Baš kao što je to pretpostavio Niče pre 150 godina, njegova misao je i dalje aktuelna, nudeći utehu savremenom čoveku koji, danas možda više nego ikada pre, živi u strahu od neuspeha, objašnjavajući da najveće životne nagrade proizilaze iz suočavanja sa nedaćama.
„Moja je sudbina da moram da budem prvo pristojno ljusko biće. Imam užasan strah da ću jednog dana biti proglašen za sveca“, samouvereno je govorio Fridrih Niče, nemački filozof, pesnik i kompozitor. Razmišljajući o budućim generacijama koje će ga čitati, napisao je: „Izgleda mi da će moja knjiga u nečijim rukama biti jedan od najboljih načina da se taj razlikuje od drugih. Pretpostavljam čak da će izuti i cipele kada to učini – a da ne pričam o čizmama “.
Baš kao što je to pretpostavio Niče pre 150 godina, njegova misao je i dalje aktuelna, nudeći utehu savremenom čoveku koji, danas možda više nego ikada pre, živi u strahu od neuspeha, objašnjavajući da najveće životne nagrade proizilaze iz suočavanja sa nedaćama.
Iskreno i surovo u Ničeovoj ’Volji za moć’ stoji: „Onim ljudima do kojih mi je iole stalo, želim patnju, pustoš, bolest, zlostavljanje, nerazumevanje – želim im da ne ostanu neupoznati sa dubokim samo-prezirom, mučnim nemanjem poverenja u sebe, sa jadom savladanih. Nemam sažaljenja za njih, zato im želim jedinu stvar kojom danas može da se dokaže da li je neko vredan nečega ili nije – jer takav uspeva da podnosi.“
Alain de Botton, filozof i pisac, kaže: „...Niče je shvatio da su svakakve poteškoće dobrodošle onima koji tragaju za ispunjenjem.“ I ne samo to, Niče je smatrao i da su sreća i nesreća direktno proporcionalne – umanjiti jedno znači umanjiti drugo. Niče u ’Veseloj nauci’ o tome piše ovako: „Šta ako su zadovoljstvo i nezadovoljstvo toliko povezani, da onaj ko želi da ima što je moguće više od jednog, takođe mora da ima što je moguće više od drugog - da onaj koji želi da nauči da se ‘raduje do nebesa’, bi takođe trebalo da bude pripremljen na ‘depresiju do smrti’?...Preispitajte živote najboljih i najplodnijih ljudi i naroda, i zapitajte se - da li drvo koje bi trebalo da raste do ponosne visine može da prođe bez lošeg vremena i oluje? Bez obzira što nesreća i otpor na koji se nailazi - neka vrsta mržnje, ljubomore, tvrdoglavosti, nepoverenja, pohlepe i nasilja - nisu povoljni uslovi, bez njih je svaki veliki napredak i razvoj vrline jedva moguć."
De Botton Ničeovu misao o tome zašto su sreća i bol tako blizu jedno drugom pojednostavljuje :„Zašto? Jer niko nije u stanju da proizvede veliko umetničko delo bez iskustva, niti da odmah ostvari svetsku poziciju, niti da bude veliki ljubavnik iz prvog pokušaja; i u intervalu između prvobitnog neuspeha i naknadnog uspeha, u tom jazu između onoga ko želimo da budemo jednog dana i ko smo u ovom trenutku, moraju da dođe bol, anksioznost, zavist i poniženje. Mi patimo zbog toga što ne možemo spontano da savladamo sve ono što čini ispunjenje.“
Niče je do svojih zaključaka došao obilaznim putem. Čitao je Šopenhauera i u početku nije mogao a da ne bude fasciniran koliko od sebe može da vidi u njegovim rečima. Ali mu je iznenada pala na pamet misao koja se kosila sa svim o čemu je Šopenhauer pisao. De Botton o tome piše ovako:„Šopenhauer je rekao da je ispunjenje iluzija, i savetovao mudre da se posvete izbegavanju bola, a ne traženju zadovoljstva, da žive tiho u maloj sobi zaštićenoj od vatre. Ovaj savet je Ničeu izgledao neistinito, kao perverzan pokušaj života, kao ‘stidljivi jelen sakriven u šumi’. Niče je smatrao da se ispunjenje neće postići izbegavanjem boli, već prihvatanjem njene uloge kao prirodnog, neizbežnog koraka na putu ka postizanju bilo čega dobrog.“
