foto: Matija Jovanović
Istraživanja pokazuju visoku toleranciju prema nasilju nad ženama u Srbiji, što se potvrđuje s 30 do 40 ubijenih žena godišnje. Uz učešće svih nas moguće je promeniti ovakvo stanje u društvu.
Tekst je prvobitno objavljen u junskom broju časopisa Srpska ekonomija.
Ove godine obeležava se 70 godina od kada je izašla čuvena knjiga „Drugi pol“ filozofkinje Simon de Bovoar.
Sedamdeset godina kasnije, žene su i dalje Drugi pol. Sama ova sintagma dala nam je misaoni aparat kojim razumevamo ne samo poziciju žene u društvu, već i društvo kao takvo. Društvo u kome živimo zasnovano je na ključnoj hijerarhiji binarnosti – hijerarhiji polova. U toj hijerarhiji, žene su Drugo, muškarac je Prvo. Drugim rečima, muškarac je norma.
Muškarac je centar, žena je periferija; muškarac je subjekat, žena je objekat; muškarac je aktiv, žena je pasiv; muškarac je racio, žena je emocija. Muškarac je vrednost – žena se oblikuje prema toj vrednosti.
Takvo društveno uređenje, patrijarhat, obeležava i uslovljava ne samo naše akcije, već i naše misli, verovanja, vrednosti. Ta ista duboko usađena verovanja da su žene Drugi pol su verovanja iz kojih nastaju stereotipi i predrasude prema ženama koji zatim oblikuju postupanje društva u globalu, kao i pojedinačnih osoba, dovodeći do pojave fenomena muškog nasilja prema ženama i njegovog krajnjeg ishoda – femicida (ubistva žene samo zato što je žena).
Svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka srednjoškolskog uzrasta u Srbiji smatraju da jedan šamar nije nasilje, a svaki treći mladić smatra „da su ok“ vulgarni komentari upućeni devojakama. Istovremeno, svaka treća mlada osoba, bez obzira na pol, smatra da je devojka koja nosi kratku suknju i usku majicu sama kriva ukoliko je neko napadne. Ovo su poražavajući podaci istraživanja stavova mladih koje je Autonomni ženski centar predstavio pre dve godine.
Sa druge strane, dve trećine žena u Srbiji je od svoje 15. godine bilo izloženo nekom tipu nasilja, a najčešće je reč o psihološkom nasilju i seksualnom uznemiravanju. „Podaci iz ankete ukazuju na to da verovanja u žensku pokornost, poslušnost supružnika i ćutanje okoline, nastavlja da opstaje u regionu i da one žene koje imaju takvo verovanje, imaju veću verovatnoću da kažu da su doživele nasilje“, stoji u izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) koja je objavila izveštaj o nasilju nad ženama i devojčicama, koji je rezultat istraživanja sprovedenog u 2018. godini u zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope.
Istovremeno, u prethodnih deset godina u Srbiji je ubijeno najmanje 320 žena od strane partnera ili muških članova porodice, pokazuje statistika Mreže Žene protiv nasilja koja je dobijena iz medijskih izveštaja. Zvanična statistika još uvek ne postoji. Podaci Mreže takođe ukazuju na to da su u ubistvima motivisanim mržnjom prema ženama ubice najčešći supruzi i partneri, a da je najveći broj ubistava počinjen vatrenim oružjem i nožem, zbog čega je poslednjih 8 godina više od 400 dece ostalo bez majki. Gotovo svaka treća ubijena žena prethodno se obraćala institucijama za podršku.
„Mržnja stvara nasilje“ naslov je ovogodišnje kampanje Autonomnog ženskog centra povodom 18. maja, nacionalnog Dana sećanja na žene žrtve nasilja. Prethodna tri pasusa ukazuju upravo na ovaj začarani krug – stavovi mladih u Srbiji ukazuju na visoku toleranciju na nasilje i prebacivanje odgovornosti na žrtve, žene u Srbiji su i dalje mahom poslušne supruge i žrtve nasilja, a svake godine njih 30 do 40 bude ubijeno od strane onih koji su govorili da ih vole.
To nije ljubav, jednako kao što nije simpatičan potez dečaka koji zadiže suknju drugarici kako bi „iskazao zaljubljenost“. Uverenje da su vulgarni komentari upućeni devojci od strane vršnjaka u redu možda deluju miljama daleko od ubistva žene, ali kultura koja se stvara i opstaje nemenjanjem takvih uverenja čini taj put prelaznim u par koraka.
Kako ovakav način razmišljanja utiče na svest pokazuje nam i upotreba reči „ku*va“ kao najlakše i najčešće izgovorene reči koja ima za cilj da ženu diskredituje i ponizi.
Foto: Marko Miletić / Mašina
Dečaci je koriste već od ranog tinejdžerskog uzrasta, često upravo za one devojčice koje su im simpatija, a kojima se oni ne sviđaju. Tada je najlakše nazvati tu devojčicu ku*vom i napisati to sprejem velikim slovima ispred njenog prozora da svi vide. To je ono što se desilo jednoj mojoj vršnjakinji pred kraj osnovne škole, nakon čega, posramljena i uplašena, danima nije smela da izađe iz stana, dok smo mi ostale živele u strahu da se to ne desi i nama. Mnogima se, možda u drugom obliku, i jeste desilo.
Ista reč upotrebljena je velik broj puta protiv Marije Lukić, hrabre žene iz Brusa koja ne samo da nije pristala na svoju ulogu (jer šta je drugo uloga sekretarice – žene, no da prija svom nadređenom – muškarcu), već je odlučila da to prijavi i progovori javno.
Većina žena koje se Autonomnom ženskom centru obrate za podršku govori nam istu rečenicu – to je reč koju je koristio dok me je tukao.
Upravo ta reč jedna je od najčešćih u sekciji komentara na stranicama ženskih organizacija na društvenim mrežama. Bila je jedna od najčešćih u komentarima koje smo brisale kada je pokrenuta kampanja „Mržnja stvara nasilje“.
I tu istu reč koristio je muškarac dok je u Velikoj Ivanči 2013. godine ubijao 13 ljudi, a muškarac koji je u Žitištu 2016. godine ubio pet ljudi je na suđenju izjavio da je „ubio ku*vu“. Oba ova masovna ubistva bila su motivisana mržnjom prema ženi, partnerki, i u oba slučaja korišćena je upravo ta magična reč, internacionalna reč koja povezuje narode u svojoj mržnji prema ženama.
Ovo su samo neki od primera kako seksistički jezik mržnje gradi kulturu nasilja prema ženama. Od jezika sve počinje. Nije teško razumeti da mržnja stvara nasilje, ali ako mržnju prema ženama ne vidimo ili negiramo da je upravo ona u temelju svih gore pobrojanih statistika, moramo se i sami zapitati da li smo deo istog kruga.
Važno je podsetiti se da Simon de Bovoar nije samo ukazala u kakvom svetu živimo, već je isto tako odlučno ukazala na činjenicu da ovakvo stanje stvari nije dato i nije prirodno. Ono je društveno i istorijski uslovljeno i kao takvo može da se promeni. Svaki put kada neku devojčicu pitate za dozvolu pre nego što je zagrlite ili dodirnete, iako ste joj možda bliska osoba, vi je učite njenim granicama i postavljanju istih. Svaki put kada dečaku kažete da iskazivanje simpatije ne sme da čini da se drugarica oseća neprijatno i uplašeno, vi ga učite poštovanju tuđih granica. To ne znači da će postati „manje muško“, to znači da treba da menjamo koncept „muškosti“.
Razgovarajte sa svojom decom, govorite i istrajte u tome da devojčice mogu da budu sve što požele. Ne govorite nikada da treba da ćute i trpe. Dajte im krila koja im društvo neće dati i time ćete i samo društvo menjati. Dečake učite empatiji. Recite im da je u redu da se zaplaču i da nije u redu da govore ružno o svojim vršnjakinjama. Ponovite da devojka nikada nije kriva za seksualno nasilje, ma kako da je obučena, ma koliko da je popila, ma koliko da je bila glasna ili ako je otpočela odnos koji je kasnije želela da prekine. To je njeno pravo i njegova je odgovornost da ga prihvati.
Od momenta izlaska „Drugog pola“ mnogo toga se već promenilo, ali još mnogo posla je pred nama. Razgovarajte sa svojom decom i učite ih ljudskosti koja nije bazirana na konceptu hijerarhije među polovima. To je jedini način da izađemo iz kruga nasilja i jedini način da za narednih 70 godina žene više ne budu Drugi pol.
