Superžena je treći najduži stripski serijal u istoriji, posle onih o Supermenu i Betmenu. Po nekim autorima, direktno je uticala na feministički pokret. Njene supermoći potiču, podsetimo, iz neverovatne mogućnosti da transformiše mentalnu snagu u fizičku snagu.
Piše: Marica Stijepović
Superženu je izmislio – muškarac, ali pošto je bio psiholog, ta činjenica nam malo lakše pada. Vilijem Marston je psihologiju izučavao na Harvardu. U Superženu je uvrstio razne psihološke aspekte, a najčuveniji i najpoznatiji je njen čuveni laso istine. Naime, Marston je doktorirao a fiziološkim simptomima laganja, a potom razvio ideju poligrafa. Detektor laži ekvivalent je lasu istine Superžene. Koga ona uhvati u svoj superlaso, taj hteo ne hteo mora da kaže istinu.
Prema mnogim izvorima, inspiraciju za Superženu činile su dve žene u Marstonovom životu i sa obema je živeo u nekoj vrsti poliamorije – poligamije, te je sa obema imao i decu. Jedna je bila njegova zakonita žena Elizabet, a druga studentkinja Oliva Birn. Elizabeti je svojevremeno bilo zabranjeno da sa Vilijemom pohađa Harvard jer je – žena, a njega je jako zabolela ova nepravda. (Ima li još neko asocijaciju na Serenu Džoj iz Handmaid’s tale, ne samo zbog isključenosti žene iz društva uprkos briljantnom umu već i zbog potištenosti njenog supruga zbog njene isključenosti – potištenosti koja ga neće podstaći ni na jednu akciju kojom bi nepravdu ispravio?) Navodno je upravo Elizabet sugerisala Vilijemu vezu između krvnog pritiska i emocija, jer je primetila da joj krvni pritisak skače kada je uzbuđena ili ljuta. Međutim, nikada nije pomenuta kao Vilijemova saradnica.
Moja generacija je bila poslednja ili pretposlednja generacija Titovih pionira i u prvom razredu smo još uvek učili o tekovinama revolucije: o tome kako je cela priča o ravnopravnosti muškaraca i žena nastala zbog toga što se, citiram po sećanju, ‘’žena sa muškarcem borila rame uz rame’’ u Drugom svetskom ratu. Pišući ovaj tekst, iznenadila sam se kada sam naišla na podatak da je Marston mislio identično kao tvorci komunističkih čitanki: da je Prvi svetski rat ‘’odnjihao’’ ideju o ravnopravnosti polova a da je Drugi svetski rat označio kraj ideje o ‘’slabijem polu’’.
Superžena je treći najduži stripski serijal u istoriji, posle onih o Supermenu i Betmenu. Po nekim autorima, direktno je uticala na feministički pokret. Njene supermoći potiču, podsetimo, iz neverovatne mogućnosti da transformiše mentalnu snagu u fizičku snagu.
Vilijem Marston je u stripovima video veliki edukativni potencijal. Tih godina su superheroji koji su se pojavljivali u stripovima bili uglavnom muškog pola, i bila je, kažu, opet Elizabetina ideja da Marston kreira ženskog superheroja.
U izdanju American scholar iz 1943. Marston je napisao:
‘’Čak ni devojke ne žele da budu devojke sve dok ženski arhetip naše kulture nema snagu ni moć. Time što ne žele da budu devojke one ne žele da budu nežne, submisivne, mirotvorke, kakve su dobre žene. Dobre osobine žena bivaju prezrene zbog njihove slabosti. Očigledno rešenje je da se stvori ženski lik koji je snažan kao Supermen a ima sve osobine dobre i prelepe žene.’’
Marston je definitivno kao psiholog bio svestan društvenog problema i pokušao je da ga reši kroz medijum stripa. A možda je, ko zna, i to bila Elizabetina ideja.
U knjizi ‘’Psihologija superheroja’’ Čak Tejt navodi da je privlačnost Superžene bila upravo u tome što je prkosila rodnim stereotipima. On takođe navodi da Superžena nije prvi ženski superheroj u istoriji, već da su to pre nje bile Olga Mesmer i Invisible Scarlet O’Neil.
Prema teorijama socijalne strukture, muškarci i žene se razlikuju jer su tako naučeni a ne zbog urođenih, bioloških razlika. Dakle, potrebno je pol posmatrati kao i rasu – kao jedan vid društvene nejednakosti, pri čemu se negira da su muškarci i žene među sobom različiti po nekim karakteristikama, ali ne i u psihološkom i društvenom smislu. Biološke razlike – da ne idemo dalje od činjenice da muškarci ne mogu da rađaju decu – potom izazivaju određena očekivanja a iz očekivanja nastaju stereotipi.
Superžena u velikoj meri prkosi stereotipima i Tejt se pita šta se dešava kada smo kontinuirano izloženi ponašanju osobe koja je rodno netipična, odnosno ne odgovara na očekivanja društva od pripadnice sopstvenog pola. Jedan ishod je subtyping, da se stvori još jedna kategorija, subtip, odnosno prostor za izuzetak: „sve žene jesu takve, ali ona nije jer je posebna, što može voditi, i vrlo često vodi, nekoj vrsti omalovažavanja: ako nije takva, (pasivna, ženstvena...) ona i nije prava žena“.
Lara Kroft
Drugi mehanizam je pokušaj balansiranja ovog rodnog antikonformizma u smislu da tražimo izuzetke gde se osoba povinuje očekivanjima i zahtevima svog pola i uključujemo ih u svoju predstavu te osobe kako bismo sliku o njoj približili svojim očekivanjima. Tejt navodi primer Lare Kroft, čija se fizička snaga i agresivnost balansiraju kao ‘’seksi’’ kroz njeno prelepo telo i velike grudi. Kada se naglasi ‘’ženska strana’’ karaktera, tada njena ‘’muška’’ strana ne ugrožava toliko publiku ili, ako ćemo pravo, samog kreatora.
U Marstonovoj ‘’eri’’ Superžene, ona uglavnom pokazuje karakteristike koje su ili rodno netipične ili rodno neutralne, kao što su žudnja za pravdom, snaga i potčinjenost – ali potčinjenost u smislu posvećenosti i samokontrole, a nikako ženske pasivnosti. Činjenica da je u prvobitnim stripovima Superžena nacrtana sa bujnim oblinama više ukazuje na činjenicu da je Marston želeo da naglasi da je ona sto posto žena, nego na balansiranje njenim femininim karakteristikama.
U narednoj etapi, nakon Marstonove smrti, Superžena počela je da razmišlja o braku i prati modu, da bi osamdesetih godina prošlog veka se odrekla svojih supermoći zbog – a čega li drugog nego ljubavi prema muškarcu. Interesantno je da su tadašnji autori smislili da Superženu učine nezavisnijom time što će joj oduzeti njene moći. Zamislite samo sličan scenario za Supermena!
U jednoj kasnijoj verziji Superžena je mogla da baca tenkove, bila je besmrtna i nepobediva, ali je istovremeno bila večita devica. U najnovijoj ekranizaciji Superžene jedan, veliki i neistraženi, deo njene moći potiče od – spoiler alert – toga ko joj je bio otac. Rebeka Karifo navodi da je Superžena bila radikalna i nova, ali da je ipak u njoj bilo ‘’nešto’’ čime je komunicirala sa prosečnim gledaocem /ili gledateljkom, ako hoćemo da budemo politički korektni/e/.
Da se vratimo na početak, pokroviteljski stav sirotog Marstona koji nije poživeo dovoljno dugo da razvija lik Superžene očito je podjednako kontroverzan sada kao i četrdesetih godina prošlog veka, kada je Superžena nastala.
