Od pre tri godine, U SAD-u učenje pisanih slova više ne spada u osnovni školski kurikulum. Američka deca ne moraju da znaju lepo da pišu olovkom, jer je mnogo važnije znati koristiti tastaturu – pisma su prevaziđena, mailovi i chat su in.
Od pre tri godine, U SAD-u učenje pisanih slova više ne spada u osnovni školski kurikulum. Američka deca ne moraju da znaju lepo da pišu olovkom, jer je mnogo važnije znati koristiti tastaturu – pisma su prevaziđena, mailovi i chat su in. Dok se mnoge zemlje i dalje pitaju koja strana će da prevagne, da li pozitivne ili negativne strane korišćenja tehnologije u školi, Amerika je presekla i donela odluku. Prelazak sa olovke na tastaturu, smatra se prirodnim delom tehnološkog napretka koliko i prelazak sa kamena ili pergamenta na papir. Ali da li je baš tako?
Tehnologija, posebno laptopovi, uvode se u škole sa ciljem da povećaju motivaciju, zadovoljstvo i uključenost učenika i studenata u samo gradivo. Laptop je zgodan za hvatanje beleški tokom predavanja, za saradnju na projektima uz nezaobilazni PowerPoint, produbljivanje znanja online pretragom informacija i slično.
Ali prisustvo laptopa uz internet konekciju neizbežno sklizne u aktivnosti koje nemaju nikakve veze sa predavanjem. Da li zaista gradivo može prosečnom učeniku biti zanimljivije od novog YouTube videa ili poruke na Fejsbuku? To nas vraća na jednu od najtraženijih veština današnjice – famozni multitasking.
Dok je veština multitaskinga skoro pa nezaobilazno pitanje na bilo kom intervjuu za posao (na koji će većina kandidata odgovoriti – da, apsolvirao sam multitasking!), istraživanja jednoglasno potvrđuju da je naša sposobnost simultanog obavljanja zadataka skoro pa nemoguća. Različite varijacije klasičnog eksperimentalnog zadataka koji zahtevaju od ispitanika da obavljaju jednu aktivnost dok u isto vreme prate neku drugu (na primer, uče reči dok čekaju da se na ekranu pojavi određeni broj), skoro po pravilu potvrđuju da je rezultat pad učinka na jednoj ili obe aktivnosti.
Cilj multitaskinga je veća produktivnost, a uglavnom se postiže suprotno. Za sve što radimo potrebna je pažnja, a resursi pažnje nisu beskrajni. Ako obavljamo dve aktivnosti u isto vreme (pričamo telefonom i kucamo poruku), obe aktivnosti se bore za istu količinu pažnje. Pažnja je stoga podeljena, kvalitet informacija koje pratimo, obrađujemo, kodiramo i čuvamo u memoriji je smanjen.
Multitasking može biti ozbiljan problem u obrazovanju, s obzirom da može uticati na smanjenu uključenost i razumevanje sadržaja predavanja, što se neminovno odražava i na učenje.
Šta je situacijama u kojima je pristup Internetu kontrolisan? Miler i Openhajmer osmislili su sveobuhvatno istraživanje i sproveli ga na preko 300 studenata Prinston Univerziteta. Jedna grupa studenata je dobila laptop bez pristupa internetu, druga grupa olovku i papir, a zatim su im pustili zanimljivo TedTalk predavanje i zamolili ih da tokom gledanja hvataju beleške kao što bi radili i na predavanju.
Kroz tri eksperimentalne situacije, studenti su hvatali beleške a zatim testirali pamćenje, razumevanje materijala, primenjivanje naučenog u različitim situacijama, uopštavanje informacija. Prvo što je uočeno je da su studenti koji su koristili laptop uspeli da uhvate mnogo više beleški od onih koji su koristili papir i olovku. Zapravo, uspevali su da zapišu gotovo sve od reči do reči.
Međutim, oni koji su beleške hvatali rukom, bolje su pamtili i razumeli predavanje, ali i primenjivali naučeni materijal na druge životne situacije. Autori su pretpostavili da je ovakav rezultat posledica različite kognitivne obrade informacija koju iziskuje različita tehnika beleženja. Naime, pisanje rukom je sporije od kucanja na tastaturi, i nemoguće je zapisati svaku izgovorenu reč. Zato pažljivo slušamo, pokušavamo da sumiramo, uhvatimo suštinu i zapišemo najznačnije informacije. Samim tim što ulažemo više truda, bolje i razumemo i pamtimo. Brzo kucanje na tastaturi omogućava nam da zabeležimo svaku reč, bez prevelikog udubljivanja u sadržaj. Zaista, kasnije će nam biti dostupan samo jednim klikom.
Da li to što smo uspeli da otkucamo više i dobijemo detaljnije beleške podrazumeva da ćemo se lakše spremiti za budući ispit? Ne, jer je prema njihovim nalazima olovka opet pobedila tastaturu. Učenje je bolje kada se oslanjamo na sopstvene zaključke, skraćenice i signale za izvlačenje informacija iz pamćenja, nego na doslovan zapis originalnog predavanja.
Neuronaučnici smatraju da način na koji pišemo utiče i na to kako učimo. Pošto je učenje mnogo više od pukog primanja informacija, da bismo izvodili zaključke i uočavali veze, moramo da aktiviramo dublje kognitivne procese. Olovka i tastatura se oslanjaju na različite kognitivne procese, zbog čega laptop može nepovoljno uticati na proces učenja. Kako Ana Čemin sa Gardijana objašnjava, slovo na tastaturi može da pritisne i sasvim malo dete, a naučiti pisati je posebna veština. Neki veruju da je čak i najvažniji korak u kognitivnom razvoju deteta. Pa gde si onda požurila, Ameriko?
