To je ono što mislim i komuniciram prijateljima posljednjih dana: napustiti smrt kao estetiku, zločin kao sustav
Ovu poemu napisanu u slobodnom stilu smo preveli kao prilagođenu verziju poruke koju smo primili iz Meksika 02.07.2018, dan poslije pobijede nominalno ljevičarske opcije na meksičkim predsjedničkim izborima. Moglo bi se reći da je Meksiko država specifične imaginacije ali i posebno historijski ispletene sudbine. Ova pobjeda dolazi kao veliko iznenađenje u samom društvu, uglavnom iz razloga što dovodi do promjene vladajućih struktura koje su dugo vremena činile konstantu meksičke modernisti – prevlast jedne (i po) političke opcije. Primjer ove tendencije predstavlja 71 godina neprekidne dominacije PRI (Institucionalna revolucionarna partija. Partija razvijena iz Meksičke revolucije (1910-1917) (1929-2000), koju je zamijenila stranka PAN (Partija nacionalne akcije. Konzervativna politička partija osnovana 1939. godine) (2000-2012), da bi se PRI opet vratila na vlast 2012. Iako razlike između ove dvije političke opcije postoje, i ne može se negirati da je PRI prošao kroz značajne metamorfoze tokom skoro stoljetnog postojanja, posljednjih desetljeća obje stranke su saglasne po pitanju neoliberalnog pristupa meksičkoj ekonomskoj i socijalnoj politici. Iz prethodnog možemo zaključiti da je specifična ideološko-ekonomska orijentacija bila jedna rijetko promjenljiva varijabla skorije istorije ove latinoameričke zemlje. U ovakvoj konstelaciji stvari, pobjeda Lopeza Obradora i stranke koja nije dio takozvanog političkog establišmenta (šta god to značilo) predstavlja jedan značajan novitet.
Ipak, nakon kratkog predstavljanja šire slike meksičke realnosti, želimo naglasiti da važnost ove poeme proizilazi iz toga što ilustruje promišljanja običnog čovjeka zabilježena u trenutku velike političke promjene. Prikazujući miješanje osjećanja ,,zadate realnosti” i nade koje se rađa u jednom ovako posebnom trenutku (kojeg ne želimo nazvati povijesnim jer on takav može postati samo iz historijske perspektive), vjerujemo da ova bilješka može i nas same da inspiriše i barem momentalno izvuče iz onoga što mnogo puta poznajemo kao neželjenu stvarnost naše zemlje te ponudi vjeru u mogućnost drugačijeg sutra.
Ovu poemu možete da pročitate u originalnoj špansko-meksičkoj verziji te na prevedenoj varijanti domaćeg nam jezika.
Danas se osjećam kao netko tko je napokon pobijedio
(Napisao – obični meksički drug)
Iznenada osjetih kako veliki umor pada sa mojih ramena.
Razlog tomu nije dugi jučerašnji dan niti nekoliko tjedana teškog rada; to su godine...mislim da su to godine kastracije demokratije, medijskog ugnjetavanja.
Nisam militant Morene [1] iako se slažem sa važnim točkama njene dijagnoze i etosom koji predlaže. Njene političke težnje mi se čine (samo) prijelazne, ali ipak nužne. Niti je njen put niti forma nešto s čim se poistovjećujem; ali Volja Naroda je neizostavna i to je ono što je otkrila jučerašnja oluja.
Osjećam kao da se mišići opuštaju: Kao da se radi o odstupanju od stvarnosti. Kako ćemo somatizirati [2]desetljeća ugnjetavanja, ruganja, cinizma? I čudimo se što smo pobijedili. Pitamo se: ,,Šta je ovo?” Naš poraz nije bio u demokraciji, nego onaj u borbi protiv nečovječnosti, putem obespravljivanja.
I dalje osjećam kako se žile počinju opuštati... Naši ožiljci su također ponos... i ne mislimo napustiti našu povijest. Ali... u ovom trenutku se obnavlja sloboda njenog stvaranja, otvara se pukotina, proširuju se mogućnosti.
To je ono što mislim i komuniciram prijateljima posljednjih dana: napustiti smrt kao estetiku, zločin kao sustav... Inspirisane ovom nadom, inicijative koje izviru iz ove dekadentne moderne se kristaliziraju.
Danas se osjećam kao netko tko je napokon pobijedio. Prije šest godina znali smo ono što ne želimo, jučer smo izrekli jedno da za jedno ne i odlučili vjerovati. Danas se osjećam kao netko tko je napokon pobijedio i pronašao samo zemlju na površini. Jučerašnji događaj uklanja korov, ali ne i korijen ... Također, sam po sebi nije dovoljan za promjenu klime.
Danas se osjećam kao netko tko je pobijedio i tim dobio samo jedan dah. I tek onda shvaćam kako su obične mogućnosti sve: kako je Zemlja sve ako postoji sloboda.
Hoy me siento como quien ganó de golpe
(Escrito por – un compa Mexicano)
Sentí un gran cansancio caer de golpe…
No fue la larga jornada de ayer, ni las últimas semanas de trabajo pesado: son años… creo que son los años de castración democrática, de opresión mediática.
No soy militante de Morena aunque coincido con puntos importantes de su diagnostico y el ethos que proponen. Sus aspiraciones políticas me parecen meramente transitorias pero necesarias. Tampoco es su vía y forma con la que me identifico. Pero la Voluntad Popular es necesaria y eso fue lo que descubrió el vendaval de ayer.
Siento como si se fueron distendiendo los músculos: ¿Cómo va a ser real que somaticemos décadas de opresión, burla, cinismo?
Y nos sentimos extraños de ganar ¿Qué es esto? Porque no era perder en democracia, eran gobiernos anti-humanidad por la vía del despojo.
Aun voy sintiendo como comienzan a relajarse tendones…nuestras cicatrices también son orgullo…y no pensamos abandonar la historia. Pero… se refresca la libertad de escribirla, se abre el margen, se potencian las posibilidades.
Esto es lo que pienso y lo comunico a los compas en los últimos días: al dejar la ultranza como estética, el crimen como sistema… Al ser inspirados por la esperanza las iniciativas que se despegan de esta decadente modernidad se catalizarán.
Hoy me siento como quien ganó de golpe. Hace seis años sabíamos lo que no querríamos, ayer dimos un sí para un no y decidimos confiar. Hoy me siento como quien ganó de golpe y solo encontró una tierra al ras. Lo de ayer se llevará la maleza mas no su raíz…y tampoco basta para cambiar el clima.
Hoy me siento como quien ganó y solo ganó un respiro. Y entonces entiendo como meras posibilidades lo son todo: como la Tierra lo es todo si hay libertad.
Priredili za Prometej.ba: Arturo Tercero, Marija Ivanović i Igor Stipić
