Jasno je da se naša planeta ne širi i ne povećava. Zemlja raspolaže jasno ograničenim prostorom i resursima. Da li oni mogu da zadovolje potrebe rastuće ljudske populacije? Da li nam preti opasnost od prenaseljenosti?
Dejvid Satertvajt sa Instituta za okolinu i održivi razvoj u Londonu jasno tvrdi: „Sam broj ljudi koji će živeti na planeti nije od presudnog značaja već broj potrošača, kao i opseg i priroda njihove potrošnje“. Zatim nastavlja Gandijevim citatom: „Svet može da zadovolji svačije potrebe, ali ne i svačiju pohlepu“.
Broj ljudi na Zemlji je bio relativno mali sve do nedavno. Pre nekih 10,000 godina, tek nekoliko miliona ljudi je živelo na planeti. Sve do ranog XIX veka, taj broj nije prešao jednu milijardu, piše BBC. Danas, svetska populacija je, kako stvari stoje, uveliko premašila brojku od 7 milijardi. Prema proceni Ujedinjenih Nacija, 2100. godine će na Zemlji živeti oko 11 milijardi ljudi.
Međutim, rast stanovništva posebno je karakterističan za privredno najmanje razvijene delove sveta pa njegov uticaj na planetarne resurse ne može biti veliki jer su u pitanju zajednice koje uopšteno gledano, troše znatno manje od ostatka sveta.
Profesor Satertvajt dokaze pronalazi u činjenici da gradovi u „zemljama u razvoju“ emituju tek oko jedne tone ugljen-dioksida (i ostalih gasova koji proizvode efekat staklene bašte) godišnje po osobi. S druge strane, gradovi „privredno najrazvijenijih zemalja sveta“ emituju između 6 i 30 tona ugljen-dioksida – ekvivalenata po jednoj jedinoj osobi, u toku godine.
Dakle, stanovnici bogatijih zemalja sveta ostavljaju znatno veći ekološki otisak na našu planetu od građana siromašnih delova sveta, iako pojedini afirmativni izuzeci postoje, kao npr. danska prestonica, Kopenhagen.
Satertvajt spominje da je ovo rezultat potpuno drugačijih životnih stilova u različitim delovima sveta pri čemu stanovnici pojedinih siromašnih gradova, zapravo uopšte ne doprinose savremenoj emisiji štetnih gasova.
Međutim, svet se menja. Siromašniji delovi sveta, privredno se razvijaju i samim tim povećavaju potrošnju prirodnih resursa. Osim toga, sa privrednim razvojem, menjaju se i navike ljudi, koji povećavaju sopstvenu potrošnju. Ukoliko se u budućnosti nivo potrošnje karakterističan za bogate zemlje današnjice prenese širom sveta, teško je očekivati da će planetarni resursi moći da obezbede „svačiju pohlepu“ u narednom periodu.
Potrošnja prirodnih resursa raste
Tako se vraćamo početnoj tezi koja kaže da sam porast svetskog stanovništva nije toliko problematičan koliko brzina kojom raste potrošnja prirodnih resursa. Problem dakle leži u stanovnicima privredno najrazvijenijih delova sveta koji bi u narednom periodu morali da smanjenjem sopstvene potrošnje, doprinesu održivosti Zemljinih prirodnih resursa i usporavanju klimatskih promena.
Profesorka Diana Ivanova sa Norveškog Univerziteta za nauku i tehnologiju u Trondhajmu kaže da su ljudi često skloni da uzroke problema traže u drugima, vladi i korporacijama, a da pritom zaboravljaju svoj udeo u zagađenju planete i nesvesnom iscrpljivanju njenih prirodnih bogatstava. Ona smatra da se rešenje nalazi u promeni temeljnih vrednosti u razvijenim društvima i društvima koja se tek razvijaju. Ako se to ne dogodi, opasnost će teško biti uklonjena u potpunosti.
Drugi pak smatraju da je teško očekivati ovako krupne promene u načinu razmišljanja, pa tome pretpostavljaju druga rešenja, vezana za smanjenje stope nataliteta u onim delovim sveta u kojima je ona najviša. Pojedini stručnjaci smatraju da će porast standarda u ovim zemljama doneti i smanjenje nataliteta, kao što se to prethodno desilo na zapadu. Oni radikalniji smatraju da države mogu i moraju zakonski uticati na stopu rađanja, kao što je to već slučaj u Kini. Ipak, najveći deo stručnjaka prihvata pretpostavku Ujedinjenih Nacija da će poboljšanje statusa žena i njihovog obrazovnog nivoa, dovesti nužno i do smanjenja stope rađanja.
Ipak, da li će smanjenje nataliteta nužno obezbediti održivost? Vratimo se početnom pitanju. Koliko ljudi će moći da živi na Zemlji u budućnosti? Pojedini stručnjaci kažu da smo granicu održivosti savremenim nivoom populacije i potrošnje već i te kako probili. Drugi misle da Zemlja neće moći da prihvati više od 8 milijardi stanovnika u budućnosti, dok treći pak daju procene pune pesimizma koje tu brojku spuštaju sve do samo jedne milijarde.
Zapravo, odgovor zavisi od mnogih faktora. Pre svega od toga koliko je svetsko stanovništvo spremno da redukuje svoju potrošnju ili koliko je sposobno da osmisli nove tehnologije koje će nam omogućiti da trošimo manje uz zadržavanje prethodnog komfora. Naučnici nemaju dilemu. Najbolji rezultat donela bi kombinacija povećane svesti o životnoj sredini i njenim granicama i osmišljavanje i upotreba tehnologija koje koriste alternativne izvore energije.
