Moja prijateljica Džun Tanderstorm i ja smo jednom pola sata sedeli na livadi pored planinskog jezera posmatrajući gusenicu koja se njihala na vrhu vlati trave, uvrtala na sve strane, a zatim prelazila na susednu vlat i nastavljala da radi istu stvar. Ponavljala je radnju koja je ličila na veliko gubljenje energije bez ikakvog povoda.
Autor David Graeber, The Baffler
Preveo Marko Sinđić, Peščanik.net
„Sve životinje se igraju“, rekla mi je Džun, „čak i mravi“. Provela je puno godina kao profesionalna baštovanka i imala mnoštvo prilika da posmatra i proučava slučajeve poput ovog. „Pogledaj“, rekla je trijumfalno, „vidiš na šta mislim?“
Mnogi od nas kad čuju ovako nešto insistiraju na dokazu. Kako možemo znati da se gusenice igraju? Možda je praćenje nevidljivih krugova u vazduhu zapravo samo potraga za nekom nepoznatom vrstom plena. Ili ritual parenja. Možemo li da dokažemo nije? Čak i ako se gusenica igra kako možemo da znamo da ovakva vrsta igre u krajnjoj liniji ne služi nekoj praktičnoj svrsi: vežbi ili pripremi za potencijalnu guseničnu vanrednu situaciju?
To bi bila reakcija i većine etologa. Uopšteno govoreći, analiza životinjskog ponašanja se ne smatra naučnom ukoliko ne pretpostavimo, bar prećutno, da se životinja rukovodi istom procenom isplativosti sredstava i ciljeva koje možemo da primenimo na ekonomsku razmenu. Pod ovom pretpostavkom, trošenje energije mora da ima konkretnu svrhu, bilo da je reč o traženju hrane, borbi za teritoriju, uspostavljanju dominacije ili povećanju šansi za reprodukciju – osim ukoliko je moguće dokazati suprotno sa apsolutnom izvesnošću. Kao što se može pretpostaviti, u slučajevima poput ovog to je teško ostvarivo.
Moram da naglasim da zapravo nije važno koju teoriju životinjske motivacije podržavamo: šta smatramo predmetom mišljenja životinja i da li uopšte verujemo da one imaju sposobnost mišljenja. Ne kažem da etolozi zaista veruju da su životinje racionalne mašine. Samo kažem da su sebe doveli u situaciju gde biti naučnik znači ponuditi objašnjenje ponašanja u racionalnim terminima – što znači opisivanje životinje kao proračunatog ekonomskog subjekta koji pokušava da maksimizuje neku vrstu sebičnog interesa – nezavisno od toga koja je njihova polazna teorija o životinjskoj psihologiji ili motivaciji.
Zbog toga se smatra da je postojanje igre u životinjskom svetu svojevrsni intelektualni skandal. To je slabo izučavan predmet, a oni koji ga proučavaju smatraju se pomalo ekscentričnima. Poput mnogih drugih nedovoljno jasnih i pomalo uznemirujućih pojmova, za dokazivanje postojanja životinjske igre uvode se kriterijumi koje je teško ispuniti. Čak i kada se potvrdi, istraživanje često kanibalizuje sopstvene zaključke pokušavajući da dokaže kako igra ima neku dugoročnu funkciju opstanka ili razmnožavanja.
Uprkos tome, oni koji se bave ovom oblašću bez izuzetka su prisiljeni na zaključak da igra postoji širom životinjskog sveta. Da postoji ne samo među notorno nestašnim životinjama kao što su majmuni, delfini ili psi, već i među neočekivanim kandidatima kao što su žabe, šarani, daždevnjaci, krabe, čak i mravi! Oni ne samo da su ponekad nestašni kao individue, već je još od 19. veka poznato da priređuju lažne ratove, po svoj prilici iz čiste zabave.
Zašto se životinje igraju? Zašto ne bi? Pravo pitanje je: Zbog čega nam je teško zamislivo postojanje aktivnosti koja se sprovodi iz čistog zadovoljstva zbog njene demonstracije? Šta nam ova instinktivna pretpostavka govori o nama samima?
Opstanak neprilagođenih
Sklonost da se biološki svet posmatra kroz prizmu ekonomije javila se još početkom 19. veka, pre pojave darvinizma. Čarls Darvin je pozajmio izraz „preživljavanje najsposobnijih“ od Herberta Spensera, miljenika pokvarenih industrijskih magnata. Zauzvrat, Spenser je bio zapanjen koliko se sile koje vode prirodnu selekciju iz Porekla vrsta podudaraju sa njegovim laissez-faire ekonomskim teorijama. Nadmetanje oko resursa, racionalno kalkulisanje interesa i postepeno izumiranje slabih postavljeni su kao temeljna načela univerzuma.
Ulozi novog pogleda na prirodu kao na pozornicu brutalne borbe za preživljavanje su bili veliki i ubrzo su naišli na odgovor. U Rusiji se pojavila nova škola darvinizma koja je isticala saradnju, a ne takmičenje, kao pokretača promena u evoluciji. Ovaj pristup je formulisan u knjizi Uzajamna pomoć: faktor evolucije iz 1902. prirodnjaka i pisca revolucionarno-anarhističkih pamfleta Petra Kropotkina. U kontra-argumentu socijalnim darvinistima, Kropotkin je tvrdio da je sveukupna teorijska osnova socijalnog darvinizma pogrešna: vrste koje najviše sarađuju najčešće su najkonkurentnije na duže staze. Kropotkin, rođen kao vlastelin (u mladosti je odbacio titulu), proveo je puno godina u Sibiru kao prirodnjak i istraživač pre nego što je uhapšen zbog podstrekivanja na revoluciju, pre bekstva iz zatvora i u London. Uzajamna pomoć je nastala iz niza eseja napisanih kao odgovor Tomasu Henriju Haksliju, čuvenom socijal-darvinisti, i predstavljala je sumirano onovremeno rusko stanovište: iako takmičenje nesumnjivo predstavlja jedan od faktora koji upravljaju prirodnom i društvenom evolucijom, uloga saradnje je ipak odlučujuća.
„Ruski izazov“ je shvaćen veoma ozbiljno u biologiji 20. veka, naročito u njenoj novoj subdisciplini, evolucionoj psihologiji, čak i kada nije pominjan pod tim imenom. Umesto toga su ga podveli pod širi „problem altruizma“, što je još jedan izraz pozajmljen od ekonomista, a dotiče se i predmeta izučavanja teoretičara „racionalnog izbora“ u društvenim naukama. Ovo je bilo pitanje koje je brinulo i Darvina: zašto bi se životinje odrekle individualne koristi zbog drugih? Niko ne može poreći da one to ponekad čine. Zbog čega bi životinja iz krda rizikovala i skretala pažnju na sebe obaveštavajući ostale članove o dolasku predatora? Zbog čega se pčele radilice žrtvuju da bi spasile roj? Ukoliko se unapređenje naučnog objašnjenja bilo kog ponašanja sastoji u pripisivanju racionalnih, maksimizujućih motiva, koje od njih pčela-kamikaza zapravo pokušava da maksimizuje?
Svi znamo da se do eventualnog odgovora došlo zahvaljujući otkriću gena. Životinje su jednostavno pokušavale da povećaju šanse za umnožavanje svog genetskog materijala. Zanimljivo je da su ovo gledište, koje je kasnije postalo poznato pod nazivom neodarvinizam, razvili uglavnom istraživači koji su sebe smatrali nekom vrstom radikala. Marksistički biolog Džek Haldejn je već 1930. pokušavao da iznervira moraliste opaskama da bi, poput svih živih bića, rado žrtvovao život za „dva brata ili osmoricu rođaka“. Savršen primer ovog pravca razmišljanja je knjiga militantnog ateiste Ričarda Dokinsa Sebični gen, u kojoj se insistira da je najbolje da o svim živim bićima mislimo kao o „nezgrapnim robotima“ kojima upravljaju genetski kodovi koji se iz nekog nedokučivog razloga ponašaju kao „čikaški gangsteri“ koji nemilosrdno šire svoju teritoriju u beskrajnoj želji da se umnožavaju. Takvi opisi su obično praćeni opaskama kao što je: „Naravno, ovo je samo metafora. Geni ne mogu stvarno nešto da žele ili urade“. U stvari, neodarvinisti su praktično prisiljeni na ovakve zaključke zbog svojih početnih pretpostavki: da nauka zahteva racionalna objašnjenja, da to znači pripisivanje racionalne motivacije svakom ponašanju i da je istinski racionalna motivacija samo ona koja se, kada pričamo o ljudima, može opisati kao sebičluk ili pohlepna. Rezultat toga je da su neodarvinisti otišli dalje čak i od svojih viktorijanskih prethodnika. Ukoliko su stariji socijalni darvinisti poput Herberta Spensera posmatrali prirodu kao tržište, doduše veoma nemilosrdno, novija verzija je otvoreno kapitalistička. Neodarvinisti su pretpostavili ne samo borbu za opstanak, već i univerzum racionalnih kalkulacija vođen naizgled iracionalnim imperativom neograničenog rasta.
Ovako je shvaćen i ruski izazov. Međutim, pravi Kropotkinov argument je neuporedivo interesantniji. Glavni njegov deo se odnosi na to da saradnja među životinjama često nema veze sa preživljavanjem ili razmnožavanjem, već je sama po sebi oblik zadovoljstva. Pisao je da je „let u jatu iz čistog zadovoljstva uobičajen među mnogim vrstama ptica“. Kropotkin nabraja primere društvene igre: par lešinara koji kruže nebom iz zabave, zečevi koji su toliko željni borbe sa drugim vrstama da povremeno (i nepromišljeno) prilaze lisicama, jata ptica koje izvode manevre nalik vojnim, grupa veverica koje se okupljaju radi rvanja i slično:
„Danas znamo da sve životinje, počevši od mrava, preko ptica, pa do najrazvijenijih sisara vole da se igraju, rvu, jure i hvataju jadna drugu itd. I dok su mnoge igre takoreći škola života za mladunce, postoje druge igre koje uključuju i ples i pesmu, a koje predstavljaju isključivo ispoljavanje viška energije – „radost života“, kao i želju da se na neki način komunicira sa pripadnicima iste ili drugih vrsta – ukratko, ispoljavanje prave druželjubivosti, koja je osobena odlika celog životinjskog sveta.“
Iskorišćavanje svojih mogućnosti u njihovoj punoj meri znači uživati u sopstvenom postojanju. Kod društvenih bića ova zadovoljstva se proporcionalno povećavaju kada se sprovode u zajedništvu. Iz ruske perspektive, nema potrebe da se ovo objašnjava. Život je cilj sam po sebi. Ukoliko biti živ zapravo znači imati različite moći – trčanje, skakanje, borba, let – utoliko upražnjavanje ovih moći koje su same sebi cilj ne mora da se objašnjava. To sledi iz istog principa.
Fridrih Šiler je još 1795. tvrdio da se upravo u igri nalazi poreklo samosvesti, a samim tim i slobode i morala. „Čovek se igra samo onda kada je čovek u punom smislu te reči, a u potpunosti je čovek samo kada se igra“, napisao je Šiler u Pismima o estetskom vaspitanju čoveka. Ukoliko su Šiler i Kropotkin u pravu, tračci slobode, možda i moralnosti, svuda su oko nas.
Nije iznenađujuće da su neodarvinisti ignorisali ovu stranu Kropotkinovog argumenta. Za razliku od „problema altruizma“, saradnja zarad zadovoljstva kao cilja po sebi jednostavno se nije uklapala u njihov ideološki okvir. Zapravo, u verziji borbe za preživljavanje koja se pojavila tokom 20. veka bilo je manje mesta za igru nego u starijoj viktorijanskoj verziji. Herbert Spenser nije imao problem sa idejom da je igra kod životinja bez konkretne svrhe, uživanje u višku energije. Poput uspešnog industrijalca ili prodavca koji igraju karte ili polo u slobodno vreme, i životinje koje su uspešne u borbi za opstanak bi mogle da se malo zabave. Međutim, u novoj punijoj kapitalističkoj verziji evolucije, u kojoj nagon ka akumulaciji ne poznaje granice, život više nije cilj sam po sebi, već samo instrument za umnožavanje DNK sekvenci, a samo postojanje igre je svojevrsni skandal.
Zašto ja?
Naučnici nisu jedini koji oklevaju da prihvate postojanje igre (a samim tim i zametke samosvesti, slobode i moralnosti) među životinjama. Mnogi drugi imaju poteškoće da pripišu ove kvalitete čak i ljudima. Jednom kada svedete sva živa bića na nivo tržišnih činilaca, proračunatih mašina koje pokušavaju da umnože svoj genetski kod, poričete mogućnost da ćelije koje čine naš organizam, kao i naši neposredni evolucioni preci, poseduju bilo šta nalik na samosvest, slobodu i moralnost. Ovo otežava razumevanje kako i zašto uopšte dolazi do pojave samosvesti, uma ili duše.
Američki filozof Danijel Denet je veoma lucidno opisao ovaj problem. „Uzmite na primer jastoge“, govorio je, „oni su kao roboti“. Jastozi žive bez ikakve svesti o sebi. Ne možemo se pitati kako je to biti jastog. Odgovor ne postoji. Oni nemaju ništa što i najmanje podseća na samosvest; oni su mašine. Međutim, ukoliko je ovo tačno, Denet tvrdi da isti princip moramo primeniti na celokupnu skalu evolucione kompleksnosti, od ćelija koje čine naša tela do majmuna i slonova (iako poseduju osobine slične ljudskim, za njih se ne može dokazati da promišljaju svoje akcije). To jest sve dok, iznenada, Denet ne stigne do ljudi koji, iako najmanje 95 posto vremena tumaraju okolo na autopilotu, ipak izgledaju kao da poseduju to „ja“, to nakalemljeno svesno sopstvo, koje se povremeno pojavi i preuzme vođstvo, interveniše i naloži sistemu da počne da traži novi posao, prestane da puši, ili napiše akademski rad o poreklu svesti. Denetovim rečima:
„Da, imamo dušu, ali ona je napravljena od mnoštva sićušnih robota. Nekako se bilioni robotskih (i nesvesnih) ćelija koje čine naš organizam organizuju u interaktivne sisteme koji održavaju aktivnosti koje obično pripisujemo duši, egu ili sopstvu. Ali ako smo već utvrdili da jednostavni roboti nemaju svest (na način na koji toster i termostat i telefon nemaju svest) zbog čega timovi ovih robota ne mogu da rade na njima dragim projektima bez potrebe da budu sastavni deo mene? Ako imuni sistem poseduje sopstveni um, a koordinaciono kolo ruka-oko može svesno da ubere šumske bobice, zbog čega se mučiti oko super-uma koji će da nadzire ove procese?“
Denetov odgovor nije preterano ubedljiv. On sugeriše da smo razvili svest da bismo mogli da lažemo, što nam daje evoluciono preimućstvo. (Ukoliko je ovo tačno, zar lisice nisu svesna bića?) Pitanje se eksponencijalno komplikuje ukoliko se zapitamo kako se ovo događa (Dejvid Čalmers ovo naziva „teški problem svesti“). Kako se naizgled robotske ćelije i sistemi kombinuju na način da imaju kvalitativna iskustva, da osećaju vlažnost, uživaju u vinu, obožavaju kumbiju ali su ravnodušni prema salsi? Neki naučnici su dovoljno iskreni da priznaju da nemaju pojma kako da obuhvate iskustva poput navedenih i sumnjaju da će to ikada moći.
Da li elektroni plešu?
Postoji izlaz iz ove dileme. Prvi korak je da se zapitamo o ispravnosti naših polaznih pretpostavki. Vratimo se na slučaj jastoga. Jastozi imaju veoma lošu reputaciju među filozofima, koji ih često navode kao primer stvorenja koja nisu u stanju da misle i osećaju. Po svoj prilici to je zato što su jastozi jedine životinje koje su filozofi ubili svojim rukama pre jela. Neprijatno je ubaciti jastoga u lonac ključale vode; moramo da se ubedimo u to da on ništa ne oseća. (Izgleda da je jedini izuzetak od ovog pravila Francuska: Žerar de Nerval je šetao jastoga kućnog ljubimca na povocu, a Žan Pol Sartr je u jednom trenutku, nakon što je uzeo previše meskalina, postao erotski opsednut jastozima.) Ali u stvari, naučna posmatranja su otkrila da se čak i jastozi na neki način igraju – na primer, manipulišu predmetima, možda samo iz čistog zadovoljstva. Ukoliko je ovo tačno, nazivati ova stvorenja robotima značilo bi lišiti reč „robot“ njenog značenja. Mašine se ne igraju. Ali ako živa bića ipak nisu roboti, ukidaju se mnoga od ovih naizgled nezgodnih pitanja.
Šta bi se dogodilo ako prihvatimo suprotno stanovište i igru ne posmatramo kao neku čudnu anomaliju, već kao polaznu tačku, načelo prisutno ne samo kod jastoga i uopšteno svih živih bića, već na svakom nivou onoga što fizičari, hemičari i biolozi smatraju „samoorganizovanim sistemima“.
Ovo nije ni približno šašavo kao što zvuči.
Filozofi koji promišljaju nauku su suočeni sa zagonetkom: „Kako je život nastao iz nežive materije?“ ili „Kako su se samosvesna bića razvila iz mikroba?“ U ponudi su dva odgovora.
Prvi se naziva „emergentizam“ i pretpostavlja da, jednom kada se dostigne određeni nivo složenosti, dolazi do kvalitativnog skoka i pojave novih zakona prirode. Oni se baziraju, ali se ne mogu svesti na zakone koji im prethode. Na neki način, zakoni hemije pretpostavljaju zakone fizike, ali se ne mogu svesti na njih. Na isti način zakoni biologije slede iz hemije: ako želimo da razumemo kako riba pliva potrebno je da razumemo njen hemijski sastav, ali to nije dovoljno za potpuno objašnjenje. Isto tako možemo reći da ljudski um nastaje iz ćelija koje ga čine.
Pripadnici drugog tabora, poznatog pod nazivom „panpsihizam“ ili „sveiskustvenost“ (panexperientialism), ne poriču da je sve ovo tačno, ali ističu da to nije dovoljno. Kao što je britanski filozof Galen Strouson nedavno izjavio, ako mislimo da je moguće da u dva skoka stignemo od nežive materije do bića koja su u stanju da raspravljaju o postojanju nežive materije, precenjujemo značaj ovog procesa. Nešto mora da bude već tu, prisutno na svakom nivou materijalne egzistencije, čak i na nivou subatomskih čestica – bilo šta, ma koliko neznatno i u začetku, što radi neke od stvari koje nazivamo „život“ (ili čak „um“) – nešto, dakle, što se može organizovati po rastućim nivoima složenosti da bi na kraju preraslo u samosvest. To „nešto“ bi moglo da bude zaista minimalno: neki veoma rudimentarni osećaj reagovanja na spoljnu sredinu, nešto kao očekivanje, kao memorija… Ma koliko prosto, moralo bi da bude prisutno kod samoorganizovanih sistema kao što su atomi ili molekuli, kao preduslov njihovog samoorganizovanja.
Ulozi su veliki u ovoj debati, a jedan od njih je i nezgodno pitanje slobodne volje. Kao što se bezbroj adolescenata do sada pitao – često dok su prvi put naduvani razmišljali o misterijama univerzuma – ukoliko su putanje čestica koje čine naš mozak već predodređene, kako onda imamo slobodnu volju? Uobičajeni odgovor od Hajzenberga naovamo je da kretanje elementarnih čestica nije predodređeno. Kvantna fizika može da predvidi na koju energetsku poziciju atom teži da skoči, u celini i u datoj situaciji, ali je nemoguće predvideti u kom pravcu će pojedinačni elektron da skoči u bilo kom određenom slučaju. Problem je rešen.
Osim što zapravo nije. Nešto još uvek nedostaje. Ako sve ovo znači da se čestice koje čine naš mozak kreću nasumično, i dalje bi bilo potrebno da zamislimo neki nematerijalni, metafizički entitet („um“) koji interveniše i vodi neurone u tačno određenim pravcima. Ali ovo je cirkularni argument: morali biste već da posedujete um koji bi se postarao da se vaš mozak ponaša kao um.
U suprotnom, ukoliko ovi pokreti nisu nasumični, mogli biste barem da počnete da razmišljate o materijalnom objašnjenju. Prisustvo beskrajnih oblika samoorganizovanja u prirodi, struktura koje se održavaju u ravnoteži sa okruženjem, od elektromagnetnog polja do procesa kristalizacije, zaista daju panpsihistima puno materijala za rad. Istina, tvrde oni, možete insistirati na tome da se svi ovi entiteti ili jednostavno „povinuju“ zakonima prirode (zakonima čije postojanje samo po sebi ne mora da se objašnjava) ili ponašaju potpuno nasumično… Ali ako to uradite, to je samo zato što ste odlučili da je to jedini način na koji ste voljni da o ovome razmišljate. Činjenica da posedujete um koji je sposoban da donese takvu odluku ostaje obavijena velom misterije.
Doduše, ovaj pristup je uvek bio u manjini. Nalazio se na marginama tokom celog 20. veka i predstavljao laku metu za podsmevanje. („Čekaj, da li stvarno tvrdiš da stolovi mogu da misle?“ Ne, niko zaista ne sugeriše da mogu; argument je da samoorganizujući elementi stola, kao na primer atomi, ispoljavaju ekstremno proste oblike kvaliteta koji, na eksponencijalno složenijem nivou, smatramo mišljenjem.) Ali u poslednje vreme, naročito nakon što su ideje filozofa poput Čarlsa Sandersa Pirsa (1839-1914) i Alfreda Norta Vajtheda (1861-1947) postale ponovo popularne, u određenim naučnim krugovima počinjemo da vidimo neku vrstu preporoda.
Zanimljivo je da su uglavnom fizičari prijemčivi za ovakve ideje. (Kao i matematičari, što možda nije iznenađujuće, jer su i Pirs i Vajthed otpočeli karijere kao matematičari.) Fizičari su slobodnija i manje zadrta stvorenja nego, na primer, biolozi – delimično zbog toga što retko moraju da se suočavaju sa verskim fundamentalistima koji dovode u pitanje zakone fizike. Oni su pesnici naučnog sveta. Ako su već spremni da prihvate postojanje 13-odimenzionalnih objekata ili bezbroj alternativnih univerzuma, ili da usputno napomenu da se 95 procenata svemira sastoji od tamne materije i energije o kojima ne znamo ništa, ne čudi što nisu daleko od razmišljanja o mogućnosti da elementarne čestice imaju „slobodnu volju“ ili čak iskustva. I zaista, postojanje slobode na nivou elementarnih čestica je trenutno predmet žustre rasprave.
Da li je smisleno reći da elektron „bira“ da se kreće na način na koji to radi? Očigledno je da nema načina da se to dokaže. Jedini dokazi koje možemo da imamo (da ne možemo da predvidimo šta će se dogoditi) već su u našem posedu. Problem je u tome što nam ne govore puno. Ipak, ukoliko neko želi dosledno materijalističko objašnjenje sveta – to jest ukoliko ne želi da posmatra um kao natprirodnu pojavu koja je nametnuta materijalnom svetu, već samo kao složeniju organizaciju već postojećih procesa na svakom nivou materijalne stvarnosti – onda ima smisla da kažemo kako i na svakom nivou fizičke stvarnosti postoji nešto što bar malo podseća na nameru, iskustvo i slobodu.
Zbog čega onda većina nas zazire od ovakvih tvrdnji? Zbog čega one izgledaju čudne i nenaučne? Preciznije, zbog čega smo spremni da pripišemo agensnost lancu DNK (čak i „metaforički“), ali smatramo apsurdnim da isto primenimo na elektron, snežnu pahulju ili stabilno elektromagnetno polje? Odgovor je, izgleda, da je to zato što mislimo da snežna pahulja nema sopstveni interes. Ako smo ubeđeni da se racionalno objašnjenje delovanja sastoji samo u tome da se delovanje tretira kao neka vrsta sebične kalkulacije, onda po definiciji ne možemo racionalno objasniti nijednu od navedenih pojava. Za razliku od DNK molekula, za koji se bar možemo pretvarati da sledi neki gangsterski projekat bezosećajnog samo-umnožavanja, elektron jednostavno ne sledi neku konkretnu korist, čak ni preživljavanje. Ne takmiči se sa drugim elektronima. Ako se elektron ponaša slobodno – ako radi, kao što je navodno rekao Ričard Fejman, „šta god mu se ćefne“ – njegovo delovanje je cilj sam po sebi. To bi značilo da u samim temeljima fizičke stvarnosti nalazimo slobodu samu po sebi. To takođe znači da tu srećemo najprostiji oblik igre.
Plivati sa ribama
Zamislimo jedno načelo. Nazovimo ga „načelo slobode“ ili, pošto latinizovani oblici obično imaju više autoriteta u ovakvim situacijama, nazivamo ga „načelo ludičke slobode“. Zamislimo da ono pretpostavlja da će slobodno sprovođenje najsloženijih mogućnosti ili sposobnosti nekog entiteta, bar pod određenim okolnostima, težiti da postane samo sebi cilj. Očigledno da to ne bi bilo jedino načelo koje deluje u prirodi. Druga načela deluju u drugim pravcima. Ako ništa drugo, ovo načelo bi nam pomoglo u objašnjenju zbog čega, uprkos Drugom zakonu termodinamike, izgleda da univerzum postaje sve složeniji, a ne manje složen. Evolucioni psiholozi tvrde da mogu da objasne, sudeći po nazivu jedne skorašnje knjige, „zbog čega je seks zabavan“. Međutim, ne mogu da objasne zbog čega je zabava zabavna. Ovo načelo bi moglo.
Ne poričem da je ovo što sam do sada izneo surovo uprošćavanje veoma komplikovanih pitanja. Ne tvrdim čak ni da je pozicija koju sam predstavio ovde – da se načelo igre nalazi u korenu celokupne fizičke stvarnosti – nužno istinita. Međutim, insistiram na tome da je ovo gledište bar podjednako verodostojno kao čudne i nedosledne spekulacije koje se danas smatraju pravoverjem, a koje kažu da besvesni robotski univerzum naprasno stvara pesnike i filozofe ni iz čega. Ne mislim ni da viđenje igre kao načela prirode nužno znači prihvatanje bilo kakvog bledunjavog utopijskog učenja. Načelo igre može da objasni zbog čega je seks zabavan, ali takođe može da objasni zbog čega je nasilje zabavno. (Kao što svako ko je posmatrao kako se mačka igra sa mišem može da potvrdi, igra kod životinja je često surova.) U svakom slučaju, daje nam osnovu da zaboravimo šta znamo o svetu oko nas.
Pre nekoliko godina, kada sam predavao na Jejlu, dao bih ponekad studentima zadatak da pročitaju čuvenu taoističku priču. Ponudio bih desetku bilo kom studentu koji bi mogao da objasni zbog čega njena poslednja rečenica ima smisla (niko nikada nije uspeo):
„Čuang Ce i Huj Ši šetali su mostom na reci Hao, kada je prvi primetio: „Pogledaj kako se šarani trkaju između kamenja! Kako su srećni.“
„Ti nisi riba“, rekao je Huj Ši, „kako uopšte možeš znati šta ribu čini srećnom?“
„A ti nisi ja“, rekao je Čuang Ce, „kako možeš da znaš da ja ne znam šta ribu čini srećnom?“
„Ako ja, zato što nisam ti, ne mogu da znam to što ti znaš“, odgovorio je Huj Ši, „zar ne sledi iz toga da ti, zato što nisi riba, ne možeš da znaš šta ribu čini srećnom?“
„Vratimo se prvom pitanju“, rekao je Čuang Ce. „Pitao si me kako mogu da znam šta ribu čini srećnom. Sama činjenica da si me to pitao pokazuje da si znao da ja znam – baš kao što sam i ja znao, na osnovu mojih osećanja na ovom mostu.““
Ova anegdota se obično tumači kao sukob između dva nepomirljiva gledišta na svet: logičar nasuprot mistika. Ali ako je ovo tačno, zbog čega bi Čuang Ce, koji ju je zabeležio, prikazao sebe kao poraženog od strane svog prijatelja logičara?
Nakon godina razmišljanja o ovoj priči, odjednom sam shvatio da je poenta upravo u tome. Po svemu sudeći, Čuang Ce i Huj Ši su bili najbolji prijatelji. Voleli su da provode sate u raspravi. Čuang Ce je sigurno to imao na umu. Možemo da razumemo šta drugi oseća jer, raspravljajući o ribama, radimo isto to što rade i ribe: zabavljamo se, radimo to što radimo zbog čistog osećaja uživanja. Upuštamo se u jedan oblik igre. Sama činjenica da si hteo da me pobediš u raspravi i bio veoma srećan što si u stanju da to uradiš, pokazuje da polazište koje si zastupao nije tačno. Ako su čak i filozofi motivisani prvenstveno ovakvim zadovoljstvima, aktualizovanjem svojih najvećih mogućnosti jednostavno zbog uživanja u njima, onda ovo načelo sigurno postoji na svakom nivou prirode – zbog čega bih i ja mogao da ga pronađem među ribama.
Čuang Ce je bio u pravu. Kao i Džun Tanderstorm. Naši umovi su samo deo prirode. Možemo da razumemo sreću riba, mrava ili gusenica zbog toga što nas na mišljenje i raspravu o ovakvim pitanjima, na kraju krajeva, pokreće jedna te ista stvar.
Nije li to zabavno?
