Da bi voleo ili mrzeo druge ljude, čovek najpre mora da voli ili da mrzi sebe samog. Čovek voli i mrzi samo ono sa čim ima neke sličnosti; pred onim sa čim nema nikakve sličnosti čovek se može u krajnjem slučaju bojati
Odlomak
Ljude možemo podeliti na one koji sebe vole i one koji sebe mrze.
Time ne mislim na mržnju prema onom što u sebi nalaze kao nemoralno. To, naravno, svaki čovek mrzi u sebi, bar onoga trenutka kad to sebi kaže, a još više kad hoće da potisne to priznanje. Nego nam tu zanimljivu razliku najpre predočava ponašanje prema moralno indiferentnim crtama sopstvene ličnosti. Ima ljudi koji nalaze da je cela njihova subjektivnost (prirodno, ne sam subjekat) dostojna mržnje, i to (pa i in abstracto, kao pojmove) prate sa bolnim gnevom; drugi su pre skloni da sve u sebi nalaze dostojnim ljubavi, da sebi mnogo šta progledaju kroz prste, da u ophođenju sa samima sobom budu krajnje delikatni, i da se eventualno drugima pokazuju kao uzor.
Neka je, na primer, od dva nepušača – da namerno uzmemo trivijalan primer najniže kategorije – jedan filautičan, a drugi mizautičan: onaj prvi će biti veoma zadovoljan sobom, i kao svoju crtu veoma visokog ranga smatraće to što ne puši. Ovaj drugi će s prilično podozrenja doći do zaključka: što ne puši, to mora biti neki nedostatak u njegovoj podlozi, i sam će biti sklon da pušače stavlja iznad sebe. Ali svaki se čovek na neki način valorizujući odnosi prema svakoj crti u sebi, pa i prema svakoj moralno indiferentnoj karakternoj crti. Predznak ove valorizacije, kako verujem, određuje, čak sasvim presudno odlučuje o tonalitetu duševnog života nekog čoveka. Svakako, samo muškarac, a ne žena, ima duševni život, a i muškarac utoliko više ukoliko više stoji.
Opšta sadržina svekolikog duševnog života, međutim, ako apstrahujem od mozganja o prošlosti i od snova budućnosti, jeste saznavalačko samoposmatranje i moralno samoocenjivanje. Tu onda posredi mogu biti dva slučaja: ili je čovek pesimista od rođenja i nikad stvarno ne veruje u spasenje, nego u večni nemir i prokletstvo na Zemlji; to je tip čoveka koji, u nižim regionima, voli da grdi, čoveka malicioznog i strogog. Ili čovek dolazi na svet s verom u spasenje, on se odlučio za spasenje, to jest, on je ipak još sposoban za njega na Zemlji. To je blag, dobroćudan čovek, koji nikad rado ni oštro ne kudi. On je često gorak, ali nikada ne razjeda. A takvi su i prema samima sebi, čak najpre prema sebi. Uzmimo da obojica uhvate sebe pri istom, podjednako snažnom ili podjednako slabom nemoralnom porivu: ovaj drugi će razvući uglove usta, onaj prvi će stisnuti zube, jedan će se bolno osmehnuti: opet jednom!, drugi će promrmljati, besan zbog sopstvenog prostaštva: stalno opet! Prvi voli da sebi oprašta, dugo štedi sopstvenu osetljivost, tek s vremena na vreme ide na ispovest, u koju po njenoj suštini uvek spada apsolucija. Ovaj drugi čupka sebe u končiće, ćutke, nemilosrdno, iako njegova sujeta pri tom još raste (jer volja za vrednošću sa svakom negativnom ocenom sopstvene ličnosti postaje samo još žešća), on sebi neprestano sudi i osuđuje sebe. Onaj prvi oseća opštu potrebu za pozicijom, ovaj drugi za negacijom; filautista potvrđuje, mizautista poriče sebe i svet.
Filautični čovek je snažan i postojan erotičar. Da bi voleo ili mrzeo druge ljude, čovek najpre mora da voli ili da mrzi sebe samog. Čovek voli i mrzi samo ono sa čim ima neke sličnosti; pred onim sa čim nema nikakve sličnosti čovek se može u krajnjem slučaju bojati (stara žena je ona žena koju muškarac uopšte ne razume i samo je se boji), isto tako kao što se – druga granica – boji onoga sa čim se potpuno poklapa (dvojnika).
Oni koji mrze sebe, istina, uvek će za sebe reći da mogu voleti samo onog čoveka koji nema nikakve sličnosti s njima, i tvrdiće da ljubav nije ništa drugo do pokušaj da se čovek odvoji od sebe – pošto uopšte ne mogu da vole, a ipak osećaju najjaču potrebu za ljubavlju. Ali ono sa čim imaju sličnosti mogu samo da mrze, i stoga pokušavaju da svoju potrebu za ljubavlju zadovolje sa onima koji ne liče na njih; mada u tome po prirodi stvari nikada ne mogu uspeti. Nešto voleti znači: pokloniti mu dušu, potpuno u to projicirati sopstvenu dušu, na to nagomilati svekoliku vrednost: da bi se ovo postiglo, to mora biti indiferentno ili slično, ali ne suprotno. I još ovo: kako bi negativista došao do deteta, koje neposredno otelovljuje poziciju u ljubavi? Kao što niski seksualni nagon potvrđuje i postavlja život, tako je ljubav najviša pozicija, potvrđivanje višeg, večnog života, i takva se javlja u Hristovom jevanđelju.
Ko voli, voli uopšte; ko mrzi, mrzi uopšte; ko potvrđuje, potvrđuje uopšte; ko poriče, poriče uopšte. Ovo ne treba tako razumeti kao da onome koji mrzi sebe poricanje znači nešto više od prolazne tačke ka potvrđivanju. Nema velikog čoveka koji na kraju ipak ne bi potvrđivao. Ovo je i krajnji razlog zbog kojeg, bez obzira na ono što je napomenuto u početku, nema nijednog genija koji ne bi bio produktivan. Iz ljubavi prema idejama i iz njihovog potvrđivanja, u čemu su Platon i Šopenhauer najdublje spoznali suštinu genijalnosti, takođe nastaju deca. Mržnji mizautičnog tipa prema samom sebi poricanje nikada nije svrha za sebe nego samo sredstvo da voli ono što je uistinu vredno ljubavi i ništa iznad toga. Samo što on nije kadar da potvrđuje ništa drugo osim večnosti. On ne može da voli neku konkretnu ženu, i kad god pokuša da to čini, to jest da voli, kad god pokušava da osnaži svoju strast, on ubrzo uvek ispada iz nje: on ne može da voli.
Stoga je samo filautični čovek otac i u pravom, užem smislu, on oseća potrebu za telesnim detetom, jer želi da sebe, sa svim svojim svojstvenostima, a i sa svojom subjektivnošću, svojom spoljašnjom i unutrašnjom pojavom, ponovo nađe u detetu. Čak i prema svojim duhovnim tvorevinama ekstremni samomrzilac nema pravi topao i prisan odnos. Jer očinstvo može obuhvatati i duhovnu oblast. Štaviše, učitelj je pravi tip oca, kao i ovaj on je širilac i potpomagač istovetnosti, samo u intelektualnom smislu, još izvan čisto telesne oblasti. Da čovek u ženi voli samo sebe, na to ću se još vratiti; ali i njegovo dete je samo utoliko njegovo dete ukoliko ono predstavlja njega samoga. Naravno, očinstvo čiju sam dedukciju ovde dao, i čiju sam vezu s ljubavlju obrazložio, jeste ono koje zadovoljava trajnu fizičku potrebu, i mora značiti nešto više nego puko slučajno „paternité“.
Moguće je, međutim, u ovom pitanju učiniti još jedan dalji, dublji korak. Pomislimo na ulogu koju ideja očinstva igra u Novom zavetu. Bog kao otac ljudi: Jevreji ovog boga nisu tako osećali. Za njih je on bio gospodar, a oni njegove sluge, koje je on grdio ili nagrađivao, već prema njihovim delima. U jevanđeljima se nova ideja nalazi u najtešnjoj vezi sa onim drugim dvema hrišćanskim, nejevrejskim idejama o ljubavi i večnom životu, i time izloženo shvatanje očinstva dobija novu potvrdu. „Ja sam hleb života“, kaže božanstvo u Jevanđelju po Jovanu (6, 35). Ali Isus Hristos nije spadao u one ljude koji vole sebe zajedno sa svojom subjektivnošću. U Jevanđelju po Luki (14,26) stoji: „Ako ko dođe k meni a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik“. Svakako se nikad nijedan čovek nije osećao kao otac tako malo kao što se osećao osnivač hrišćanstva; kao sinu bilo mu je možda upravo zato potrebno božanstvo u posebnom liku oca prepunog ljubavi. Isus nije ni učitelj po pozivu, kao što je to, na primer, u eminentnom smislu bio Sokrat. „Ko ima uši da čuje neka čuje!“ „Neka shvati te reči ko ih može shvatiti“ – tako ne govori nijedan učitelj. Vidimo kako su očinstvo, učiteljstvo i filautija ili uvek zajedno ili nedostaju.
Ko se oseća kao sin, može sebe samo mrzeti; sina je, naime, nešto nagonilo da postane sin, da bude začet, da nastane kao empirijski ograničen subjekat. Sve ovo subjektivno on ubraja u sebe, i stoga se mrzi. Sin zna da je večno neslobodan, čim je napustio sopstveno htenje i potražio oslonac kad se rodio.
Tako se tipovi ljudi koji sebe vole i koji sebe mrze proširuju do ideja o ocu i sinu. To što postoje očevi i što postoje sinovi – to je u najdubljem smislu samo jedan od izraza dualizma u biću sveta. Sinovi Božji su ljudi kao duhovna bića, kao što su sinovi telesnih ljudi ljûdi kao zemaljska čeda: istina, tačno govoreći samo muškarci. Jer Bog nema kćeri; i samo utoliko je predstavi o čedima Božjim potrebna korektura. Sin može uskrsnuti u slobodu samo ako se popne do oca, sam prestane da bude samo sin i opet postane jedno s ocem. (...)
Oto Vajninger: O krajnjim životnim svrhama, prevodilac Branimir Živojinović, Paideia, Beograd, 2006.
