Neki ga poznaju po imenu Lucifer, drugi ga nazivaju Sotonom, mada je u narodu jednostavno upamćen kao đavo. Ne zna se kako izgleda, da li uopšte izgleda ili je bestelesna pojava, ohola i zla čiji je cilj širiti to isto zlo od kojeg je sačinjen.
Priča se da je razuman i veoma inteligentan, da ume sa ljudima, da zna da prodre do njihovih skrivenih želja. To je prosto dar; govori se da mu se olako veruje…
Šta su velikani imali da kažu
Đavo je neiscrpna inspiracija mnogih umetničih dela, prvenstveno u književnosti gde se često provlači kroz ljudske živote i iskušava njihovu osetljivost na greh. Tema je slikarstva, muzike, filmova, a neretko ga srećemo kao motiv u verskim spisima kao nosioca zla, o ma kojoj religiji da je reč.
Kod Miltona đavo postaje ličnost, njegovo postojanje ima telo i karakter, on je lik u ovom delu, junak i vojskovođa koji okuplja svoju armiju pobunjenika. U njemu cirkuliše život, onako stvaran kao što to čini kroz bilo kog čoveka. Može se reći da pojavom đavovljevog karaktera on izlazi iz okova dotadašnje neopipljive ideje, gde je đavo samo misao ili prosto sinonim za zlo.
On, takođe, u Izgubljenom raju, stupa u odnose sa drugima, što je isto ljudska osobina; dobija kćer po imenu Greh, sa kojom kasnije začinje sina po imenu Smrt. Dovođenje u vezu greha i smrti sa đavolom, to jest Miltonovom Sotonom, je jasna i može se posmatrati kroz metaforu i opet od njega praviti bestelesnu pojavu; mada, to ne umanjuje njegovo karakterno obličije i te kako prisutno u ovom epu.
Kod Dantea Lucifer jednostvano postoji; u četvrtoj zoni, devetog kruga, vladar pakla proždire najveće izdajnike ovoga sveta gde je pritom i sam izdajnik Boga, pa time, na osnovu svojih grehova, pripada ovoj zoni. Njega karakteriše samo njegova prošlost, pobuna protiv Tvorca i kasnije njegov pad, a zatim, postaje sredstvo kažnjavanja drugih, njemu sličnih, bez mogućnsti da se o bilo kakvoj drugačijoj svrsi ovog troglavog ružnog stvora raspravlja.
Gete ima svoj pristup ovoj temi – on stvara đavola Mefistofelesa, čija je svrha isključivo destruktivna, oduzimanje života ili uništavanje istih; koristi ljudstke slabosti, osećanja, njihove težnje i nagone, potrebe za slašću, i tako labilne ih navodi na najveće zločine protiv drugih ali i sebe samih.
Sklapanje pakta sa đavolom, isto važan trenutak Faustove priče, poteže temu dobrog sluge i lošeg gospodara; đavo nudi ispunjenje želja, na način koji određuje samo on, a saradnike čeka na onome svetu gde nemilosrdno naplaćuje svoje dugove. Nije teško izbeći pogrešan put, govori Gete, otrov je svuda, a on se tako lako pomeša sa lekom a razliku shvitamo suviše kasno.
Danteov Pakao
Dozvolite mi da se predstavim, ko sam i zašto sam ovde
Ako govorimo o nekim opšte prihvaćenim činjenicama sa kojima većina povezuje večitog zlikovca možemo reći da je đavo nekada bio anđeo u službi Boga, zatim proteran u pakao da vlada njime i kažnjava grešne duše; zaslužan za svoj pad, i pad prvog para na zamlji gde je pritom osuđuje na večnu patnju i smrt, na mesto večne žudnje i greha.
Po nekim tvrdnjama takozvana Sotona koja se neretko poistovećuje sa Luciferom ili đavolom, vlada ovim, to jest zemaljskim svetom čiji su stanovnici neprestano podložni grehu, mada je svakom čoveku ostavljen izbor i svest o razlici dobra i zla; jer đavo ipak ne može sam, već je najveće zlo saradnja ljudske duše sa vladarom tame.
Teško je odrediti da li su ljudi po prirodi dobri, ali ih materijalni svet, na čelu sa đavolom neprestano iskušava, doduše u Božijim granicama, jer Bog ipak ima plan, ili je pak čovek rođen kao tabula rasa gde njegov izbor kasnije ima za posledicu epitet koji će nosti uz sebe; epitet dobrog ili epitet lošeg.
Sa druge strane glavno pitanje koje se postavlja je pitanje Luciferovog spasenje, spasenja svih duša, oslobođenje od greha a samim tim i konačna prevlast dobra nad zlim.
Tema večite borbe svetla i tame, aktuelna i u vremenima antičkih filozofa, uvek izaziva rasprave često po prirodi nerešive. Mi težimo dobru i prevlasti nad zlim, težimo tom srećnom kraju, ali često se upitamo da li je takav kraj uopšte moguć ili da li je on naš primarni cilj? Jer ako jeste, čemu težiti dalje kada taj cilj, primarni, bude postignut?
Postoji verovanje da opšta harmonija nije nužno dobra i poželjna, već da zlo samo po sebi ima svrhu postojanja, da je potrebno i delotvorno u održanju dobrote na zemlji; da nema zla, kako bismo prepoznali šta je dobro.
Prisustvo Lucifera, Sotone, protivnika dobrote čuva našu osetljivost na zlo. Večita borba suprotnosti je srž samog postojanja i jedino ona održava ovaj univerzum kao celinu, kako je smatrao Heraklit. Posmatrano iz drugog ugla, savremenijeg, đavo pušta korene među ljudima, kao ideja, kao pojava, opravdanje naših greška i nedoličnog ponašanja, jer ipak nas „đavo tera“ da radimo nešto pogršno, ili prosto „đavo da nosi“ ono što ne valja jer je upravo to njegov posao.
Gde se đavo krije ovih dana?
U modernom dobu, sugrađanin Lucifer igra velike uloge u filmovima, knjigama, stripovima. Njegovo postojanje se ne vezuje isključivo za zlo i oličenje svega pogrešnog nego se često preispituje ova osuda koja kao danga posred čela prati njegovu pojavu.
U poznatoj seriji, koja nosi njegovo ime, Lucifer beži iz pakla, i započinje novi život na zemlji, gde ima posao, stiče prijatelje, čak se i zaljubljuje. On „trguje“ ljudskim željama, vlada paklom gde po zasluzi kažnjava grešnike, na šta je i sam osuđen, ali nije nužno zao, već radi ono što mora, što bi, da nije njega, neko drugi morao da obavlja.
Osim kralja podzemnog sveta, đavo nosi još jednu veliku titulu; titulu onog goreg od nas, onog krivog, pogrešnog, nepopravljivog. On je usamljena ideja, večito loša, od koje odlazimo i za koju znamo da dokle god ostaje sama nama ostalima je dobro. A nekada je, mada poprilično davno, i on leteo među najboljima…
