Oreol misterije i vek zabrane jednog proizvoda učinili su da, danas, dve države naprave turističku priču koja im je donela novac, razvila lokalni turizam i privredu, zaposlila ljude i generalno podigla nivo regionalnog i ruralnog razvoja kraja za koji se smatra da je postojbina „zabranjenog proizvoda“. Sve to zaokružio je „Muzej zabranjenog proizvoda“ u švajcarskom gradu Motijers, koji godišnje poseti oko 12.000 ljudi. A sve je počelo od alkoholnog pića apsint.
Pre deset godina, Švajcarska i Francuska inicirale su „Put apsinta“, a 2008. osnovano je i udruženje „Država apsinta“. Osnivači su pojedine opštine iz ove dve zemlje, turističke organizacije, kao i ljudi koji su veliki poštovaoci ovog alkoholnog pića. Pre četiri godine grad Pontarlier iz Francuske i Udruženje „Apsint“ iz Švajcarske napravili su zajednički projekat, čiji je deo i „Muzej zabranjenog proizvoda“ u švajcarskom gradu Motijers, i od tada je krenula ekonomska ekspanzija.
Novac za projekat „Put apsinta“, Švajcarska i Francuska obezbedile su pre svega iz EU fonda „Feder“, kao i iz zajedničkog fonda koji imaju sa Švajcarskom. Zatim, sredstva je obezbedila i sama Švajcarska i to preko državnog fonda u koji se sliva novac od igara na sreću, budući da jedino država ima licencu da se bavi ovom delatnošću. Država naplaćuje i porez, a od tog novca se finansiraju isključivo projekti u oblasti kulture, sporta, turizma…Deo sredstava obezbedila je i Francuska, ali kako su nam rekli predstavnici „Muzeja zabranjenog proizvoda“, njihov udeo bio je isključivo u radu, a ne u novcu. Tako je francuska strana izračunala da njihov doprinos u ukupnim satima rada vredi 28.000 evra.
Na kraju, za tri godine uspeli su da dobiju budžet od pola miliona franaka! Do sada su iskoristili nešto manje od 440.000 franaka. U samu zgradu muzeja i celokupno renoviranje uloženo je dodatnih dva miliona franaka, a ta sredstva su dobili delom od države, a delom od opštine. Sadašnja kuća apsinta je nekada bila, zapravo, policijska stanica.
Živeti od apsinta
Ipak, ne teče sve glatko kao što bi se moglo zaključiti letimičnim pogledom na muzej. „Možda na prvi pogled i ne izgleda tako, ali EU projekti su veoma komplikovani i birokratski zahtevni. Problem je i što se sredstva isplaćuju tek kada vi platite sve troškove. Sama procedura, dok se novac ne nadoknadi, zna da traje dugo i to je veoma opterećujuće. Mi smo sve plaćali iz Švajcarskog fonda od igara na sreću, pa nam je to znato olakšalo situaciju“, objašnjava za Biznis i Finansije Žan Kloze, direktor „Muzeja zabranjenog proizvoda“.
Druga veliki kamen spoticanja projekta „Država apsinta“ je i geografsko poreklo. Naime, obe zemlje, i Švajcarska i Francuska, bi želele da ga zaštite. Dogovor nije postignut, i kako sada izgleda rešenje nije ni na vidiku.
„Naša zajednička saradnja je povremeno na ivici konflikta, i problemi još nisu rešeni. Ime „Apsint“ trenutno ne može da se zaštiti. Zaštita ovog proizvoda na švajcarskoj strani značila bi zabranu proizvodnje u Francuskoj, i obrnuto. Situaciju dodatno komplikuje to što Švajcarska nije članca EU“, kaže Kloze.
Ipak, on dodaje da je celokupno iskustvo zajedničke saradnje dve države veoma dragoceno, kao i da su dosta naučili. Kako kaže, uspeli su da „umreže ljude i iskustvo“, iskoriste vrednosti istorijskog nasleđa, ali i inspirišu mnogo ljudi koji su pokrenuli sopstveni biznis koji je „naslonjen“ na apsint. Jednom rečju, negativni kontekst koji se kroz istoriju vezivao za ovaj proizvod, pretvoren je u pozitivno iskustvo za sve.
„Početkom 2004. godine nismo imali ni političku ni novčanu podršku. Niti gotov projekat. Ovo naše iskustvo možda nekoga može da ohrabri da se veliki rad i veliki entuzijazam na kraju mogu isplatiti, kao i da novac nije uvek ključan za uspeh“, smatra Žan Kloze. On dodaje da je danas sve više malih preduzetnika koji, takođe, žive od apsinta, proizvode čokolade sa ukusom ovog pića, sade biljke od kojih se apsint pravi, slikaju biljke za razne kataloge, razglednice…
Poštapanje na zabranjeno piće
Istorija ovog pića je, možda, još uzbudljivija od njegove profitabilnosti. Apsint, ili kako ga još zovu piće „Zelena vila“, otkriven je u 18. veku, proslavio se u 19. a zabranjen je u 20. veku. Ali, proizvodnja nikada nije prekidana. U Švajcarskoj je ovo alkoholno piće zabranjeno od 7.oktobra 1910. godine, dok je zabrana ukinuta tek 2005. godine. Tokom perioda zabrane godišnje se proizvodilo oko 120.000, a danas se proizvede i izveze 160.000 litara.
Receptura se, u suštini, nikada nije promenila. Apsint je liker koji se pravi od nekoliko sastojaka, etarskog ulja pelina, etil alkohola, šećernog sirupa i etarskog ulja anisa koje ovom piću daje prepoznatljivi ukus na bronhi bonbone i zbog kog apsint dobija mlečno zamućenje kad mu se doda voda. Tujon, sastojak biljke apsint, je zapravo „odgovoran“ za to što se ovom piću pripisuju halucinogena svojstva. Pa tako istorija kaže, Van Gog je posle ovog pića sebi odsekao uvo, dok je izvesni seljak po imenu Lanfrej, koji pre toga nije bio poznat po problematičnom ponašanju, posle dve popijene čaše apsinta ubio svoju trudnu ženu i dve ćerke.
Upravo to je bio i okidač da 1908. godine počne velika kampanja da se ovo piće zabrani. Najglasniji zagovornici zabrane bili su proizvođači piva i vina, koji su pravili plakate sa slikama đavola i porukama da apsint izaziva ludilo. U vreme zabrane, jer proizvodnja nikada nije ni prestajala, dovitljivi trgovci su apsint prodavali u konzervama kompota od ananasa, ili konzervama graška ili paradajza. Flaše su prenosili i u posebnoj pregradi kutije od alata, ili su „Zelenu vilu“ sipali čak i u štap koji je služio za pridržavanje dok se hoda, a imao je „duplo dno“.
Čak ni visoke kazne nisu mogle da zaustave proizvodnju, a nelegalnih destilerija bilo je skoro u svakoj kući. Zabeleženo je da je najveća izrečena kazna za nelegalnu proizvodnju apsinta iznosila gotovo dva miliona švajcarskih franaka. Vlasnik nelegalne destilerije je pobegao, i kaznu nikada nije platio. Kažu da ga vlasti nikada nisu pronašle, a da je jedino poznato da je umro 2005. godine, baš one kada je zabrana proizvodnje ovog pića i ukinuta.
Skuplje od viskija
Iako je u 19.veku 120 porodica u Švajcarskoj gajilo biljku apsint, danas je dostupna samo na jednom polju veličine fudbalskog terena. U toku zabrane mnoge destilerije su ovu biljku naručivale iz istočne Evrope, pa se to često dešava i danas. Osim Švajcarske i Francuske, apsint se proizvodi i u Češkoj, ali ne po istoj metodi i procesu. Švajcarci kažu da je češki apsint za njih nižeg kvaliteta od onog koji oni prave.
Trenutna cena „Zelene vile“ je od 55 do 60 franaka za flašu. Od toga, od 18 do 20 franaka odlazi na razne poreze.
„Zabrana je doprinela mističnosti apsinta i ljudi su bili spremni skupo da ga plate. Sada je to problem, jer zbog visokog procenta alkohola, visoke su i akcize, pa je ovo piće skuplje i od votke i viskija. Problem je i to što više nema draž zabranjenog, pa smo svesni da ćemo za deset godina morati nešto da promenimo ako želimo i dalje da se apsint prodaje“, objašnjava Žan Koze, direktor muzeja.
Ulaz u „Muzej zabranjenog proizvoda“ košta 10 franaka. Ulaznica i jedna degustacija su 14, dok za ulaznicu i tri degustacije treba izdvojiti 16 franaka.
Aleksandra Galić
