Emma González, foto: Andrew Harnik/AP
Aktivisti sa društvenih mreža prave najbolje transparente. U Maršu za naše živote i protestu državnih škola ranije ovog meseca pojavio se i ovaj plakat: „Hoću da pišem školske sastave, a ne testament“. Neki transparenti su duhoviti, neki tužni, ali skoro svi su postali viralni. Na mene je najjači utisak ostavio onaj koji je na njujorškom Union skveru nosila pakistanska tinejdžerka: „U Americi je odevanje učenica strože propisano od upotrebe vatrenog oružja“.
Ova maturantkinja se zove Sana Haider. Želela je da njen plakat sadrži feminističke vrednosti. Prvi protest na kome je učestvovala bio je Ženski marš prošle godine.
Debata o oružju poprima razmere kulturnog rata. Sana Haider i njena poruka nam pokazuju da to nije samo apstraktna debata o ideologiji ili ustavnim principima, već borba između mlade, šarolike feminističke generacije koja predstavlja sutrašnju većinu i stare, bele muške manjine koja se očajnički trudi da očuva svoju moć obožavanjem vatrenog oružja.
Tri odsto Amerikanaca poseduje 50% vatrenog oružja u Americi. I oni nisu bilo koji ljudi. Prema studiji univerziteta Harvard koju je ovog meseca predstavio časopis Scientific American, oružje u SAD gomilaju stariji beli muškarci iz konzervativnih seoskih područja. Zastrašujući broj istraživanja dokazuje da su ti ljudi motivisani rasnom mržnjom i strahom od gubitka muškosti.
Studija univerziteta Bajlor iz 2017. tako pokazuje da privrženost muškaraca oružju često proizlazi iz ekonomskih briga i straha od gubitka tradicionalnog statusa „hranioca porodice“. Za muškarce su „fantazije o dobrom momku iz NRA (National Rifle Association / Nacionalno udruženje vlasnika oružja) koji pištoljem ili puškom štiti svoju porodicu i zajednicu od loših momaka u stvari način da potvrde svoju ugroženu muškost“, kažu istraživači. I istraživači sa Čikaškog univerziteta su 2015. objavili nalaz da je rasna mržnja snažan preduslov protivljenju kontroli oružja: što je ispitanik veći rasista, to je njegovo protivljenje jače.
Veza između borbe belih muškaraca za pravo na posedovanje vatrenog oružja i njihovog straha da bi od kontrole nošenja oružja mogli da profitiraju žene i obojeni ljudi ima dugu istoriju. Zato su mnoge reakcije na današnje mlade aktiviste rasističke i mizogine.
Tako je jedan republikanski zvaničnik iz Mejna gimnazijalku koja je preživela februarsku pucnjavu na Floridi Emmu González nazvao „skinhed lezbejkom“, a kolumnista desničarskog magazina Townhall se preko Twittera rugao izgledu učesnica protesta. Iz istog razloga, većinamasovnih ubica sa vatrenim oružjem su beli muškarci sa istorijom porodičnog nasilja, među čijim žrtvama je mnogo žena.
Dok rasna i rodna pitanja zbunjuju i plaše pripadnike desnice, mladi aktivisti nijansirano argumentuju svoja zalaganja za kontrolu vatrenog oružja. Ova generacija raskrinkava hipokriziju konzervativaca koji se užasavaju države u svakom slučaju, sem kada treba kontrolisati žensko telo. Oni primećuju i da bi naoružavanje nastavnika ugrozilo obojene studente i priznaju da beli studenti uživaju podršku kakvu aktivisti pokreta Crni životi su važni nikada nisu imali. Prava zvezda marša od 24. marta je možda 11-ogodišnja Naomi Wadler: ona je svoj govor posvetila crnim devojkama i ženama žrtvama nasilja vatrenim oružjem, koje su do sada bile samo brojevi u statistikama belih ljudi.
Novu Ameriku čine mladi ljudi rođeni u digitalnom svetu i vični komunikaciji na internetu. Oni se ne daju lako zastrašiti i kod njih ne prolaze argumenti koji bi zbunili njihove roditelje. Zato su studenti Parklenda odmah bučno negodovali kada se portparolka NRA Dana Loesch u panelu CNN-a predstavila kao borkinja za ženska prava i rekla da je oružje zaštita za potencijalne žrtve silovanja. Studenti su odmah prozreli njeno retoričko poziranje.
U prethodnoj generaciji, pre društvenih medija i digitalnog aktivizma, ne bi bilo opštepoznato da NRA nije podržao Marissu Alexander, crnu ženu koja se pištoljem štitila od porodičnog nasilja. Ili da je to udruženje na sličan način ignorisalo Breshu Meadows, obojenu tinejdžerku koja je pucala u svog oca zlostavljača. Ali današnji aktivisti brzo i jasno uočavaju takve propuste i licemerje – njima ne mogu da podvale ni odrasli, ni potkupljene grupe za lobiranje. Kao što je u svom viralnom govoru rekla Emma González: oni će lažovu reći da laže.
Mnogi odrasli ljudi koji su posmatrali Marš i Šetnju su opet osetili nadu, i to ne samo zbog dobrih plakata. Videli smo generaciju koja uspeva tamo gde mi nismo, novu silu koja drugačije misli i voljna je da preuzme demokratski zasluženu moć. Treba učiti od ove nove Amerike koja donosi promene sa neverovatnom lakoćom, onom sa kojom mi je Sana Haider odgovorila na pitanje zašto protestuje: „Zato što je to jedini razuman izbor.“
Jessica Valenti, The Guardian, 27.03.2018.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 05.04.2018.
