Moj predmet je, kao što znate, etika, a polazište će mi biti objašnjenje ovog filozofskog pojma koju je dao profesor Mur u svojoj knjizi Principi etike. On kaže: “Etika je opšte istraživanje pitanja Šta je dobro?”.
Za ovu priliku ću termin “etika” koristiti u nešto širem značenju, u tom smislu da će on obuhvatati čak i ono za šta verujem da je suštinski deo onoga što uopšteno nazivamo estetika.
A da bi postigao da najjasnije moguće vidite šta je za mene pravi predmet etike pročitaću vam nekoliko više ili manje sinonimnih rečenica koje bi sve mogle da stoje umesto gornje definicije etike, a suočavajući vas sa njima je želim da postignem sličan efekt onom koji je Galton proizveo kada je uzeo određenu količinu fotografija ljudskih lica i sve ih stavio na istu fotografsku ploču da bi dobio sliku o tipičnim osobinama koje su svim tim licima zajedničke.
Kao što bi stavivši pred vas neku takvu kolektivnu fotografiju mogao da vas navedem da vidite, recimo, tipično kinesko lice; tako ćete isto, ako pogledate niz sinonimnih izraza koje ću vam pokazati, nadam se, biti sposobni da otkrijete karakteristične osobine koje su svima njima zajedničke, a te osobine su upravo karakteristične osobine etike.
Tako, umesto da kažem: “Etika je istraživanje pitanja Šta je dobro?”, mogao sam reći i: “Etika je istraživanje pitanja Šta je vredno? ili Šta je zaista važno?” ili sam mogao reći: “Etika je istraživanje pitanja Šta je smisao života? ili pitanja Šta čini da je život vredan življenja? ili istraživanje pitanja Koji je način života pravi?” Verujem da ćete, ako pogledate te rečenice, steći neku grubu ideju o tome čime se etika bavi.
Prva stvar koja u vezi s ovim rečenicama upada u oči je da se svaka od njih upotrebljava u dva veoma različita smisla. Prvi ću zvati svakodnevni ili relativni smisao, a drugi etički ili apsolutni smisao. Ako, na primer, kažem da je ovo dobra stolica to znači da stolica služi nekoj unapred određenoj svrsi i reč “dobra” ovde ima smisao samo pod pretpostavkom da smo prethodno odlučili koja je to svrha. Dakle, reč “dobro” u relativnom smislu prosto znači da nešto zadovoljava neki unapred određeni standard. Zbog toga, kada kažemo da je ovaj čovek dobar pijanista mi time mislimo da on može da, sa određenim stepenom spretnosti, svira komade koji imaju određeni stepen težine. Na sličan način, kada kažem da je za mene loše da se prehladim ja mislim da prehlada proizvodi određene opisive smetnje u mom životu, a kada kažem da je ovo pravi put ja mislim da je to pravi put u odnosu na određeni cilj.
Upotrebljavani na ovaj način, ovi izrazi ne upućuju na bilo kakve teške ili duboke probleme. Ali to nije način na koji ih koristi etika. Pretpostavimo da ja igram tenis i neko od vas me je video i rekao “Pa ti igraš dosta loše” i pretpostavimo da sam mu ja odgovorio “Znam, igram dosta loše, ali ja ne želim da igram ništa bolje”, sve što mi vi možete odgovoriti na to je “Ah, onda je sve u redu”. Međutim, pretpostavimo da sam nekome od vas rekao bezobzirnu laž, i da je on došao i rekao mi “Ponašaš se kao zver”, a ja mu onda odgovorim “Znam da se ponašam loše, ali i ne želim da se ponašam bolje”, očekujemo li da on tada kaže “Pa, onda je sve u redu”? Sigurno da ne; on bi rekao “Dobro, ali ti bi trebao da želiš da se ponašaš bolje.” Ovde sada imamo jedan sud o apsolutnoj vrednosti, dok se u prethodnom slučaju radilo o jednom relativnom sudu.
Suštinska razlika čini se da je očigledno u ovome: Svaki sud o relativnoj vrednosti je u stvari i samo sud o činjenicama i zbog toga može biti stavljen u takav oblik u kome se nigde ne pojavljuje vrednosni sud: umesto da kažem “Ovo je pravi put za Grančester”, mogao sam isto tako reći “Ovo je pravi put kojim treba da ideš ukoliko želiš da stigneš u Grančester za najkraće vreme.”; “Ovaj čovek je dobar trkač” prosto znači da on može da pretrči određeni broj milja za određeni broj minuta itd.
Sada želim da branim tezu da, iako može da se pokaže da su svi sudovi o relativnim vrednostima samo puki sudovi o činjenicama, nijedan sud o činjenicama ne može biti sud o apsolutnim vrednostima ili implicirati neki takav sud.
Da to objasnim: Pretpostavimo da je neko od vas, sveznajuća osoba i da prema tome zna sve pokrete svih osoba koje su ikada živele, takođe i sva njihova stanja svesti, i pretpostavimo da ta osoba sve što zna zapiše u jednu veliku knjigu, tada bi ta knjiga sadržavala sveobuhvatan opis sveta; ono što ja želim da kažem jeste da ta knjiga ne bi sadržavala ništa što bi mogli da nazovemo etički sud ili bilo šta što bi moglo da implicira jedan takav sud.
Naravno, knjiga bi sadržavala sve relativne sudove o vrednosti i sve istinite naučne stavove i čak sve istinite naučne stavove koji bi uopšte mogli biti napravljeni. Pa ipak sve opisane činjenice stajaće, tako reći, na istom nivou, i to stajaće na istom nivou na isti način. Ne postoje stavovi koji su, u bilo kakvom apsolutnom smislu, uzvišeni, važni ili nevažni.
Sada će se možda neki od vas složiti sa ovim dosad rečenim, setivši se usput i Hamletovih reči: “Ništa nije dobro ili loše, nego ga mišljenje čini takvim.” Ali ovo ponovo može voditi ka nesporazumu. Ono što Hamlet kaže izgleda da sugeriše da dobro i loše, mada nisu kvaliteti sveta koji postoji izvan nas, ipak jesu osobine stanja naše svesti. Međutim, ono što sam ja mislio je da stanje svesti, ukoliko pod tim podrazumevamo činjenicu koja se može opisati, nije u bilo kakvom etičkom smislu dobro ili loše.
Ako, na primer, u našoj knjizi o svetu čitamo opis ubistva sa svim fizičkim i psihološkim detaljima vezanim za njega, puki opis tih činjenica neće sadržavati ništa što bi mogli nazvati etičkim stavom. Ubistvo će biti na potpuno istom nivou, kao i bilo koji drugi događaj, na primer, kao pad nekog kamena. Sigurno da čitanje opisa može u nama izazvati osećanja bola ili besa ili neke druge emocije, ili možemo da čitamo o boli ili besu koje je to ubistvo izazvalo u ljudima kada su čuli o njemu, ali sve su to prosto činjenice, činjenice i činjenice, a ne bilo kakva etika.
I ja sada moram reći da kada razmislim kakva bi etika zaista morala da bude ako bi istovremeno trebala da bude i nauka, zaključak mi se čini sasvim očigledan. Meni se čini očigledno da ništa što bi mi mogli da smislimo ili da kažemo ne bi moglo da zadovolji oba uslova. Da mi ne možemo da napišemo naučnu knjigu, koja bi se bavila onim što je intrisično uzvišeno i iznad svih ostalih predmeta kojima se bavimo.
Moje osećanje u vezi s tim mogao bih da opišem jedino putem metafore, da, ako bi neko mogao da napiše knjigu o etici koja bi bila zaista knjiga o etici, ta knjiga bi, kao eksplozijom, uništila sve ostale knjige na svetu. Naše reči, korišćene na način na koji ih koristimo u nauci, su kao zdele u koje se može sipati i pomoću kojih se može prenositi samo značenje i smisao koji su prirodni značenje i smisao. Etika, ako je išta, jeste nešto natprirodno, a naše reči mogu da izražavaju samo činjenice; kao što šolja za čaj može u sebe da primi samo količinu od jedne šolje čaja pa makar i čitav galon čaja sipali preko nje.
Ja sam rekao da, ukoliko posmatramo samo činjenice i stavove, postoji samo relativna vrednost i relativno dobro, ispravno itd. Dopustite da, pre nego što krenem dalje, ilustrujem to sa jednim prilično očiglednim primerom. Pravi put je onaj put koji vodi do nekog arbitrarno unapred izabranog izabranog cilja i sasvim je jasno svima nama da nema smisla govoriti o ispravnom putu nezavisno od tog unapred utvrđenog cilja. A sada pogledajmo šta bi uopšte mogli da podrazumevamo kada kažemo izraz “apsolutno ispravan put”. Ja mislim da bi to bio put kojim bi svako čim ga vidi, sa logičkom nužnošću, trebao da pođe ili da se postidi ako to ne učini.
Na sličan način, apsolutno dobro, ako je to uopšte opisivo stanje stvari, bilo bi ono koje bi svako, nezavisno od njegovih ukusa i sklonosti, nužno ostvarivao ili bi se osećao krivim što to ne čini. A ja želim da kažem da je takvo stanje stvari himera. Nijedno stanje stvari nema po sebi primoravajuću snagu jednog apsolutnog suda.
Prema tome, šta svi ljudi koji su, kao i ja sam, i dalje skloni da upotrebljavaju takve izraze kao što su “apsolutno dobro”, “apsolutna vrednost”, šta svi oni tada imaju na umu i šta time žele da izraze? Ako bilo kada poželim da ovo razjasnim sebi ja bi trebao da se prisetim slučajeva u kojima bi sigurno upotrebio te izraze pa sam tako u situaciji u kojoj bi vi bili ako bi na primer želeo da vam održim predavanje o psihologiji zadovoljstva. Šta bi vi tada trebalo da uradite bilo bi da pokušate da se prisetite neke tipične situacije u kojoj ste uvek osetili zadovoljstvo. Na taj bi način, ono što vam ja govorim postalo konkretno i, tako reći, podložno kontroli. Neko bi možda izabrao često navođen primer zadovoljstva – šetnju po lepom sunčanom danu. Upravo u situaciji takvog izbora se ja nalazim ako želim da se odlučim šta tačno mislim kada kažem “apsolutna ili etička vrednost”.
A tada se, barem kod mene, uvek dešava da mi na pamet pada ideja o jednom posebnom iskustvu, koje je zbog toga, u neku ruku, moje iskustvo par ekselans vezano za ovo pitanje pa je to razlog zašto ću, obraćajući se vama, koristiti to iskustvo kao moj prvi i omiljeni primer (kao što sam ranije rekao, ovo je u potpunosti privatna stvar, drugi će smatrati da su drugi primeri upečatljiviji). Opisaću sad ovo iskustvo da bi vas, ako je to moguće, ponukao da se prisetite istih ili sličnih iskustava, kako bi na taj način stekli zajednički predmet našeg istraživanja.
Verujem da je najbolji način da opišem to iskustvo ako kažem da ga imam onda kada se se pitam o postojanju sveta. Tada sam sklon da koristim takve fraze kao što su: “kako je neobično da bilo šta postoji” ili “kako je neobično da svet uopšte postoji”.
Odmah ću pomenuti još jedno iskustvo koje sam imao i sa kojim bi i neki od vas mogli biti upoznati: to je ono što bi se moglo nazvati iskustvo osećanja da smo apsolutno siguran. Mislim na stanje svesti kada smo skloni da kažemo “Siguran sam, ništa mi ne može nauditi, ma šta da se dogodi.”
Sad mi dopustite da razmotrim ova iskustva jer ona, kako verujem, pokazuju baš one karakteristike koje želimo sebi da razjasnimo. Prva stvar koju želim u vezi s tim da kažem jeste da je verbalni izraz pomoću koga opisujemo ova iskustva besmislica!
Ako kažem “Čudim se tome što svet postoji” ja zloupotrebljavam jezik. Evo šta hoću da kažem: Sasvim je smisleno i u redu ako kažem da se čudim da je nešto slučaj, mi svi razumemo šta znači kada kažem da se čudim veličini nekog psa koji je veći nego bilo koji pas koga sam do sada imao prilike da vidim ili kada se čudim bilo kojoj stvari koja je, u uobičajenom smislu reči, neobična.
U svim ovakvim primerima ja se čudim da je nešto slučaj, nešto što inače mogu da zamislim da nije slučaj. Ja se čudim veličini ovog psa zbog toga što mogu da zamislim psa neke druge, naime, uobičajene veličine, kojoj se ne bih trebao čuditi. Reći “Čudim se da je ovo ili ono slučaj” ima smisla samo ako mogu da zamislim da to nije slučaj.
To znači da neko može da se čudi, recimo, postojanju neke kuće ako je vidi, a nije je posećivao dug period vremena i zamišljao je da je ona u međuvremenu srušena. Ali je besmisleno reći da se čudimo postojanju sveta, jer ne možemo da zamislimo da on ne postoji.
Ja se naravno mogu čuditi tome što je svet oko mene ovakav kakav jeste. Ako sam, na primer, imao to iskustvo kada sam posmatrao plavo nebo, mogao sam se čuditi tom plavetnilu u odnosu na slučaj kada je ono puno oblaka. Ali to nije ono na šta sada ciljam. Ja pokušavam da se čudim nebu kao takvom, bilo kakvo da je ono trenutno. Neko bi mogao da primeti da je ono čemu se čudim jedna tautologija, naime, da je nebo plavo ili nije plavo. Međutim, besmisleno je reći da se neko čudi nad tautologijom.
Isto važi i za drugo iskustvo koje sam pomenuo, iskustvo apsolutne sigurnosti. Mi svi znamo šta u običnom životu znači biti na sigurnom. Ja sam siguran u svoj sobi ukoliko me u njoj ne može pregaziti autobus. Siguran sam u odnosu na magareći kašalj, ako sam ga već jednom imao i ne mogu ga zbog toga dobiti opet. Biti na sigurnom u suštini znači da je fizički nemoguće da mi se izvesne stvari dese, pa je zbog toga besmisleno reći da sam siguran bilo šta da se dogodi. Opet se radi o pogrešnoj upotrebi reči “siguran”, kao što se ranije radilo o pogrešnoj upotrebi reči “postojanje” ili “čuditi se”.
Sada želim da vas izložim tvrdnji da se određena pogrešna upotreba našeg jezika događa u svim specifično etičkim i religijskim izrazima. Svi ti izrazi izgledaju, na prvi pogled, kao ništa drugo nego poređenja. Prema tome, čini se da kada koristimo reč “ispravan” u etičkom smislu, iako ono što tada mislimo nije “ispravan” u uobičajenom smislu, ipak jeste nešto slično tome, pa kada kažemo “On je dobar momak” iako reč “dobar” ovde ne znači isto kao u rečenici “On je dobar fudbaler” čini se da tu postoji određena sličnost. A kada kažemo “Ovaj čovek je proživeo vredan život”, tada ne mislimo isto kao kada bi govorili o nekom vrednom nakitu, ali se čini da između ta dva izraza postoji neka vrsta analogije.
U istom smislu, svi religijski izrazi izgledaju kao poređenja ili analogije. Jer, kada govorimo o Bogu, da on sve vidi, kada klečimo i molimo se, sve naše reči i postupci čine se kao delovi jedne velike i razrađene alegorije koja prikazuje Boga kao ljudsko biće velike snage čiju milost mi pokušavamo da osvojimo itd.
Međutim, ova alegorija takođe opisuje ona iskustva o kojima smo ranije govorili. Prvo iskustvo čuđenja nad postojanjem sveta, jeste, po mom mišljenju, upravo ono na šta ljudi misle kada kažu da je Bog stvorio svet; a iskustvo apsolutne sigurnosti je ono što opisujemo kada kažemo da se osećamo sigurni u Božijim rukama. Treće iskustvo iste vrste je ono kada se osećamo krivi i upravo njega opisujemo frazom da Bog ne odobrava naše ponašanje.
Prema tome, čini se da u svom etičkom i religijskom jeziku mi redovno koristimo poređenja. Međutim, poređenje mora biti poređenje sa nečim. Ako mogu da neku činjenicu opišem služeći se poređenjem, moram takođe moći da zaobiđem poređenje i da opišem činjenice bez njega. Međutim, u našem slučaju kada pokušamo da poređenje ostavimo po strani i da utvrdimo činjenice koje stoje iza njega, mi nalazimo da takvih činjenica nema. Na taj način, ono što je najpre izgledalo kao poređenje, sada se pokazuje kao puka besmislica.
Ona tri iskustva koja sam vam ranije pominjao (a mogao sam da dodam i druga) čine se, onima koji su ih iskusili, kao, na primer, meni, da imaju u nekom smislu intrinsičnu, apsolutnu vrednost. Ali, ako za njih kažem da su iskustva, onda su ona i činjenice, ona su se dogodila tada i tada, trajala su izvesno vreme i zbog toga su opisiva. Ali, prema onome što sam pre nekoliko trenutaka rekao, moram da priznam da je besmisleno reći da ona imaju apsolutnu vrednost. A svoju ću poentu učiniti još oštrijom, ako kažem: “Paradoksalno je da jedno iskustvo, jedna činjenica, treba da ima natprirodnu vrednost”.
Postoji način na koji bih ja najradije odgovorio na ovaj paradoks. Dopustite mi da najpre ponovo razmotrim naše prvo iskustvo sa čuđenjem nad postojanjem sveta, s tim da ćemo ga sada opisati na nešto malo drugačiji način; mi svi poznajemo iskustvo sa nečim što nikad ranije nismo videli. Sada pretpostavimo da se takav događaj zbio. Recimo da je neko od vas iznenada dobio lavlju glavu i počeo da riče. To bi sigurno bio jedan od neobičnijih događaja koje bih mogao da zamislim. Ako bi se ikad oporavili od iznenađenja, ono što bih ja tada predložio je da se pozove doktor i da se slučaj naučno ispita i ako ga to ne bi povredilo ispitao bih i njegovo tkivo. I šta bi tu ostalo do čuda?
Jer očigledno je da ako na celu stvar gledamo na ovakav način sve što je bilo začudno je nestalo; osim ako sa rečju “čudno” ne želimo reći jedino to da neka činjenica nije još naučno objašnjena, što opet znači da tu činjenicu zbog toga nismo mogli grupisati sa ostalim činjenicama u nekom naučnom sistemu. To pokazuje da je apsurdno reći: “Nauka je dokazala da ne postoje čuda”. Istina je samo da naučni način gledanja na neku činjenicu ne uključuje da na nju gledamo kao na čudo. Jer, ako zamislite bilo koju činjenicu, ona nije kao takva ili u apsolutnom smislu čudna. A to je upravo onaj smisao koji smo koristili kada smo opisivali iskustvo čuđenja nad postojanjem sveta, jer to iskustvo smo mogli izraziti i rečima: to je iskustvo gledanja na svet kao na čudo.
Sada sam u iskušenju da kažem da je pravi jezički izraz za čuđenje nad postojanjem sveta, iako to nije nijedan od iskaza u okviru jezika, postojanje jezika samog. Međutim, šta onda znači biti svestan ovog čuda u nekom vreme, a ne biti u neko drugo? Jer sve što sam rekao time što sam izražavanje začuđenosti premestio sa nekog izraza u okviru jezika na sam jezik, je to da sam samo ponovio da ne možemo da izrazimo ono što želimo da izrazimo, a da sve što bi mogli da kažemo o apsolutno čudnom ostaje besmisleno.
Odgovor na sva ova pitanja činiće se mnogima od vas savršeno jasan. Reći ćete: Dobro, ukoliko određena iskustva stalno u nama proizvode želju da im pripisujemo osobinu koju nazivamo apsolutna ili etička vrednost ili značaj, to prosto pokazuje da te reči nisu besmislene i da je na kraju ono što mislimo kada kažemo da neko iskustvo ima apsolutnu vrednost jeste samo ukazivanje na jednu činjenicu slučnu drugim činjenicama i da je problem samo u tome da još nismo uspeli da otkrijemo ispravnu logičku analizu onoga što mislimo kada koristimo etičke i religijske izraze. Međutim, kada mi se suprotstavi ovakav argument ja odjedanput sasvim jasno vidim, tako reći, kao u bljesku svetlosti, ne samo da nijedan opis koji mogu da zamislim neće moći da opiše ono što mislim kada kažem “apsolutna vrednost”, nego da bih odbio svaki smisleni opis koji bi bilo ko mogao ponuditi, ab initio, iz razloga same njegove smislenosti.
Hoću da kažem da sad vidim da ovi besmisleni izrazi nisu besmisleni zbog toga što nisam uspeo da im dam potreban smisao, već da je besmislenost njihova prava suština. Jer sve što sam u stvari želeo da postignem njihovom upotrebom je da odem izvan sveta odnosno izvan smislenog jezika. Moja želja je u stvari bila, kao i, kako verujem, želja svih ljudi koji su ikad pokušavali da pišu o etici ili o religiji, da probijem granice jezika.
Ovo udaranje u zidove našeg kaveza je savršeno i apsolutno beznadežno. Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru, apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našem znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskog uma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio podsmehu.
Vitgenštajnov tekst “Lecture on Ethics” iz 1929. godine, preuzet je sa adrese http://www.galilean-library.org/witt_ethics.html
