Iako retke, postoje zabeležene i sačuvane priče pripadnika okupacionih snaga u Drugom svetskom ratu koje pokazuju kako se u vražjim vremenima ostaje čovek. Jedna od njih je i priča austrijskog vojnika Luisa Marera.
STAV · VOJKAN TRIFUNOVIĆ za Portal Mašina
Na prostoru memorijalnog centra „Spomen park“ u Kraljevu, posvećenog stradalim Kraljevčanima u oktobru 1941. godine, postoji jedan mali spomenik, odvojen od čitavog kompleksa, tik na ulazu u njega. Prema nezvaničnim, polulegendarnim, informacijama u pitanju je spomenik posvećen nemačkom vojniku koji je navodno odbio da učestvuje u brutalnom masakru nedužnih stanovnika Kraljeva. Istorijskih dokaza za ovu tvrdnju, još uvek, nema, te nam stoga ostaje da nastavimo da verujemo u nju. Ako ništa drugo, lepo zvuči pa zašto bismo uopšte morali da je dokazujemo.
Slična situacija je vezana i za priču o Jozefu Šulcu, vojniku Vermahta, koji je odbio da strelja zarobljene partizane u Smederevskoj Palanci, u leto 1941. godine, što je platio glavom. Nemački novinar Mihael Martens je ipak utvrdio da je u pitanju samo mit, nastao s ciljem da se, pored ostalog, pokaže ljudska strana okupatora. Ne mislim da je bilo nečeg lošeg u ovoj ideji. Ona je, naprotiv, motivisana jednim normalnim ljudskim osećajem – da je u takvoj mašineriji, kakva je bila nemačka vojska, sasvim sigurno postojao jedan deo vojnika i oficira koji se nisu mirili sa zločinima, i koji nisu bili samo nemi posmatrači.
Sasvim slučajno, pre izvesnog vremena, saznao sam da su takvi vojnici stvarno postojali. Prilikom posete Beču, upoznao sam Klausa, mladića u tridesetim godinama, koji je nakon saznanja da sam iz Kraljeva rekao da mu je deda služio tokom Drugog svetskog rata upravo u Kraljevu, ali i susednoj Vrnjačkoj Banji, i da je zajedno sa svojim kolegom pomagao partizanskom pokretu otpora. U prvi mah, njegova priča mi je zazvučala nerealno i vrlo naivno, u domenu trećerazrednih pretparačkih špijunskih filmova. Međutim, on je imao i pisani dokaz za svoju tvrdnju. Zapravo dva – knjigu „Bura“ koju je napisao njegov deda i smrtovnicu sa podacima streljanog kolege.
Izdanje knjige Bura
Nisam bio jedini koji je saznao za ovu knjigu i koji je smatrao da je važno da se o njoj govori. Istoričar iz Beča, Robert Streibel, odlučio je da napravi dokumentarac o ovim događajima, pa ga je priča dovela do Kraljeva i Vrnjačke Banje, gde je snimao kadrove za ovaj film.
Ja sam počeo istraživanje o mom gradu (Krems – prim. aut) tokom perioda nacista, početkom 80-ih prošlog veka, uradio sam puno intervjua s pojedincima koji su se borili protiv nacista i jedna od njih je bila žena Luisa Mahrera. U to vreme sam čuo za priču njenog muža i njegovoj službi na prostoru Srbije tokom Drugog svetskog rata i nisam bio siguran da li je u pitanju samo legenda ili istinita priča. Od trenutka kada sam saznao za priču smatrao sam da je neophodno da se o njoj napiše nešto više, a možda i da se knjiga objavi ponovo. Nakon toga sam počeo da istražujem život Luisa Mahrera, da saznajem kako je provodio vreme u Vermahtu, čime se bavio i slično. Ujedno sam saznavao ponešto i o njegovom kolegi, Gerhardu Chmielu, koji se takođe pominje u knjizi. Nakon toga sam napisao priču o ovim događajima, ali sam mislio da bi bilo jako zanimljivo da posetim mesta koja se pominju u knjizi. Zato sam odlučio da napravim dokumentarac i radim na njemu već godinu dana – objašnjava Robert.
Knjiga „Bura“ je prvobitno objavljena 1947. godine i govori o vremenu koje je austrijski vojnik, u službi Vermahta, proveo u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji. Sasvim verno opisuje situaciju u ovim gradovima pod okupacijom, uporedo prateći tajnu operaciju predavanja šifri i kodova partizanskom pokretu otpora. Zapravo, u pitanju je romantizovana autobiografija Luisa Mehrera. Nažalost, nije doživela da stigne do čitalaca jer su usledili burni politički događaji poput sukoba na relaciji Tito – Staljin, pa je pritisnut od strane Komunističke partije Austrije, knjigu ostavio po strani. Za nju nisu znali čak ni najbliži članovi porodice.
Naš otac nikada nije govorio o svojoj knjizi, ali ja i moj brat Wolfgang smo je pronašli. On je otkrio kopije knjige na tavanu, a ja sam dobila jedan primerak od moje jevrejske prijateljice koja je uspela da pobegne u Englesku. Oboje smo smatrali da je ovo nešto o čemu bi trebalo pričati sa njim. Par godina kasnije, 1965. godine, išli smo na porodično putovanje u Jugoslaviju i tada nam je otac spomenuo da želi da poseti grob njegovog ratnog druga, koji je je spasao njegov život. Međutim, nije to uradio i zazirao je od toga do kraja života, govori Eva Richter Mahrer, Luisova ćerka
Luis Mahrer je rođen tokom Prvog svetskog rata, aprila 1917. godine, u radničkoj porodici u Kremsu (Austrija). Njegov otac, Alois Mahrer, bravar po struci, bio je pristalica Socijaldemokratske partije i republikanac. Kao protivnik monarhije, pred kraj Prvog svetskog rata uzeo je učešće u borbi za svrgavanje Habzburške monarhije i uspostavljanje Republike. Kasnije će biti izabran i za odbornika lokalnog parlamenta, a onda i učesnik kratkotrajnog austrijskog građanskog rata, u februaru 1934. godine, kada su se mahom austrijski komunisti i socijalisti pobunili protiv austrijskih fašista. Takva politička pozadina njegovog oca inspirisala je Luisa da se priključi omladini Socijaldemokratske partije, gde je upoznao svoju buduću ženu, sa kojom se oženio 1943. godine. Zajedno su bili jako politički aktivni u svojoj zajednici.
Naš otac je još kao malo dete prisustvovao velikim radničkim demonstracijama, sve to posmatrajući dok je sedeo na ramenima našeg dede. Kasnije će postati član Socijaldemokratske partije, zajedno sa našom mamom, i nastaviće tako svoje političko delovanje. Zbog svojih aktivnosti u vreme Građanskog rata, naša mama je dva puta slata u zatvor. Kasnije će se razočarati u socijaldemokrate pa će se pridružiti Komunističkoj partiji kojoj će ostati verni do kraja svojih života – Volfgang Mahrer (sin).
Luis je kao član Komunističke partije dočekao početak Drugog svetskog rata. Pod uticajem, kako se tada govorilo, progresivnih ideja bio je izričito protiv anšlusa i pretvaranja Austrije u deo Trećeg Rajha, ali malo je toga mogao uraditi tim povodom. Od samog početka rata, dovijao se na razne načine ne bi li izbegao regrutaciju, što mu je čak pošlo za rukom jer je navodno morao da završi svoj diplomski rad. Ipak, nije bio te sreće da bude potpuno oslobođen odlaska na front pa je 1940. godine regrutovan kao radio-vezista, sa zadatkom da otkriva neprijateljsku radio komunikaciju, čime je izbegao mogućnost da ubija, čega se grozio. Ubrzo će zbog neprimerene šale na račun Musolinija, čime je optužen za podrivanje vojničkog morala, biti poslat u okupiranu Srbiju. Sa svojim znanjem radioperatera i idejama koje je baštinio stigao je u Kraljevo gde je raspoređen, zajedno sa Gerhardom Chmielom, na posao radio-veziste. Malo po malo, njih dvojica su se upoznala i pošto su delili slične svetonazore skovali su plan da stupe u kontakt sa partizanskim pokretom otpora kojem su dostavljali važne informacije.
Objašnjenje motiva našeg oca da pomaže partizane može se pronaći u knjizi „Bura“. On je video veliku patnju lokalnog stanovništva i za njega nemačka okupacija nije bila opravdana. Shvatio je da je ceo rat pokrenut sa ciljem uzimanja prirodnih resursa od nekih naroda, kao i da se potčine čitavi narodi radi stvaranja profita za Nacističke lidere i industrijalce iz Nemačke. Sa druge strane, kao komunista, verovao je da će Sovjetski savez i socijalizam pobediti i da će se pravedniji i mirniji svet stvoriti nakon rata – Eva (ćerka).
Na Luisovu i Gehrardovu nesreću njihove aktivnosti su otkrivene, sprovedena je istraga, izvedeni su pred vojni sud, ali je Chmiel preuzeo svu krivicu na sebe, pa je time spasio svog kolegu. Streljan je 29. avgusta 1944. godine u Vrnjačkoj Banji, ali mesto njegovog groba nije poznato. Luis je znao da duguje život Gehrardu i ta promisao je bila na njegovom umu. Zbog toga je skupljao hrabrost da poseti Robertovu porodicu, ali nije mogao da se suoči sa licem njegove majke, znajući da je ovaj dao svoj život za njega.
Izgleda da moj deda nije samo bio tužan zbog smrti njegovog prijatelja, već je osećao i izvesnu dozu krivice zato što je ubedio Gerharda da zajedno krenu u akciju. Mogu da zamislim kakav je to užasan osećaj. Zato je i napisao knjigu kako bi se uhvatio u koštac sa svojim demonima, ali i kako bi podigao svojevrstan spomenik svom drugu – unuk Klaus.
Luis Mahrer je bio jako skroman čovek. Njemu je bilo važnije da svoje učenike, jer je posle rata postao nastavnik, obrazuje u pravcu tolerancije, a protiv mržnje i predrasuda, umesto da traži nagradu za svoje herojsko delo. Svakako da nije mislio za sebe da je heroj, ali on to uistinu jeste bio.
Mi nikada nismo razmišljali o našem ocu kao nekakvom heroju i sasvim smo sigurni da bi on odbio bilo kakve kvalifikacije u tom smeru. Uvek smo poštovali njegovo veliko znanje, njegov idealizam, nedostatak predrasuda i human način razmišljanja. Pomaganje drugima je nešto što je naš otac delio kao što je bio njegov talenat za pisanje ili umetnost – Volfgang.
U recenziji poznatog austrijskog autora Ericka Hackla objavljenoj u novinama Die Presse, navodi se kako je knjiga „Bura“ prva austrijska knjiga koja govori o otporu austrijskih vojnika u službi Vermahta, ali i o zločinima nemačke vojske na ovim prostorima. Luis Mahrer je izgleda učinio pravu stvar kada je svoje životno iskustvo pretočio u knjigu koju imamo prilike da čitamo. Time je sačuvao svoje ime, ali i ime njegovog saborca, od zaborava, kao primere za buduća pokolenja – primere kako se u vražjim vremenima ostaje čovek.
