređaji koje su osmislili pametni konstruktori za glupe korisnike. Stoga navali narode na G3, G4, G5... uređaje – i plaćaj pretplatu jer si „pametnog“ dobio samo za 1 dinar, ili gratis. Toliko pametnog da ništa ne moraš da znaš, jedino da pritiskaš. Dovoljno je samo da gledaš, surfuješ, telefoniraš – i plaćaš. Ali čim ne platiš pretplatu gubiš sve, sve na šta su te pametni navukli. Pametni koji znaju pošto čitaju pa gluposti vešto prodaju.
Jer ukoliko nije glupo imati 1000 tv programa ja ne znam šta je?!
Ili zar nije glupo svakodnevno puniti bateriju, pošto jača otežava, povećava i poskupljuje pametnu ciglu.
Fobije modernog čoveka su: joooj, ispraznila mi se baterija mobilnog i (moj strah) JOOOOJ, NE RADI MI INTERNET. A nije svejedno ni kada crkne baterija u daljinskom, a stigli smo tek do 82. programa, jer pametni televizori obično nemaju ni jedno dugmence na sebi – čik prebaci program.
Verujte: mobilni treba da bude mali ali da ima dobar signal i da baterija traje bar po 4-5 dana bez dopunjavanja, televizor ne mora da ima 1000 programa – dovoljna su i dva ako su prava, a nema (niti će ikad biti) pametnog telefona kojim se može načiniti fotografija kao ova fenomenalna Nešina napravljena fotoaparatom. Jer Nenad zna! A zna jer čita.
Ko ne čita neka skita, i kupuje sve pametnije uređaje – marim baš. Uostalom, Veliki čika Duško Radović je još onomad rekao: „Danas postoje košulje koje se ne peglaju, ručkovi koji se ne kuvaju, i deca koja se ne vaspitavaju“.
Stoga, kupite detetu bar pametnu ciglu, 2016. je – neka bude osposobljen za šuketanje i surfovanje, kad je već hendikepiran za čitanje. Niste valjda toliki zlotvor da rođenom detetu poklonite „Malog princa“ pa da pokvari vid čitajući knjigu. Na kraju krajeva, i „Princ“ je ekranizovan – može da se pogleda na brzaka.
Kupite mu, neka bude
Kupite mu ciglu... ukoliko želite da vam dete ima malu glavu i nosi naočare, a da ima razvijene palčeve na šakama kao šimpanza.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Nedavno sam pokušao da fotografišem jednom pljosnatom cigletinom. Nije mi nikako polazilo za rukom, uporno je pametovala: autofokus je stalno bez veze na svašta izoštravao, blic se sam čas uključivao čas isključivao... jer je cigla non-stop težila da bude pametnija od mene, kao ona bolje zna šta meni treba?! Isključio sam je, vratio vlasniku, i izvinio se što ne umem da fotografišem. Glup sam ja za toliko pametovanje.
