Povest grdnog ibretenija i moralne panike započeo je intervjuom Jelisavete Sablić u NIN-u u kome je Seka – koja je, osim što je velika glumica, duhovita osoba i zajebant starog kova – blagoizjavila da domovina nije tamo „gde je sarma, nego gde je dobro“.
Piše: Svetislav Basara
Parafrazom latinske sentence ubi bene, ibi patria, Seka se diskretno posprdnula sa gastronostalgijom našijenaca u belom svetu koji se u ispovestima u Politikinoj Rotopalanci obavezno blagoizjadaju da im je tamo gde su otišli trbuhom za kruhom baš dobro, ali im nedostaju Srbija, ajvar i sarma.
Ta Sekina rečenica je povredila patriotska i dupeuvlakačka osećanja poslovičnog Atlagića, koji se u „sazivu“ skupštine obreo zahvaljujući praksi da Visoki Vučić – za razliku od ministara koje bira po veličini Sebastiana (rodne ravnopravnosti radi treba dodati i klitorisa) – poslanike bira na osnovu procene ko je veća budalesina.
Da li je važnost ministarskih položaja baš uvek u skladu sa veličinom popečiteljskih spolovila, iz razumljivih razloga nije moguće proveriti – mada nije daleko dan kad će biti proverljivo – ali je zato belodano da u izboru poslanika Vučić ne pravi greške.
Njemu upravo takvi trebaju.
Kao što mu, možda i više, trebaju budalesine (suprotne boje) koje se kao mladi majmuni primaju na svaku budalaštinu izgovorenu u Domu Kozačke Skupštine, poput Atlagićeve skupštinske filipike o Sekinom „ruganju srpskoj sarmi i napadu na Visoku Porodicu“.
Ovo pretpostavljam, nisam ni čuo ni video.
Atlagićevo lupetanje je prošlo nezapaženo sve dok Boža Pelević u nastupu moralne panike, u Utisku nedelje – sigurnoj kući za moralne paničare – srpskim Ardalionima i Talijama nije spočitnuo ćutanje „o napadu na Seku Sablić“.
Napad?
To da.
Ali ne na Seku.
Prosto samo napad, nastup, kako se to već definiše u psihopatologiji.
Individuumi, naime, poput Atlagića Jelisavetu Sablić ne mogu „napasti“, mogu samo otići da joj unesu ugalj, kupe cigare (pred zoru i burek) i da zauzvrat dobiju autogram – što su u ne tako davna vremena, pre nego što je Rogonja izašao iz boce – i činili, sve se usput udarajući nogama u dupeta.
Ardalioni i Talije su, međutim, žestoko primili na Pelevićevu dubaru. Umesto napad kretenizma – napad na Seku.
Još je dalje otišlo Udruženje Dramosera Srbije koje je Atlagićev nastup okvalifikovalo kao „napad na srpsku kulturu“.
Mišljenje je izdvojio Goran Marković, koji takođe misli da Atlagić Seku Sablić ne može „napasti“ niti joj okrnjiti ni „u“ od ugleda.
Evo šta je Goran još napisao: „Mora da smo i sami krivi za sve ovo što nam se događa. Niko ove tipove nije doveo ne znam ni je od kuda. Oni su sve vreme postojali tu, pored nas, neprimećeni, čekajući da dođe do sunovrata svih civilizacijskih vrednosti pa da izmile ispod kamena. Nismo se dovoljno branili od njih, nismo im pružali dostojan otpor, nismo stavili glavu na panj kada su počeli da se šire kao lišaj. Mislili smo da će neko drugi da to uradi umesto nas. I sada su tu, čini se zauvek.“
