Aktuelna marginalizacija kulture je najveći totalitarni izazov našeg vremena, pogotovo jer otvara široko polje manipulacijama. Gušenje tabloidnim sadržajem i rijaliti emisijama, i „provala“ banalnog privatnog sadržaja u javni prostor potiskuju postojanje javnog dijaloga, građanske samosvesti i kritičkog razmišljanja. Na taj način se stvara gomila ljudi koja nema nijedan sistem vrednosti već prati samo najniže nagone, kaže Gojko Božović, direktor izdavačke kuće „Arhipelag”, u razgovoru o tome zašto je kultura izgubila moć da utiče na najvažnije promene u društvu.
Poslednjih četvrt veka smatra se dobom velikog tehnološkog napretka, međutim njega ne samo da nije pratio adekvatan kulturni razvoj, već je masovna kultura, koju odlikuje banalnost i potpuni nedostatak introspekcije i kritičkog mišljenja, u potpunosti istisla tekovine visoke, pa i pop-kulture, koje su do pre samo nekoliko decenija imale moć da uređuju čitava društva.
„Pred našim očima se odvija jedan proces čije su posledice dramatične. Dominacija masovne kulture – koja ne samo da je sušta suprotnost visokoj, već je najvidljivija preteča populizma u politici, a sada i njegov najvažniji saveznik – u polju kulture postiže isto ono što tabloidi rade u medijima, otvara vrata manipulacijama i sprečava da istinite informacije dođu do nas. Kultura, osim što određuje neko društvo, i harmonizuje odnose u njemu. Visoka kultura je oblikovala najvažnije društvene teme i na taj način kreirala detant između društvenih slojeva u 19. i 20. veku. Ona se povukla, a sa njom i srednja klasa, a u međuvremenu nije izmišljen novi medijator koji bi utišao napetost između malog kruga izuzetno bogatih i moćnih, i nasuprot njima velikog broja siromašnih ljudi”, upozorava Gojko Božović, direktor izdavačke kuće ”Arhipelag”.
Sve je samo agresivni marketing
Kulturi se danas tek retorički pridaje značaj, ali u suštini ona više nema adekvatnu podršku niti ambijent u kojem bi mogle do izražaja da dođu njene pokretačke osobine. Čak i kad nastanu neka nova velika umetnička dela postavljaju se pitanja da li ona mogu da dopru do publike kojoj su namenjena, i ko odlučuje o njihovim vrednostima?
Bez prave evaluacije postepeno dolazi do gubitka kulturnog značaja, ali i dela publike. Pre samo tri decenije rubrike o kulturi su bile obavezne u svetskim i domaćim medijima, a istovremeno su postojali čitavi sistemi koji su obezbeđivali stabilno i proverljivo evaluiranje kulturnih rezultata, uključujući stručne kritike i dodele nagrada u svim umetničkim oblastima.
„One postoje i danas, ali su izgubile svoj smisao jer umetnička i stručna kritika imaju značaj i smisao samo u vremenima u kojima postoji uspostavljen jasan sistem vrednosti. Taj narativ o vrednostima zahteva prosvećenog građanina koji ume da proceni društvo, vreme, okolnosti, pa i kulturne rezultate i proizvode. Čovek koji ima kulturne potrebe i koji je obrazovan je, pre svega, osoba koja razume svoj svet i ume da postavlja pitanja. Nasuprot tome, svedoci smo da su današnji građani, pre svega, konzumenti – oni nisu zainteresovani da raspravljaju o vrednostima, već im je jedino važno da se suočavaju sa ostvarenjima koja ispunjavaju njihova očekivanja i predrasude ili se uklapaju u dominantne političke i ideološke narative. Takvoj publici ne treba kritika, već isključivo agresivan marketing“, naglašava Božović.
Prema njegovim rečima, aktuelna marginalizacija kulture je najveći totalitarni izazov našeg vremena, pogotovo jer otvara široko polje manipulacijama. Gušenje tabloidnim sadržajem i rijaliti emisijama, i „provala“ banalnog privatnog sadržaja u javni prostor potiskuju postojanje javnog dijaloga, građanske samosvesti i kritičkog razmišljanja. Na taj način se stvara gomila ljudi koja nema nijedan sistem vrednosti već prati samo najniže nagone.
Inflacija sadržaja, deflacija kvaliteta
Nedostatak adekvatne kritike i laka dostupnost novih medija doveli su, između ostalog, do inflacije novonastalih dela u pojedinim umetničkim oblastima. Upravo je u književnosti došlo do hiperprodukcije, primećuje direktor „Arhipelaga“, kuće koja se „bori“ za svoju publiku objavljivanjem naslova visoke književnosti. Prosečan čitalac, uz sve svoje obaveze, zapravo više ne može da isprati tekuću produkciju, a pritom je ostao bez mehanizama koji bi mu ukazali na koje knjige bi trebalo da obrati pažnju. Takvo stanje ima višestruke posledice – neka vredna dela mogu da prođu potpuno neopaženo, a novim generacijama stvaralaca postalo je mnogo teže da oblikuju svoj „glas“ na prebukiranoj sceni.
„Krivica“ je, donekle, i na samim kulturnim radnicima, jer ne prepoznaju u dovoljnoj meri svoju prosvetiteljsku ulogu u novonastaloj situaciji. „Deo kulturnih radnika nije spreman za ove izazove jer je navikao na jedan drugačiji pristup, zaostao još iz vremena kada je kultura nešto značila. Takođe, postoje oni koji negiraju da se išta bitno promenilo, kao i oni koji su spremni da prave kompromise sa novim društvenim trendovima i medijskim tokovima, ne želeći da budu na strani kulture, već samo na strani sopstvenog kratkoročnog interesa. Tek na kraju preostaje jedan manji broj kulturnih poslenika koji će kroz kreativnost i drugačiji pristup od dosadašnjeg pokušati da komunicira sa širom publikom”, smatra naš sagovornik, i napominje da je sasvim jasno kako kultura više ne može da se predstavlja javnosti na način na koji je to činila kada je bila dominantna i presudna oblikujuća društvena sila. Kada je u pitanju povećanje vidljivosti savremene kulture, treba se okrenuti internetu i društvenim mrežama jer oni snažno vezuju čitave generacije, a ujedno kreiraju najšire kanale komunikacije.
Božović ističe kako nije pristalica mišljenja da kultura treba da bude ekskluzivna ili elitna, već naprotiv, da njena snaga leži upravo u činjenici da je ona najotvorenija oblast ljudskog društva, jer pruža šansu svima i preko nje se obezbeđuje najveća socijalna protočnost. „Kroz istoriju smo više puta imali priliku da se uverimo da gdegod su kultura i obrazovanje bili razvijeni, tamo su se smirivale socijalne tenzije i razlike. Ne može se izaći iz začaranog kruga siromaštva i nezadovoljstva uz pomoć ekonomije i politike, već uz pomoć kulture, koja teži da promeni svet.“
Visoka kultura i visoka klasa
„U zemljama u tranziciji imamo prilike da vidimo da pripadnici visoke klase, po pravilu, nemaju nikakvog ukusa. Pojedini segmenti kulture, kao što je slikarstvo, služe kako bi pripadnici najbogatijih slojeva mogli da ulože svoj novac, i to je sve – ali oni ne prepoznaju zaista društvenotvorni značaj kulture“, kaže Gojko Božović.
Marko Miladinović
