Može li blagostanje biti cilj čovečanstva?

Ilustracija: Mia Džidara

Ako pod blagostanjem podrazumevamo apsolutno blaženstvo u pogledu društvenog i političkog života, gde su ljudi u rajskim uslovima, gde svako ima dovoljno hrane i pića u izobilju, gde ratovi ne postoje, svi sukobi se rešavaju mirnim putem; ako pod blagostanjem podrazumevamo mesto gde su svi srećni, onda je sasvim izvesno da takvo mesto ne postoji, niti je verovatno moguće. Međutim, ako pod blagostanjem podrazumevamo ono što se u engleskom jeziku naziva welfare, onda stvari postaju unekoliko realističnije. Politički teoretičari države blagostanja svakako ne misle da je blaženstvo, kako je opisano gore, moguće, ali to može biti težnja i ona mora biti svrha po sebi. Sve što treba da se uradi, jeste da se odgovori na pitanje: koja je to intrinsična (bitna) vrednost koja ispunjava pojam blagostanja i kako da se ona uveća do krajnjih granica?

Piše: Dorijan Dobrić

Kod utilitarizma, na primer, to je pojam sreće, sadržan u čuvenoj krilatici „najveća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi” formulisanoj od strane Džeremija Bentama (Jeremy Bentham). Umesto blagostanja, utilitaristi koriste pojam korisnosti, ali su takođe u igri i pojam zadovoljstva ili čak zadovoljenje preferencija. Šta je problematično sa ovakvom koncepcijom? Ukratko rečeno, singularitet (osobenost) pojmovnog instrumentarija: ako prihvatimo da samo na osnovu jedne instance, jednog pojma, možemo formirati bilo kakvu vrstu političkog programa, zaboravljamo jednu jednostavnu činjenicu – ljudi su različiti i ne možemo svi težiti ka istom, pogotovu ako je ono nametnuto „odozgo”.

Drugo, Džon Rols (John Rawls) je zamerio utilitarizmu to što princip za jednu osobu nije moguće primeniti na čitavu grupu. Princip korisnosti ili sreće su subjektivistički pojmovi, odnosno pojmovi koji potiču od pojedinca, za pojedinca, te pokušaj primene na jednu grupu ljudi ili čak na čitavo čovečanstvo nosi sa sobom izvestan broj logičkih i praktičkih poteškoća. Međutim, ako uzmemo u obzir libertarijanističke principe, koji se sasvim bezbedno mogu nazvati antivelferističkim, možemo videti da se do pravednog i srećnog društva može doći pravednim postupanjima pojedinca. U idejama Džona Loka (John Locke) i Roberta Nozika (Robert Nozick) možemo videti koncepciju koja težnju ka blagostanju vodi od pojedinca ka grupi, umesto obrnuto, kako velferisti insistiraju. Dalje u tekstu ćemo videti osnovne razlike između koncepcija pravedne raspodele dobara između Nozika i Loka, odnosno jedan antivelferistički dolazak do zlatnog brda.  

Po Džonu Loku, Bog je stvorio ljude da bi živeli, te svi imaju pravo na jelo i piće, jer je svet napravljen za Adama i njegove potomke. Problem koji Lok momentalno predviđa tiče se mogućnosti posedovanja bilo čega generalno, osim ako nije u pitanju apsolutni monarh koji ima božansko pravo na presto. Lok rešava ovo jednim jednostavnim, naširoko poznatim argumentom: „Mada su zemlja i sva niža stvorenja svojina svih ljudi, ipak čovek ima svojinu nad svojom vlastitom ličnošću; izuzev njega, na to niko drugi nema pravo. Možemo reći da su rad njegovog tela i delo njegovih ruku s pravom njegovi. Šta god da tada uzme iz stanja koje je pružila i u njemu ostavila priroda, on je tome dodao svoj rad i pridodao nešto što je njegovo vlastito, čime je to učinio vlastitom svojinom.” Jednostavnije rečeno, mešanjem truda i rada sa prirodom, čovek sebi prisvaja zemljište – bitno je napomenuti da Lok ovde pre svega ima u vidu zemlju kao primer.

Nozik je na duhovit način uočio poteškoće sa Lokovim prisvajanjem: „Gde su granice sa čime je rad pomešan? Ukoliko privatni astronaut iskrči parcelu na Marsu, da li je on pomešao svoj rad (tako da mu postane vlasnik) sa čitavom planetom, čitavim nenaseljenim svemirom, ili samo tom pojedinačnom parcelom? […] Međutim, zašto (lokovskim procesom) mešanjem onoga što posedujem sa onim što ne posedujem neću pre da izgubim ono što posedujem nego da steknem ono što ne posedujem?” Nozik nije ni mogao biti svestan koliko su ova pitanja bitna za moderno doba, budući da se odlazak na Mars planira već godinama, te ako američki milijarder Ilon Mask (Elon Musk) uspe da odvede ljude na Mars, ako prihvatimo prisvajanje zemljišta u Lokovom stilu, na koji način će se tamo prisvajati zemljište?

Nozikova doskočica u vidu pitanja navedena u poslednjem citatu može delovati kao da ideološki urušava Lokovu koncepciju, ali samo prividno: nema nikakvog smisla raditi na zemljištu, unositi svoj rad i trud u to i onda ga potom izgubiti. Logički gledano, Nozikova kritika Lokovog prisvajanja zemljišta zaista ima težinu i jasno ukazuje na argumentativne nedostatke. Sa druge strane, praksa obrade zemljišta i praksa rada jednostavno demantuje Nozikovu kritiku. Jedini razlog zbog kojeg bi neko radio jeste da bi uživao u plodovima svog rada, ne računajući humanitarni ili volonterski rad. Čak i u slučaju rada usled čiste dobre volje, pojedinac ima neku vrstu zadovoljstva – možda pomoći nekome ko je u nevolji; u svakom slučaju, uživa se u plodovima rada.

Rad radi samog rada praktično nije moguć, te kultivisanjem zemljišta, uređujući ga i radeći svakodnevno na njemu, pojedinac ima puno pravo na samo to zemljište i na njegove plodove prema Lokovoj koncepciji. Takođe, praktično je nemoguće da, na primer, Maskov astronaut na Marsu obrađivanjem dva hektara zemljišta polaže pravo na čitav Mars ili na čitav nenaseljen univerzum. Istina, Lokova ideja ostavlja logički prostor za posedovanje toliko velikog zemljišta, ali nije potrebno mnogo promisli da bi se shvatilo da je to nemoguće. Ljudsko biće je tolike i tolike veličine i može konzumirati određenu i ograničenu količinu hrane koju to zemljište nudi. Kvantitativni skok sa obrade dva hektara na celu jednu planetu nema nikakvu svrhu i praktično je neizvodljivo.

Velferisti, kao i utilitaristi, smatraju da kolektiv ima prednost u odnosu na individuu u cilju dostizanja blagostanja. To dovodi do određenih logičkih poteškoća, kao što je mogućnost kažnjavanja nevinih. Zamislimo grad u kojem vlada kriminal ogromnih razmera. U njemu su pljačke, ubistva, silovanja i prevare svakodnevica, poverenje građana u pravni poredak praktično ne postoji i društvo je na ivici haosa. Jedini način da se iz takvog stanja izađe, jeste da se kazni pojedinac koji je nasumice izabran i koji je, po svemu sudeći, nevin. To kažnjavanje bi, uz odgovarajući publicitet, dosta uticalo na raspoloženje građana i zastrašilo bi one koji bi potencijalno vršili iste zločine u budućnosti. Već na prvi pogled postaje jasno da je ovakav koncept moralno neprihvatljiv iako je rezultat kolektivna sreća.

Primenimo isti princip na koncept preraspodele dobara zamislivši jednu osobu koja je došla do neizmernog bogatstva na potpuno pravedan način. Uzmimo za primer Vilta Čembrlena kojeg Nozik pominje u svojoj knjizi Anarhija, država i utopija, američkog košarkaša koji i dalje drži rekord po broju najviše datih koševa na jednoj utakmici, a to je sto poena. Ako se Čembrlen dogovori sa svojim timom da dobije 25 dolara od svake ulaznice i na utakmicu dođe veliki broj ljudi, time prikupivši ogromno bogatstvo, izvesne su dve stvari: novac nije stečen nepravedno, budući da su gledaoci dobrovoljno dali novac, niti bilo ko ima prava da deo ili celinu tog novca uzme i preraspodeli. Zašto je novac uopšte dat ako će kasnije biti konfiskovan, makar i u plemenite svrhe? Takođe postoji problem sa ovakvim pristupom: „[…] nikakav princip krajnjeg stanja ni raspodelnog modelovanog principa pravednosti ne može da bude trajno ostvaren bez trajnog mešanja u živote pojedinca”, kaže Nozik. Raspodela dobara u svakom smislu povređuje integritet pojedinca i mora biti potpuno izbegnut. Isto kao što je lišavanje slobode nevinog čoveka u prvom primeru nepravedno da bi se dostigla kolektivna sreća, tako je isto nepravedno oduzimati pravomerno stečeno bogatstvo od pojedinca da bi se uvećala kolektivna sreća.

Kolektivistički nastrojene koncepcije, kao što je utilitarizam ili bilo kakva vrsta koncepcije koja insistira na blagostanju kao cilju, jednostavno nisu moguće. Blagostanje svih jednostavno nije moguće dostići bez pravljenja raznih moralnih prestupa na koji čak ni laički um ne bi pristao. Da bi se došlo do zlatnog brda, politička koncepcija mora poći od pojedinca, a ne od kolektiva. Isto tako, pojedinac ima moralnu obavezu da poštuje granice drugog; kako su te granice postavljene i kako bi trebalo da izgledaju zavisi od date koncepcije i pravnih okvira, što je druga tema.

Izvor: Časopiš Kuš!