foto: Diamon Rehab Thailand - Unsplash
Tekuća globalna epidemija COVID19 i čitava pometnja oko nje su ostavili po strani ne samo druge ozbiljne zdravstvene probleme savremenog čoveka, već i jednu drugu epidemiju. Reč je o epidemiji bolesti zavisnosti, koja iako predstavlja već dugo, gotovo vekovima, priznat i poznat zdravstveni problem, u proteklih par decenija ona beleži do sada nezapamćen rast.
Piše: Dušan Grlja
Upravo je ta pandemija bolesti zavisnosti nešto što pokazuje, kao što je to postalo očigledno kod urgentnih ekoloških problema, da svi, hteli to ili ne, živimo u istom svetu. Ne samo da je zloupotreba raznih supstanci endemska u određenim nerazvijenim zemljama kao i u okvirima siromašnih i marginalizovanih društvenih grupa, već je raširena i u najrazvijenijim zemljama, pa tako i unutar viših društvenih klasa. Drugim rečima, ne samo da niko nije imun na tu epidemiju i ne samo da nema vakcine protiv bolesti zavisnosti, već su i dosadašnji metodi sprečavanja i suzbijanja te epidemije skoro potpuno napušteni. Ovakva situacija je direktna posledica neoliberalnih politika, kao i njima pripadajućih ideologija, koje su pritiscima da se državni budžeti rasterete i da se „stegne kaiš“ javnih rashoda, a konačno i neposrednih mera privatizacije zdravstvene zaštite koje su dovele do gotovo kompletnog kraha javnog zdravstva. Hvatanje u koštac sa problemima javnog zdravstva je jedna od ključnih karakteristika moderne države-nacije još od njenih početaka u XVII veku. Druga polovina XX veka je tako obilovala raznim programima, ako ne baš direktno državno organizovanim onda bar značajno potpomoguntim od strane države, kako prevencije tako i lečenja bolesti zavisnosti, i to najviše od alkohola i droga kao najprisutnijih u tom periodu. Međutim, danas sve to izgleda kao davno prošlo vreme iz sada već dovoljno jasnih ekonomskih razloga najmasivnije koncentracije i centralizacije kapitala u čitavoj njegovoj viševekovnoj istoriji. Kako je za tako kratko vreme od svega dve-tri decenije došlo do propasti socijalne države i svima dostupnog zdravstvenog sistema?
Odgovor na to pitanje je svakako veoma složen i seže mnogo dalje od par decenija, ali se može svesti na jednu ključnu stvar: progresivno pogoršanje pregovarčke pozicije običnih, „malih“ ljudi, odnosno radničke klase. Posle Drugog svetskog rata kapitalističkom sistemu su bili potrebni upravo ti „mali“ ljudi da bi se obnovila ratom uništena infrastruktura, da bi se fabrike napunile za rad voljnom radnom snagom i da bi on mogao da se suprotstavi idejama, pa donekle i praksi, realno postojećeg socijalizma u kome je, bar u principu, radnička klasa bila vladajuća. Tako je nastala posleratna kapitalistička država blagostanja (welfarestate) čiji su sistemi socijalne i zdravstvene zaštite bili gotovo isti kao i u socijalističkim zemljama, a ponegde čak i bolji. Međutim, ključna razlika je ostala u sferi ekonomije, jer je i ta socijalna država ipak u osnovi počivala na privatnom business-u, tj. na privatnom prisvajanju kolektivno stvorenog viška vrednosti, ma koliko je ključnih privrednih grana bilo stavljeno pod državnu kontrolu i ma koliko su sistemi progresivnog oporezivanja preraspodeljivali javna sredstva u korist radništva. Ipak, nove posleratne generacije su nastojale da takvu državu blagostanja gurnu dalje u pravcu većih individualnih sloboda, neposrednije participacije u procesima odlučivanja i još ravnopravnije raspodele tokom tzv. crvenih 1960ih godina.
Međutim, razni događaji na različitim mestima 1968. godine su predstavljali prelomnu tačku kada su vrhovi vladajućih klasa odlučili da stanu na put tim antikapitalističkim trendovima i preokrenu situaciju u sopstvenu korist. Naftne i druge krize druge polovine 1970ih godina su obezbedile i ekonomski pretekst za uspon neoliberalnih politika koje su tokom naredne decenije oličavali Margaret Tačer u Britaniji i Ronald Regan u SAD. Konačni ekonomski i politički slom Istočnog bloka 1989. godine je obezbedio da liberalna demokratija i slobodnotržišna privreda postanu „jedina igra u gradu“ i od tada su neoliberalne strategije privatizacije, finacijalizacije i budžetskih ušteda postale obavezni ekonomski programi gotovo svih političkih opcija. Tako su 1990e godine na evropskom kontinentu protekle u slavljenju tzv. demokratskih revolucija koje su uklanjale preostale „totalitarne“ režime, kao i procesu ujedinjenja unutar Evropske zajednice, dok je vladajuća „trećeputaška“ socijaldemokratija revnosno ispunjavala neoliberalne programe. Dolazak 2000ih godina je najavio period inteziviranja borbe za astronomske profite kroz tzv. rat protiv terorizma pracen okupacionim vojnim intervencijama bliskoistočnih i azijskih zemalja bogatih naftom i drugim sirovinama, kao i kroz borbu sa sve intenzivnijom konkurencijom globalne ekonomske ekspanzije Kine. Razrešenje finansijske krize 2008. godine uzrokovane neobuzdanim finansijskim spekulacijama time što su se dugovi banaka pokrili javnim sredstvima je pokazalo da se može nekažnjeno ubirati masan profit na račun različitih društvenih slojeva najamne radne snage, i to uprkos velikim protestima, kao i izbornim uspesima Sirize u Grčkoj i Podemosa u Španiji.
Čitav ovaj proces je bio pripreman i poduprt neoliberalnom ideologijom „slobode“ koja počiva na konstrukciji nezavisnog pojedinca. Iako su ideali lične slobode sastavni deo vladajuće ideologije još od Francuske revolucije i prosvetiteljstva – koje je Kant definisao kao izlaz iz samoskrivljene nezrelosti, tj. nemoći koriščenja sopstvenog razuma ili duhovne zavisnosti – neoliberalna agenda ih je svela na čisto ekonmske parametre. Nezavisna jedinka je tako neko ko je sposoban da sam obezbedi sve što mu u životu treba putem jedne strogo ekonomske logike investiranja i profitiranja. Dakle, preduslov neoliberalnog solipsizma je uspeh jedinke da kroz slodobnotržišnu utakmicu obezbedi potrebne količine opšteg ekvivalenta koje može da zameni za sve stvari neophodne za zadovoljenje svih svojih potreba – odnosno, kako to Marks pregnatno formuliše u Grundrisse: „Lična nezavisnost [je] zasnovana na stvarnoj (sachlicher) zavisnosti.“ I zasta se tokom proteklih nekoliko decenija može primetiti ubrzavanje trenda ka sve većoj komodifikaciji usluga i raznih društvenih odnosa što svakako podupire ideološko obećanje da je individui sve dostupno za određenu sumu novca, te da joj ne treba niko drugi od koga bi zavisila na ovaj ili onaj način. Oslobođen od pritisaka obaveza prema bilo kakvom kolektivnom entitetu neoliberalnim merama deetatizacije, privatizacije i finacijalizacije individuum je uspešan u onoj meri u kojoj samoga sebe sagledava kao ljudski kapital koji kroz slodobnotržišnu logiku ulaganja i povrata, investicionih rizika i njihove isplativosti, ostvaruje posed opredmećene društvene moći – novca.
Upravo je ovakva situacija doprinela razbuktavanju globalne epidemije bolesti zavisnosti. U pitanju nisu nekakvi zabludeli mladi ljudi koji rekreativnim korišćenjem stimulativnih ili opojnih sredstava postaju zavisnici, već široki slojevi pritisnuti problemima preživljavanja u sve surovijoj kapitalističkoj utakmici. Ogroman porast zavisnosti od prescription drugs (lekova na recept), a pogotovu sedativa i opioidnih analgetika, je dodatno ubrzan profitnom logikom velikih farmaceutskih industrija potpomognutih lekarima koji su plaćeni da favorizuju izdavanje određenih medikamenata. Uz to, tzv. rat protiv droge koji SAD forsiraju još od Niksonove administracije je proizveo potpuno obrnute učinke kriminalizacijom upotrebe raznih sredstava i masovnim zatvranjem zavisnika, dok je na globalnom nivou tokove droga stavio pod nadzor i kontrolu različitih opskurnih paradržavnih institucija i grupacija. Konačno, raspad javnih sistema zdravstvene zaštite je čitavu situaciju ostavio na milost i nemilost tržišnih mehanizma, a logika profita koja ih vodi je samo destimulisala bilo kakav organizovan pokušaj da se obuzda rastuća epidemja bolesti zavisnosti.
S druge strane, uznapredovala komodifikacija društvenih odnosa je proizvela i druge vrste zavisnosti: od one koja se tiče preteranog konzumiranja tzv. junk food-a do one digitalne zavisnosti od kompjuterskih igara ili društvenih mreža. Čak se može reći i da značajan deo današnje ekonomije funkcioniše pomoću „navlačenja“ na mnoge praktično nepotrebne stvari, pa stoga neki autori govore o limbičkom kapitalizmu. Taj pojam Dejvid T. Korutrajt definiše kao tehnološki napredan, ali društveno regresivan poslovni sistem u kome globalne industrije, često uz pomoć vlada i kriminalnih organizacija, ohrabruju preteranu konzumaciju i time zavisnost, ciljajući na limbički sistem, deo mozga koji je odgovoran za osećanja sreće, zadovoljstva, motivisanosti i drugih sličnih neuroloških funkcija, koji uspevaju da upregnu u profitne svrhe. Međutim, konzumeristička logika instant zadovoljenja može biti samo još jedan novi način da se pobegne od traumatične svakodnevice preživljavanja u savremenom kapitalizmu, a kako je neka trauma, nemogućnost razrešenja problema ili bezizlaz uvek uzrok zloupotrebe raznih sredstava, ona nije dovoljna da objasni vrtoglav porast bolesti zavisnosti.
Dakle, ne radi se o nekakvom jednostavnom ideološkom zavođenju subjekata od strane hiperkonzumerističkog kapitalizma: reč je, pre svega, o materijanim uslovima egistencije u današnjem surovom kapitalističkom svetu. Upravo mehanizmi svakodnevne ekonomske borbe za golu egzistenciju izoluju, atomizuju i otuđuju ljudska bića, a tako nametnuta opsesivna „nezavisnost“ gotovo da nema drugog načina da se prevaziđe osim nekim oblikom zavisnosti. Nametnuta razdvojenost od drugih uništava sve oblike zajednica i zajedništva koje jedine mogu da pruže pomoć, utehu i negu potrebnu za borbu sa bolestima zavisnosti. Okupljanje oko zajedničkih problema, kao i nalaženje zajedničkih načina da se oni prevaziđu – kao što su to na primer udruženja anonimnih zavisnika – predstavlja jedini put u situaciji kada su skoro potpuno uništene institucije zdravstvene zaštite. Kao i drugim sferama, i u ovoj je neophodno samoorganizovanje na principima zajedništva i solidarnosti, jer nas današnja situacija uči da se možemo osloniti samo jedni na druge i da samo sopstvenom zajedničkom akcijom možemo početi da rešavamo nagomilane probleme.
