Otkako su, usled restauracije kapitalizma, društvene nejednakosti u Srbiji počele rapidno da rastu, nismo imali priliku da ih vidimo u ogoljenim brojkama – decenijama nam se statistički pokazatelji ekonomskog (blago)stanja serviraju u najšturijem vidu, preko BDP-a i “prosečne zarade”, koji nam zapravo ne govore ništa o načinu na koji su “društveni proizvod” ili zarade raspodeljene u celokupnom stanovništvu.
Zloupotreba statistike se u poslednje vreme zahuktava i ulazi u domen mentalne akrobatike – najbolji primer toga je primena različitih metodologija merenja (ne)zaposlenosti i prosečne zarade. Naime, prema Anketi o radnoj snazi koju sprovodi Republički zavod za statistiku (RZS), ukoliko ste pomažući član u domaćinstvu, ili radite jedan sat nedeljno posao plaćen u novcu ili naturi, ili imate ugovor o delu ili ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, vi se više ne ubrajate u nezaposlene, iako ne uživate prava koja bi zaposleni po Zakonu o radu trebalo da uživaju. Međutim, kada treba da se izračuna “prosečna zarada”, odjednom se više ne ubrajate u zaposlene, već se ta kategorija odnosi samo na one sa ugovorom o radu – što iz ove računice izbacuje upravo one sa najmanjim primanjima, kojima nije garantovana ni minimalna zarada. Već su izražene sumnje u pouzdanost podataka o prosečnoj zaradi onih koji rade za platu u formalnom sektoru, a koje se tiču prezastupljenosti u uzorku preduzeća čiji zaposleni primaju zarade veće od proseka.1
Ako na trenutak zanemarimo sam uzorak na osnovu kojeg se izračunava, šta je još problem sa “prosečnom zaradom” koju nam politički vrh stalno prezentuje kao najrelevantniji pokazatelj ekonomskog napretka? Ona se izračunava kao aritmetička sredina zarada – zbir svih zarada podeljen brojem onih koji zarađuju. U društvima sa izraženom nejednakošću, izrazito visoke zarade nekolicine jako iskrivljuju sliku o zaradama većine.2 Srbija je prema podacima Eurostata zemlja najekstremnijih nejednakosti u Evropi.
Nejednakosti se u ovom slučaju računaju tako što se ukupni prihodi 20 odsto stanovništva na vrhu lestvice (tzv. peti kvintil) uporede sa prihodima 20 odsto stanovništva na dnu lestvice (prvi kvintil). Kao što vidimo na grafikonu, sa prihodima petog kvintila koji su čak 9,7 puta veći od prihoda prvog kvintila, nejednakosti u Srbiji su gotovo tri puta veće nego u Sloveniji, Češkoj ili Slovačkoj, zemljama sa kojima smo do pre četvrt veka delili egalitarnije ekonomsko uređenje. Nejednakosti su u Srbiji danas veće nego u SAD, gde je ovaj kvintilni odnos 8,3,3 a koje možemo posmatrati kao primer zemlje dubokih, a za evropske standarde neobično široko prihvaćenih4nejednakosti, sa velikim brojem beskućnika i desetinama miliona zdravstveno neosiguranih ljudi.
U statistici postoje i tzv. pozicione srednje vrednosti – modus i medijana – koje su u društvima izražene ekonomske nejednakosti mnogo bolji pokazatelji realnog stanja od aritmetičke sredine. Modus ili modalni prihod bi bio prihod koji se javlja najčešće. Medijana prihoda bi bio prihod čoveka na samoj sredini uređenog niza – polovina ljudi ima veće a polovina manje prihode od toga. Naše državne institucije ne objavljuju podatke o medijani zarada. Na upit novinara lista Danas, RZS je odgovorioda usled načina prikupljanja podataka “ne raspolaže (se) podacima o pojedinačnoj zaradi svakog zaposlenog da bi se mogla računati medijana”.
Ipak, usled preuzimanja obaveza u sklopu pristupanja EU, među kojima je i metodološki ujednačeno praćenje statističkih pokazatelja u svim zemljama članicama i zemljama kandidatkinjama za članstvo, pa i organizovanje redovnog anketnog ispitivanja prihoda i uslova života, sada podatke o raspodeli ukupnih prihoda u Srbiji možemo pronaći na sajtu Eurostata, i to za prethodne četiri godine. I već na prvi pogled je jasno zašto niko ne žuri da širu javnost obavesti o ovim nalazima.
Polovina odraslog stanovništva Srbije5 je 2016. godine imala (ukupne raspoložive) prihode manje od 213 evra, a tri četvrtine6 su imale prihode manje od 312 evra. Osamdeset posto stanovništva je imalo prihode manje od 344 evra, dakle prihode koji su tridesetak evra manji od “prosečne zarade” za 2016. godinu. Tek deveti prihodovni decil7 “prebacuje” aritmetičku sredinu zarada i dostiže na svom vrhu čitavih 444 evra. Dakle, samo oko 15 posto stanovništva ima prihode jednake ili veće od zvanične “prosečne zarade”, a 10 posto ima prihode veće od 444 evra.
Ako uporedimo mesečne prihode sa zvaničnim zaradama u Srbiji, vidimo da oko 40 odsto stanovništva ima prihode manje od minimalne zarade, a sledećih preko 40 odsto prihode manje od prosečne zarade. Prihode manje od zvanične minimalne potrošačke korpe ima čak 70 odsto stanovništva, dok prosečnu potrošačku korpu može da priušti manje od 10 odsto stanovništva sa najvišim prihodima. Treba naglasiti duboko uznemirujući karakter postojanja dve različite “potrošačke korpe”, koje svedoči o odnosu države prema siromašnim građanima kao građanima drugog reda, koji imaju manje potrebe od ostatka društva.
Da bismo došli do zaista visokih prihoda u Srbiji, bilo bi potrebno da raspolažemo podacima o prihodima promila, hiljaditih delova stanovništva, što nažalost nije dostupno u postojećim izvorima, pa ni na Eurostatu.
Prihodi čuvenog “jednog procenta” na vrhu (tzv. stotog percentila) počinju već od 914 evra, što i pored toga što su za većinu građana Srbije nezamisliva primanja, nisu nikakve vrtoglavo visoke cifre.8 Ovaj prihod je zapravo ono što bi svakom stanovniku i stanovnici Srbije bilo potrebno za dostojanstven život, kako bi mogli sebi da priušte ono što je pre tridesetak godina bilo uobičajeno makar u urbanim sredinama u SFRJ – da ne brinu o tome čime će kupiti hranu i platiti stan, da mogu da otputuju na odmor, da se leče, školuju decu, zamene pokvareni frižider (ili danas računar) bez uzimanja kredita koji će godinama otplaćivati uz stezanje kaiša. Dostojanstven život je trenutno privilegija 1-3 procenta stanovništva Srbije.9
Ako posmatramo udeo u ukupnim prihodima, vidimo da se tokom ove četiri godine krize i “mera štednje” u Srbiji dogodila redistribucija prihoda od najsiromašnijih ka najbogatijima. Znatan pad udela možemo uočiti kod najsiromašnijeg, prvog decila – sa 1,4 odsto, udeo im je opao na 0,9 odsto. Značajno se uvećao samo udeo jednog procenta na vrhu lestvice (stotog percentila) – sa 5,4 odsto na 6,9 odsto. Uočljivo je i povećavanje jaza između stotog percentila i percentila koji se nalaze neposredno ispod njega.
U evropskim okvirima, računajući zemlje obuhvaćene EU-SILC istraživanjem Eurostata, sa medijanom prihoda od oko 213 evra nalazimo se na samom dnu. Nižu medijanu prihoda imaju samo stanovnici Rumunije (204 evra) i Makedonije (177 evra). Od zemalja koje bolje stoje od Srbije, sledeće po visini medijane prihoda su Bugarska sa 263 evra, Mađarska sa oko 397 evra, Litvanija sa 470 evra, Hrvatska sa 477 evra… Od onih koji su u značajno boljem položaju možemo izdvojiti Sloveniju sa 1.027 evra, Nemačku sa 1.773 evra, i Švajcarsku sa 3.688 evra.
Zanimljivo je uporediti prihode političke elite Srbije sa prihodima opšte populacije. Treba imati na umu da je politička elita u istraživanju Instituta za sociološka istraživanja definisana preko zastupljenosti u parlamentu – ispitivani su poslanici republičkog i pokrajinskog parlamenta. Za razliku od prethodnih tabela, ovde su podaci o prihodima dati po domaćinstvu. Vidimo kako sa odmicanjem procesa restauracije kapitalizma, politička elita po visini prihoda postaje sve koncentrisanija unutar “jednog procenta” na vrhu, odnosno stotog prihodovnog percentila. Izvesno je da se više od četiri petine političke elite nalazi u gornjih 10 posto stanovništva sa najvišim prihodima. Imajući u vidu da se često izražavaju sumnje u verodostojnost prijavljenih prihoda političke elite, bilo koje sociološko istraživanje materijalnog statusa ove elite može samo potceniti njihove realne prihode.
Srbija danas neodoljivo liči na društvo kakvo je opisivao Marks pre čitav vek i po – duboko podeljeno na eksploatatore i one koji imaju tek za biološku reprodukciju ili ni toliko.
Literatura
Bradaš, S. 2017. Statistika i dostojanstven rad. Beograd: Fondacija Centar za demokratiju
Förster, M., M. Mira d’Ercole 2005. “Income Distribution and Poverty in OECD Countries in the Second Half of the 1990s”, OECD Social, Employment and Migration Working Papers, No. 22. Paris: OECD Publishing
Manić, Ž., Mirkov, A. 2016. “Materijalni položaj političke elite”, u Lazić, M. prir. Politička elita u Srbiji u periodu konsolidacije kapitalističkog poretka. Beograd: ISI, Čigoja štampa
