Mada aktuelni budžeti za pomoć najugroženijima širom sveta raspolažu sa rekordnih 28 milijardi dolara, ta suma nije dovoljna za saniranje tragedija koje se ubrzano gomilaju, ali i zbog neefikasnog trošenja namenskih sredstava. Osim birokratskih procedura, najnoviji izveštaji ukazuju da je „žarište“ problema i u samim humanitarnim organizacijama, koje se u borbi za svoje „finansijsko parče kolača“ ponašaju kao korporacije u sred tržišnog rata.
Kada bi svih 125 miliona ljudi na svetu kojima je potrebna hitna humanitarna pomoć živeli u jednoj državi, to bi bilo društvo u kome je očekivani životni vek za 24 godine kraći od globalnog proseka, u kome polovina dece ne bi imala pristup vakcinama, a trećina nikada ne bi završila ni osnovnu školu. „Zemlja u nevolji“, kako tu zamišljenu državu opisuje Kancelarija za koordinaciju humanitarnih poslova Ujedinjenih nacija, služi samo kao statistički model, jer je broj ugroženih u oružanim sukobima ili prirodnim katastrofama, kao i onih koji nemaju odgovarajući pristup hrani, vodi i zdravstvenim uslugama veći barem osam puta. Najnoviji podaci govore da bi samo preteća glad u Somaliji, Južnom Sudanu i Nigeriji mogla da odnese 16 miliona života.
Zato je dobra vest u izveštajima objavljenim u godini za nama da je visina vrednosti ukupne humanitarne pomoći rekordno visoka – dostigla je 28 milijardi dolara. Loša vest je da, nažalost, raste i broj situacija u kojima je takva pomoć neophodna, a da se ne menja njihova priroda: od 2013. do 2015. izbilo je 75 kriza od kojih su samo tri bile prirodne katastrofe. Sve ostale su delo ljudi, uključujući različite slučajeve političkih i etničkih netrpeljivosti, oružanih sukoba nižeg intenziteta ali i razarajućih ratova.
Ne čudi, onda, ni da su globalni projekti pomoći sirijskim građanima, bilo da su izbegli ili ostali u zemlji, u isto vreme i najskuplji humanitarni projekti, za koje je izdvojeno oko četiri milijarde dolara. Na toj listi, iza Sirije je pomoć građanima Afganistana i Iraka, pa Konga, Nepala, Mijanmara, Jemena i drugih „zemalja u nevolji“. Ono što je zabrinjavajuće zajedničko svim tim budžetima je da su tražena sredstva za programe spasavanja, zbrinjavanja, lečenja, obrazovanja ili iskorenjivanja nasilja u proseku dvostruko viša od onih koja su na kraju opredeljena za humanitarne akcije.
Birokratija pomoći
Jaz između potrebnih i obezbeđenih sredstava za humanitarne svrhe širi se kako ciljevi različitih akcija i projekata postaju razuđeniji. Dok je 2000. godine apel Ujedinjenih nacija da se prikupi dve milijarde dolara imao „stopu uspešnosti“ od 70%, danas iza pomenutih rekordnih 28 milijardi dolara stoji stopa od 55%. To znači da će se neki programi suočiti sa ozbiljnim smanjenjem budžeta, pa se deo humanitarne zajednice pita da li je možda definicija „pomoći“ postala preširoka?
Prema pisanju IRIN-a, portala posvećenog izveštavanju i analizi trendova u humanitarnom sektoru, jedna od ključnih dilema je da li uopšte treba izdvajati novac za „sofisticiraniju“ pomoć kao što su, recimo, projekti koji služe podizanju kvaliteta života. Prema mišljenju pripadnika te struje, jaz u finansiranju upravo upućuje na to da definiciju humanitarne pomoći treba ponovo suziti na hitnu pomoć u kriznim situacijama kada je potrebno spašavati živote, dok bi projekte poput smanjenja ranjivosti određenih grupa stanovništva ili povećanja otpornosti privrede na klimatske izazove trebalo ostaviti globalnim i regionalnim razvojnim agencijama.
S druge strane, humanitarce širom sveta više od nedostatka novca brine njegovo neefikasno trošenje. Kristalina Georgieva, nekada članica Evropske komisije zadužena za finansije, a danas funkcionerka Svetske banke, upozorila je da je rast ukupne vrednosti sume namenjene humanitarnim programima već pretvorio brojne organizacije u komplikovane i birokratizovane transnacionalne entitete. Istraživanje sprovedeno tokom priprema za Svetsku konferenciju o humanitarnom radu u Istanbulu prošle godine, pokazalo je da što je humanitarna akcija bolje finansirana, to je veća verovatnoća da će se organizacije boriti među sobom za „parče kolača“.
U toj borbi, ispostavilo se, dozvoljeni su i udarci ispod pojasa, kao što je vrbovanje ključnog osoblja „protivnika“, odbijanje da se dele podaci ili informacije, pa čak i da se ne dozvoljava delovanje drugima na određenoj teritoriji koja se smatra sopstvenim dvorištem. Georgieva je takve poteze uporedila sa ponašanjem korporacija u sred tržišnog rata i založila se za to da se humanitarci na svim nivoima, od međunarodnog do lokalnog, pridržavaju principa da najviše sredstava mora da se potroši za rešavanje problema sa kojima se suočavaju korisnici na terenu, a ne na administrativne procedure unutar projekata. Uz to, preporučuje se i zajedničko učešće u proceni potreba, izveštavanju o utrošenom novcu i ostalim resursima, sprovođenje zajedničkih nabavki, kao i veće oslanjanje na isplatu gotovine ili vaučera kao vida humanitarne pomoći, a na uštrb pružanja usluga.
Dobre namere i kontroverzne prakse
Ništa manje dinamično nije ni u svetu privatnog humanitarnog rada. Donacije pojedinaca, kompanija i fondacija dostigle su nivo od 6,2 milijarde dolara u 2015. igodini, što je opet rekordna suma, uporediva jedino sa 2010. godinom, kada je prikupljeno samo stotinu miliona dolara manje. Prema analizi međunarodne organizacije Global Humanitarian Assistance, dugoročan trend da privatni donatori izdvajaju više novca za pomoć u prirodnim katastrofama, preokrenut je kada je svet obišla slika sirijskog dečaka Ajlana Kurdija, stradalog prilikom pokušaja porodice da se domogne Evrope preko Mediteranskog mora. U isto vreme, nije se promenila struktura „privatne“ humanitarne pomoći, pa donacije pojedinaca čine 70% ukupne sume.
Privatne fondacije, sa druge strane, raspolažu ogromnim sredstvima koja mogu da se uporede samo sa ogromnim bogatstvima njihovih osnivača, a u svoje osnivačke akte unele su brojne ambiciozne ciljeve, poput borbe protiv bolesti, siromaštva i lošeg obrazovanja. Najimućnija među njima je „Bil i Melinda Gejts“ (BMGF), koja raspolaže sa 44,3 milijarde dolara u fondu. Naveći donatori su sam Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, sa 28 milijardi dolara i Voren Bafet, najbogatiji Amerikanac i legendarni investitor, koji je fondaciji poklonio akcije svoje kompanije vredne 3,5 milijarde dolara. BMGF je od 2009. do danas uložila više od 5,5 milijardi dolara u vakcinisanje, lečenje i pronalazak novih lekova protiv smrtonosnih zaraznih bolesti poput malarije, AIDS i tuberkuloze u siromašnim zemljama, a finansiraju i različite programe – od poboljšanja reproduktivnog zdravlja i planiranja porodice, do izgradnje sanitarne infrastrukture.
Kontroverze, međutim, prate i BMGF, pre svega zato što njihov princip funkcionisanja podrazumeva da se kapital fondacije ulaže u profitabilne akcije i obveznice. Istraživanje čuvenog lista LA Times iz 2007. pokazalo je da BMGF, između ostalog, poseduje udele u korporacijama Exxon, Chevron i Royal Dutch Shell, koje su izvor zagađenja i zdravstvenih problema u delti reke Niger, gde fondacija u isto vreme organizuje zbrinjavanje i lečenje stanovništva. Kada je priča objavljena, BMGF je najavila da će razmotriti svoju investicionu politiku, ali je kasnije saopštila da će kapital nastaviti da ulaže u skladu sa očekivanim profitom, uz obrazloženje da će ulaskom u vlasničku strukturu različitih korporacija dobiti priliku da iznutra menja njihove poslovne prakse.
Milica Rilak
