Među profesijama koje su žene osvojile, možda najvidljiviji status ima novinarka – žena koja ulazi u sve znane i neznane rizike da bi obaveštavala javnost.
Profesionalni napredak žena u 20. veku doneo je nova određenja pojmu jednakosti, i nove zamke i manipulacije u vezi sa njom. Na početku novoga veka, još ima, čak i u prostoru javnog govora, mišljenja da jednakost slabo utiče na »ženstvenost«, ili da prosto žene treba da plate veću cenu jednakosti. U svakome slučaju, upotreba parole o jednakosti u proizvođenju novih nejednakosti još nije zasluženo zabranjena, što jeste jedna od mogućnosti funkcionalnog civilnog društva. Među profesijama koje su žene osvojile, možda najvidljiviji status ima novinarka – žena koja ulazi u sve znane i neznane rizike da bi obaveštavala javnost. Kada je, sredinom prošlog veka, novinarku obeležila i televizija, na njoj se munjevitom brzinom ispisala čitava istorija žena novijih vremena. Sem samostalne avanturistkinje u potrazi za dobrom pričom i tačnom informacijom, pojavio se i novi tip žene koja sa ekrana obaveštava rečima koje nisu njene. Klonirana novinarka, spikerka, precizno predstavlja staru manipulaciju – žensko telo koje govori za drugoga. Manipulacija je toliko popularna u kulturi kojom pretežno vladaju muškarci, da je prisustvo muških spikera dokaz »jednakosti«, a održavanje starijih spikerki na ekranu, jer se gledaju pre svega mlada i lepa lica, maltene se tumači kao »pobeda« ženskih prava. U tome smislu, slika novinarke, nastala posle I svetskog rata i sa stečenom slavom za vreme II svetskog rata, pretrpela je ozbiljan udarac. Tek 70′ godina, sa porastom postkolonijalnih sukoba i sa terorizmom, mogla se pojaviti nova, nezavisna, hrabra novinarka koja obaveštava uglavnom zato što su kanali zvaničnog obaveštavanja zatvoreni. Takva ikona bi se mogla održati i danas, jer sukoba, užasa i nepravdi je u obilju, ali herojstvo novinarki je bespovratno umrljano medijskim manipulacijama i medijskim imperijalizmom. Na »sivom« području novinarstva, manje-više svuda po svetu, u svakodnevici, novinarke su žrtve istih postupaka i istoga ponašanja koje žene zaustavlja u poslovnoj hijerarhiji, na nižim mestima na univerzitetima, i uopšte ispod vladajuće muške strukture: to se u SAD zove »staklena tavanica« – prozirno sa svake strane, ali neprobojno za žene. Sliku upotpunjava medijski prostor rezervisan za žene, u kojem se i minimalni napor da se žene odmaknu od recepata, praktičnih saveta i mode smatra značajnim prodorom.
Tri »ikonične« novinarke mogle bi objasniti tri faze razvoja i tri mogućnosti izbora, koje nisu nikako istorijski ograničene, već mogu važiti i danas: Marta Gelhorn, Oriana Falači i Kristian Amanpur. Marta Gelhorn, treća žena Ernesta Hemingveja, bila je prva žena – ratni dopisnik. Lepa, pametna, brza, politički jasno opredeljena za demokratiju i levicu (na primeru španskog građanskog rata), ona je svoga muža snabdevala idejama i slikama, a on je vrlo često naprosto krao njene tekstove, ili kako se danas u novinarskim krugovima na Zapadu kaže, »kanibalizovao ih«. Kada je Marta postala suviše kritična prema njegovom mlakom ponašanju prema ratu koji je besneo u Evropi, i kada se suviše podsmevala njegovim pijansko-herojskim ispadima, zamenio ju je za novu suprugu, koja je imala više razumevanja i blagosti. Kako tvrde neki istoričari i biografi, imala je takođe više razumevanja i za zahteve Huvera i FBI u vezi sa Hemingvejevim »komunističkim« idejama, koji su možda stajali iza zastrašujuće terapije elektro-šokovima za piščevu depresiju na klinici Majo, i konačnog samoubistva, pošto mu je u terapiji potpuno uništeno pamćenje. Marta Gelhorn je nedavno umrla, nikada nije prestala da piše, i ostala je spomenik svetskoga novinarstva.
Oriana Falači, čuvena i danas skoro zaboravljena novinarka iz 60′ i 70′, umela je da se probije bilo gde i da intervjuiše bilo koga, od Džeki Onazis do Haila Selasija. Njen identitet je nesumnjivo vezan za ovo doba otvaranja, komunikacijske eksplozije, i zadnjega sna o revoluciji u 20. veku. Njenu karijeru, posle mnogo jasnih političkih angažmana i aktivizma, obeležila je ljubavna priča sa jednim od intervjuisanih, Alekosom Panagulisom, anarhistom koji je sredinom 70′ pokušao da ubije vođu grčke hunte, pukovnika Papadopulosa. Zapadni mediji su se malo pribojavali ovoga heroja, uglavnom zbog mutne uloge koju su »saveznici« imali u dovođenju hunte na vlast, i posebno zbog jasne američke intervencije u korist pobunjenika na Kipru, što je ostrvo konačno podelilo, ali je istovremeno srušilo pukovnički režim u Grčkoj. Panagulis, u svetloj grčkoj (i balkanskoj) tradiciji mučenika-tiranoubica, bio je poslednja osoba kojoj je trebalo dopustiti da govori, kada je jedanput pušten iz zatvora. Nije bio lud, govorio je politički razumno, svoj gest je tumačio kao gest građanina koji nalazi snage da se u kriznom trenutku žrtvuje za dobro svih, dakle kao »uračunati« kvalitet svakoga građanina, i bio je neizmerno popularan. Oriana Falači ga je intervjuisala, i nastavila život sa njim. No Panagulis, opasan za suviše zainteresovanih strana, nije imao mnogo šanse: poginuo je u saobraćajnoj nesreći koja je bila suviše očito pripremljena. To se dogodilo nekoliko godina po padu diktature, što dovoljno jasno govori o tome koliko su huntaši bili duboko integrisani. Oriana Falači je najbolji deo svoje karijere posvetila istraživanju ovoga slučaja. Kako se to retko, ali po pravilu događa, najbolje novinarstvo završava u knjizi. Knjiga Oriane Falači zove se jednostavno Čovek. Autorka, koja je živela feminizam više nego što ga je objašnjavala, preuzela je oblik romana da ne bi naškodila mnogim znanim i neznanim prijateljima Panagulisa, jer su mogli očekivati slične represalije. Premda je to priča o muškom heroju, i premda Oriana Falači sa mnogo takta određuje svoju prisutnost, jedna junakinja se neočekivano pojavljuje kao noseće lice tragedije – majka Alekosa Panagulisa. Mešavina emotivne angažovanosti, novinarskog poštenja i političkog napona čini delo Oriane Falači izuzetnim, svakako vrhuncem njene novinarske i spisateljske karijere. Samo je »nezgodna« i politički vruća tema sprečila da ona doživi mnogo veću medijsku slavu, što je samo još jedan dokaz globalno aktivne zapadne medijske cenzure. No njen profesinalni put žalosno je propao pri susretu, više od deset godina kasnije, sa upotrebljivim dskursom mržnje i netolerancije: Falači je postala zagovornica rasizma, izbacivanja emigranata iz Italije, najgore i najotrovnije opcije koju žena može imati da bi produžila karijeru. Njeno kasno životno delovanje tako potpuno uništava njeno prethodno...
Kristian Amanpur, slavnu novinarku CNN-a, pamtimo zbog dva gesta kojima je nedvosmisleno stekla ugled: prvo, kada je veštom reportažom o patnji životinja u sarajevskom zoološkom vrtu skrenula pažnju na Sarajevo samo i na ljudsku patnju, i drugo, kada je na konferenciji za štampu predsednika Klintona, prisutna samo na ekranu, uspela da predsednika SAD natera da joj se izvini za malčice nipodoštavajuću, malčice macho primedbu. Zahvaljujući televiziji i njenim neverovatnim, često izrazito manipulantskim tehnikama, navikli smo da ovu novinarku vidimo u centru događanja, između eksplozija, ruševina, leševa, na bojištima. Upravo zbog zastrašujuće ozbiljnosti okolnosti, njene reči imaju drugačiju težinu, i u njima mnogo lakše čitamo neznanje, stereotipe, tendencioznost, kolonijalnu površnost. Kada gledamo nju, bez dobroga znanja a tako samouverenu, pomišljamo koliko je za ratno obaveštavanje bolje imati još pokretniju, izgledom i manipulacijom manje opterećenu novinarku radia ili nekoga lista. Amanpurova je, naime, sem izvesno pozitivnog primera za ambiciju i hrabrost mlađih novinarki, dovela do granice podnošljivosti neodgovornu prisutnost na mestu nesreće. Znamo da će se sutra pojaviti drugde, znamo da ne zna geografiju, istoriju, jezik mesta o kojem suvereno obaveštava, znamo da je njeno obaveštavanje opredeljeno pre svega publikom kojoj se obraća, a ne publikom o kojoj obaveštava. Utisak savršene adaptiranosti na svet koji određuje svet o kojem izveštava, i na koji nema potrebe da se adaptira, posebno je mučan. Njene opservacije, ako su dobre, dobre su slučajno, jer je toliko providno i plitko njeno angažovanje. Kada je izveštavala o različitim fazama rata u bivšoj Jugoslaviji, mogli smo se uveriti u to, bar toliko da razumemo isti postupak kada je u pitanju neki afrički rat. U tome se ne razlikuje mnogo od ostalih novinara, svojih muških i ženskih kolega. Ono što kod nje, kao priznate medijske ikone proizvodi osećanje dubokog nezadovoljstva, jeste nelagodna kombinacija opštih mesta i ženskoga tela, koje u kontekstu smrti i patnje mora delovati drugačije. I tu smo kod kobne jednakosti, koju sam spomenula na početku: novinarka mora o ratu i ljudskoj patnji obaveštavati drugačije, sa čitljivom, pametnom i kompetentnom porukom iz istorije žena i istorije rata.
Svetlana Slapšak/ Radne žene
