Prema nekim autorima, trauma se zapravo retko zaboravlja; mnogo je veća verovatnoća da se traume sećamo nego da je zaboravimo. Ovo ima smisla i sa stanovišta evolucije – sećanja upravo i postoje da bismo mogli da učimo iz iskustva kao i da bismo gradili svoj identitet.
Piše: Marica Stijepović
Često, ne samo među psiholozima i terapeutima, već i među laicima, postoji ubeđenje da se psiha, kada doživimo nešto traumatično, ’’brani’’ tako što pohrani sećanje na događaj toliko duboko da ga ne možemo prizvati. Još krajem devetnaestog veka Žane je doveo u vezu traumatski događaj i potiskivanje, te razvio među terapeutima verovanje da se uz pomoć određenih tehnika kao što je hipnoza mogu prizvati u sećanje potisnute uspomene, naročito one koje se tiču neprihvatljivih sadržaja kao što je seksualno zlostavljanje u detinjstvu. Ovo je ujedno i najčešći sadržaj takvih uspomena u literaturi kao i u prikazima u popularnoj kulturi. Međutim, i tako potisnute, ove uspomene i dalje imaju uticaja na funkcionisanje osobe. Često se (ako verujemo u ovu teoriju) dešava da upravo ova sećanja stoje u osnovi poremećaja ishrane, anksioznosti, depresije, samopovređivanja i niskog samopouzdanja. Prema terapijama koje su zasnovane na ovom pristupu, jedini način da pacijent bude “izlečen“ je da se sećanja na traumatski događaj ponovo vrate u svest.
Međutim, prema nekim autorima, trauma se zapravo retko zaboravlja; mnogo je veća verovatnoća da se traume sećamo nego da je zaboravimo. Ovo ima smisla i sa stanovišta evolucije – sećanja upravo i postoje da bismo mogli da učimo iz iskustva kao i da bismo gradili svoj identitet. I dok je dugo vladalo ubeđenje da je dečji mozak nezreo i da se zbog toga većina ljudi ne može setiti događaja iz najranijeg detinjstva, danas i na tom polju postoje drugačija istraživanja i teorije.
Elizabeth Loftus, čije je ime sinonim za proučavanje lažnih sećanja, u svom istraživanju je pronašla da je gotovo četvrtina ispitanika razvila lažno sećanje na događaj koji se zapravo nikada nije odigrao – da su se kao deca izgubili u tržnom centru, iako se to u stvarnosti nikada nije dogodilo. Ispitanici su razvili živa i detaljna sećanja na ovaj događaj uz vrlo malo sugestija. U svojoj knjizi Mit o potisnutim sećanjima Elizabeth insistira na tome da ne postoji nijedna naučna studija koja je izvedena u kontrolisanim uslovima a koja pokazuje da je uobičajeno ’’postupanje’’ mozga u situacijama traume da potisne sećanja. Ona čak navodi da postoji mnogo slučajeva u kojima ljudi uz pomoć svojih psihoterapeuta ’’fabrikuju’’ sećanja! Ovim, treba naglasiti, Elizabeth ne dovodi u pitanje postojanje stvarnih trauma i ranih seksualnih zlostavljanja, pa čak ne odbacuje u potpunosti teoriju o potisnutim sećanjima, ali ipak smatra da se u dosta slučajeva radi o fabrikovanim odnosno lažnim sećanjima.
Julia Shaw i Stephen Porter su čak pronašli da je 70% njihovih ispitanika razvilo lažno sećanje da su počinili ozbiljan prestup tokom svojih tinejdžerskih godina, te da su čak bili uhapšeni od strane policije.
Postoje i sasvim suprotni primeri. U istraživanju u kome su učestvovale ispitanice koje su preživele seksualno zlostavljanje, njih blizu dvesta, 38% žena se nije sećalo zlostavljanja koje su prijavile godinama ranije. Što je žena bila mlađa, i što je bila bliskija sa počiniocem, to je veća verovatnoća bila da će ona zaboraviti čak i dokumentovano zlostavljanje.
Stephen Linsay i Don Read pisali su o opasnostima terapijskog konteksta za kreiranje lažnih sećanja. Smatrali su da je plodno tle za ovo činjenica da je u većini terapijskih konteksta prisutna figura koja je za nas autoritet i kojoj verujemo, a koja nam sugeriše postojanje određenih događaja, a time nam sugeriše i mogućnost da su naši snovi, pa čak i fizički simptomi, odraz potisnute traume. Ista ta figura sugeriše i mogućnost da se od njih ’’izlečimo’’. Uz to, klijenti su izloženi sugestivnim informacijama kao što je pop literatura i priče drugih preživelih, što im omogućava da sastave sopstveni scenario. Ovome dodatno pogoduju i tehnike vođenih fantazija, hipnoze itd.
Zanimljivo je da su dva istraživača svojevremeno postavila hipotezu da je ’’amnezija’’ vezana za traumatski događaj relativno nov fenomen, pa su ponudili nagradu od hiljadu dolara na više foruma i na tri jezika bilo kome ko pronađe studiju slučaja, primer iz literature, čak i belestrsistike, koji bi opisao ovaj fenomen u periodu pre devetnaestog veka. Po ovome su autori zaključili da se ne radi o neurološki prirodnom fenomenu, već su disocijativnu amneziju nazvali pseudoneurološkim simptomom – ’’stanju koje nema osnovu u medicini ili neurologiji’’. Međutim, moguće je da je upravo sadržaj trauma doprineo tome da ovo bude fenomen novijeg datuma, jer se radi o svojevrsnoj tabu temi. Važno je naglasiti da se ne postavlja pitanje da li se trauma dogodila ili nije, jer su se traume događale kroz istoriju i o njima se ćutalo; pitanje koje nauka postavlja je da li sećanje tako funkcioniše da se snažni traumatski događaji potisnu toliko duboko da mogu biti ’’otključani’’ samo u terapijskom kontekstu. Naime, realnije bi bilo očekivati da se uspomena aktivira u prisustvu stimulusa koji podsećaju na traumu ili na neki drugi način predstavljaju ’’okidač’’ za emocionalnu reakciju.
