Klasno društvo podrazumeva preživljavanje socijalno i biološki jačih. U vremenu krize istrebljivanje slabijih se intenzivira. Rolsovo popravljanje liberalizma preko izjednačavanja početnih pozicija biološki i socijalno inferiornih ostaje u svetu sanja i tlapnji, a u najboljem slučaju smešta se u razgovore vođene iz udobnih naslonjača.
Piše: Vladimir Ilić
U nazivu ovog teksta sadržan je naslov Goldhagenove knjige u kojoj se naglašava značaj učešća običnih, nenacističkih Nemaca u izvršavanju nacističkih programa uništenja ljudi. O polemici koju je knjiga izazvala podrobno se može obavestiti u radovima sociologa Todora Kuljića.
Korona zaoštrava borbu za opstanak ljudi i njihovih grupa u takmičarskom društvu. Najbogatiji su ubrzali svoje bogaćenje; posredna klasa radi „od kuće“; radnička klasa inficira se u prepunim halama i autobusima; stanari domova za stare, nemoćne i onesposobljene umiru.
Mase stanovništva uveliko dobrovoljno učestvuju u efikasnom tihom likvidiranju starih i nemoćnih. Zatvaranje bircuza izaziva proteste; odsustvo zahteva za zatvaranjem ili smanjivanjem proizvodnje (odnosno obuzdavanjem prenošenja zaraze kroz fabričke pogone i autobuse) govori o spremnosti radnika, premalo plaćenih i uplašenih od gubitka zaposlenja, da prećutno podrže politiku vlasti koja ekonomiji daje prednost nad životom; isto važi i za raširen zahtev da se obdaništa i škole ne zatvaraju: dečiji roditelji moraju da budu angažovani u privredi, bez obzira što time ugrožavaju živote vlastitih roditelja.
Posredna, servisna, intelektualna klasa s pravom ukazuje na uništen zdravstveni sistem, na odsustvo testova i testiranja, na manjak respiratora. Ona vlastima neopravdano zamera i na proletošnjem mnogonedeljnom hapšenju starih ljudi i na policijskom upravljanju kretanjem stanovništva. Naši intelektualci su ovde grešili: zatvaranje starih ljudi i policijski čas bili su jedini način da se spreči masovno umiranje starih i nemoćnih. U međuvremenu je i vlast prihvatila zahteve poslovnih krugova, stanovništva i intelektualaca: nema zatvaranja koje bi jedino sačuvalo stare, već bolesne i one sa različitim vrstama invaliditeta. Naši ljudi pretvorili su se u dobrovoljne dželate svojih bliskih i najbližih.
Ljudi su onakvi kakvo im je društvo. Ljudska priroda nije neki apstraktum svojstven pojedinačnom individuumu. U stvarnosti ona je sveukupnost društvenih odnosa. Društveni odnosi su danas zverski: vodi se borba za socijalno preživljavanje, koju je pandemija proširila u borbu za biološko preživljavanje starih, nemoćnih i bolesnih.
Hitler je svoj program istrebljenja započeo sistematskim ubijanjem neizlečivo bolesnih Nemaca između 1939. i 1941. Ubijeno je nešto ispod tri stotine hiljada „rasno bezvrednih“ ljudi. Kasnije su na red došli Jevreji, Romi, treći, pa četvrti. Hitlerovi dobrovoljni dželati u Nemačkoj mahom su ćutali.
Politika očuvanja ekonomije, rasta profita, povećavanja zaposlenosti, porasta primanja, odvija se uz plaćanje životima najslabijih član/ov/ic/a društva. Država ima mehanizme da prinudi ekonomske činioce na odgovorno ponašanje: postoji mogućnost uvođenja kaznenih poreza za firme i selektivnog štampanja novca za najugroženije. Ekonomski efekti primene takvih mehanizama bili bi veoma loši. Ali bi preživele hiljade onih koji umiru i koji će umreti.
Izabrali smo ekonomiju, odnosno preživljavanje najsposobnijih. To je naš Endlösung. Mi smo dobrovoljni dželati.
