Duboko u zemlju, bez obeležja gde, zakopani su, kriterijumi, sram, stid, ideje, talenat, umetnička vrednost, kreacija…Kultura u Srbiji postaje ispunjenje privatnih želja. I ovo malo kulture što je još ostalo kod nas, postaje utopija.
“Moliti se Bogu za one koji su na vlasti”
Peta crkvena zapovest
Od kada postoji vrednovanje jednih o drugima, postoji i nepravda.
Imamo mnogo nagrada, a premalo kazni. Ko bira one koji dodeljuju nagrade? Ko bira one, koji biraju one, koji bi trebalo da dodele nagrade… Ko bira, ko će biti nagrađen?
Ko je taj dobitnik ili gubitnik, koji će priznati, da ima boljeg?
Ima onih koji dobiju nagradu i pre početka.
Koliko nagrada, toliko i nepravdi, i pravdi.
Ako kuca laje na gazdu, neće dobiti nagradu. Možda će ga i udariti. Ako je dobar i poslušan, dobiće i kosku i nešto slatko pride.
I Nušić, koji u svojoj prvoj pesmi, kao veoma mlad, napada Kralja Milana i biva osuđen na dve godine zatvora, gleda kroz zatvorske rešetke požarevačkog zatvora jednog običnog Srpskog vola, kako sedi u hladu i preživa: Kao mlad, bunio sam se protiv gazde, bacao sam tovar s leđa, udarao na sve strane… Okovali su me u lance, koji su imali šiljke i urezali se u meso. Usta su mi zatvorili i utrostručili teret koji sam vukao. Onda sam počeo da razmišljam, što je kod nas u Srbiji veoma retka pojava, naročito kod vola, i shvatio da ukoliko hoću da preživim i poživim, moram da slušam gazdu. I od tada, kada sam postao vo za primer poslušnosti, više me niko nije dirao. Gazda je bio dobar prema meni, davao mi puno hrane, nisam morao više da radim, po celi dan ležim u hladu i preživam.
Šibao je kasnije, u svom životu Nušić, sve ono što nije valjalo u Srbiji, ali vlast, a pogotovo onog gore, nikad više.
Tako je i sa čovekom. I ima tu neke logike, mada je Bogu više stalo do crne ovce, nego do svih ostalih ovaca. Hoće da je vrati na pravi put, u stado. Pitanje koje se teško postavlja, da li crna ovca može postati vođa stada, u kome su samo bele ovce? I zašto bele ovce, uvek na kraju prođu kao jebena stranka u odnosu na crnu?
Šta je Hrist zaista rekao, i šta su Apostoli zapisali u svojim jevanđeljima, dok nisu kroz vreme, prošli adaptaciju i dramatizaciju onih, kojima bi rukopis došao u ruke, i stigao do ovih savremenih pastira, u čijim je stadima svaki peti nepismen, ali patološki pobožan.
Preneo je Hrist, Božju misao, da ukoliko neko želi večni život, mora da poštuje naredbe.
Pokušajmo zamisliti Boga ili Bogočoveka Hrista, znam da je nemoguće, ali ipak pokušajmo, u situaciji da odlučuju o nagradama, nekim tamo, ljudima. Prvo, ne bi se toga prihvatili, zbog velikih obaveza, ili ako bi, ko su ti, ili taj, koji bi protivurečio njihovim odlukama. Da li bi to bilo svetogrđe? Zašto je Bog stvoren? Zato što s njim nema diskusije. Amin! Mora negde da postoji strah i kraj razmišljanjima, o dilemama i da ne govorimo. Mora neko, što bi rekao naš narod, da preseče.
Ocenjujući druge, praviš distancu. Kaže apostol Mateja: Ne sudite, da vam se ne bi sudilo. Dodajem, na svoju dušu: Ne sudite onima koji su vam sudili. To je, u naše vreme, već neka celina, i ima nekog smisla.
Izađimo iz crkve na vazduh, na sunce. U Puli smo. Sve je pod ključem. Stižu naredbe sa vrha. Tito je na Brionima. On je samo gledalac, i pomni posmatrač Sofijinih i Lolobriđidinih grudi, dok ga ne trgne neki Batin rafal i nekoliko stotina mrtvih nemaca. Maršal tiho promrmlja… Ćujte, Boga mu ljubim, treba neko reći tom Živojinoviću, da ne puca više toliko… štrecne me, i pomislim, da se opet mora u šumu!
Svake godine dele se nagrade. Film, Hrvatska. Glavna muška uloga, Srbija. Glavna ženska, Slovenija. Epizodne, Makedonija i Crna Gora. Scenario, kamera, muzika… ostali. Iduće godine, menjaju se mesta. I tako do raspada, s tom razlikom, da je u tih četrdesetak godina, bila prikazana zaista velika i kvalitetna produkcija Jugoslovenskog filma, sa izuzetnim stvaraocima, u svim umetničkim segmentima realizacije. Bilo je mnogo sjajnih filmova. Zaostavština za budućnost, sa teškim opterećenjem za one koji dolaze.
I Pozorje Sterijino je pod ključem. Tu su svi narodi i narodnosti, i treba sve to zadovoljiti, pod rukovodstvom starog Vidmara. U svojoj istoriji imalo je svoje pravde i nepravde. Odricali su se umetnici nagrada. Zaricali. Naricali. Poricali. Onda je došlo do rata. Pucali su i glumci, i reditelji, pisci, kritičari… Pucali su jedni u druge. Jedan, zalutali metak, ili više njih namernih, ubilo je Steriju. Od tad su dolazili samo Srbi i skupljali nagrade za sve one godine, kada su im bile uskraćene, zbog dodela ustašama, balistima, vehabijama, čokalijama, folksdojčerima, glupim Janezima, montenegrinima, šokcima…
Godinama su igrane po tri-četiri predstave. Išle po Srbiji, po svim festivalima. Isti pisac, ista dva reditelja, ista tri člana žirija, ista četiri glumca, i isto mnogo publike, željne pravog pozorišta, sa svim gore navedenim izdajnicima, koji su dobijali isti broj nagrada kao i Srbi, ako ne i veći.
Sterija je naš, mi smo Sterijini. Sve nagrade dele između sebe srpski umetnici.
Tako je i u Nišu, sa filmom. Nekoliko filmova, nekoliko klanova, više nagrada nego glumaca, krkanluka, pića, maćevanja, ševe… Pa onda festival u Sopotu, pa filmski scenario u Vrnjačkoj Banji, Belef, Fest, Sinemanija, Festival Evropskog filma Palić, Leto na Gardošu, Ivanjica i Nušićijada, Smederevo i Dani Nušića, Jagodina i Dani komedije, pozorišni festivali u Užicu, Šapcu, Požarevcu… Pa, Čvarkijada na Paliću, gde se priprema doručak od sveže krvi na dinstanom luku, Jagnjijada, Kobasicijada, Rakijada, Pršutijada, Pihtijada u Novom Sadu, koju zvanično zatvara još na početku pop Irinej, verski gazda tog kraja, pa se tucamo jajima u Mokrinu, i čega još sve nema u ovoj zemlji Srbiji, u Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija. Nije ni čudo što je stari Amidža sa sinom na vašaru bio, i hteo da mu kupi sablju, pištolj, il‘ arapskog ata, a sin je izabrao pečenja jarećeg.
Određeni mediokriteti koji su iz senke vodili kulturu, i još je vode, ove zemlje, uveli su toliko nagrada, da su ih potpuno devalvirali.
Kvalitet profesora koji bi trebalo da usmere i izvedu na put, nadolazeće generacije glumica i glumaca, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, veoma je sumnjiv, a to je izvor, koji mnoge diplomce nanese i u Sterijine vode. Pregršt privatnih Akademija, Univerziteta, dnevnih i večernjih škola, dopisnih kurseva, učenja glume na daljinu, ili online… dovode do zarade zaposlenima, i do tragičnog uništavanja generacija i generacija netalentovanih i očajnih glumaca, čiji roditelji imaju novaca da plate.
Dobričin prsten, koji su primili veliki Srpski glumci i glumice, sada više niko nema obraza, a ni toliko drskosti, da primi, i pruži prst da bude prstenovan(a), možda i grešim. Žanka Stokić se mora dodeliti svake godine, a ona da je živa, rekla bi, ajd’ nek bude svake pete… Pa nagrade, Zoran Radmilović, Miloš Žutić, Ljubinka Bobić, Joakim Vujić, Pavle Vujisić, Raša Plaović, Tanja Lukjanova, Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović…
Sve ove kolege i koleginicu, imao sam čast poznavati, osim gospodina Vujića, a sa nekima i biti partner.
Ogroman je ispit samosvesnosti i morala kod starijih kolega, koji su sve veoma dobro poznavali, i onih mlađih, koji nikada nisu ni čuli za njih.
Nekada je mnogo vaspitnije i prikladnije, ne dobiti nagradu. Možda je to veće i od same nagrade?
Nadam se, da ovo što se dogodilo u Novom Sadu, nije bio zadatak, osveta, ili politika, već početak nečega što je moralo da se dogodi mnogo, mnogo ranije. Da započne deratizacija, dezinfekcija i dezinsekcija, svih ustanova, i svih zaposlenih u kulturi Srbije. Da se drastično smanji broj manifestacija, koji kao zločin stavljaju ispred reč kulturna. Bor i Smederevo su mala deca, za stanje u kulturi.
Duboko u zemlju, bez obeležja gde, zakopani su, kriterijumi, sram, stid, ideje, talenat, umetnička vrednost, kreacija…
Kultura u Srbiji postaje ispunjenje privatnih želja. I ovo malo kulture što je još ostalo kod nas, postaje utopija.
***
Njegoš je želeo da ga sahrane na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, mada je vrh Štirovnik bio viši kojih stotinak metara. Predlagali su mu da izabere ovaj viši, najviši. Vladika Rade je rekao: Možda će nekad doći neko, bolji od mene.
