Pravi novac, ne umetnost, foto: Katarina Đekić
U poslednje vreme objavljen je veliki broj članaka i knjiga o „krizi kapitalizma“ u kojima se predskazuje njegova skora propast ili depassement. Onima koji imaju dovoljno godina da se sećaju 90-ih, sve to neobično liči na ondašnje objave da je hegelovski kraj istorije konačno stigao. Vreme je pokazalo da vesnici kraja nisu bili u pravu. Za današnje najave propasti kapitalizma verujem da su jednako neutemeljene i da pogrešno dijagnostikuju problem.
Činjenice pokazuju da kapitalizam ne samo da nije u krizi, već se nalazi na vrhuncu svoje istorijske ekspanzije, kako u pogledu geografske rasprostranjenosti tako i po brzini širenja na nova područja (kao što su slobodno vreme ili društvene mreže) na kojima gradi nova tržišta i komodifikuje stvari koje dosad nisu bile predmet tržišnih transakcija.
Geografski, kapitalizam je danas dominantan (ili čak jedini) način proizvodnje na planeti, kako u Švedskoj, gde privatni sektor zapošljava više od 70 odsto radne snage, ili Sjedinjenim Državama gde zapošljava 85 odsto, tako i u Kini gde (na kapitalistički način organizovan) privatni sektor proizvodi 80 odsto dodate vrednosti.1 To, naravno, nije bio slučaj pre pada komunizma u Istočnoj Evropi i Rusiji, i pre nego što se Kina otisnula u proces koji se eufemistički opisuje kao „transformacija“, a zapravo je zamena socijalizma kapitalističkim proizvodnim odnosima.
Takođe, globalizacija i tehnološka revolucija otvorile su nekoliko novih, dosad nepostojećih tržišta: veliko tržište ličnih podataka, tržište privatnih automobila i stanova koji se nude na korišćenje (ništa od toga nije predstavljalo kapital dok se nisu pojavili Uber, Lyft, Airbnb i slične aplikacije), tržište usluga smeštaja za „nomadske“ preduzetnike (koje nije postojalo pre platforme WeWork), kao i tržišta usluga kao što su nega starih lica, čuvanje dece i kućnih ljubimaca, spremanje i isporuka hrane, odlaženje u nabavku itd.
Društveni značaj novih tržišta je u tome što stvaraju novi kapital; takođe, utvrđivanjem cene za stvari koje dosad nisu imale utvrđenu cenu naša dobra (upotrebna vrednost) pretvaraju se u robu (razmenska vrednost). Takva kapitalistička ekspanzija ne razlikuje se značajno od ekspanzije u Evropi 18. i 19. veka o kojoj su pisali Adam Smith i Karl Marx. Kada se uspostave nova tržišta, robe i aktivnosti dobijaju neknjižnu vrednost. To ne znači da ćemo odmah svi pojuriti da izdajemo sobe turistima ili nudimo prevoz sopstvenim automobilom, ali znači da ćemo biti svesni finansijskog gubitka koji trpimo zato što to ne činimo. Kada ponuđena cena postane privlačna (bilo usled promene naših finansijskih prilika ili relativnog rasta cene), mnogi će izaći na nova tržišta i tako ih ojačati.
Nova tržišta su fragmentirana u tom smislu da ne zahtevaju celodnevno radno vreme. Tako komodifikacija napreduje paralelno sa gig ekonomijom. U gig ekonomiji istovremeno smo pružaoci usluga (popodne možemo da isporučujemo pice) i kupci brojnih usluga koje dosad nisu bile monetizovane (već pomenuto: čišćenje, kuvanje, nega). To nam omogućuje da sve svoje potrebe zadovoljimo na tržištu, što na duži rok otvara pitanje funkcije i opstanka porodice.
Ako se kapitalizam toliko proširio u svim pravcima, zašto govorimo o krizi? Da li zato što očekujemo da će se problemi koji su zasad ograničeni na bogate zemlje uskoro proširiti na ostatak sveta? To nije slučaj. Problemi koji muče zapadne zemlje pre svega su posledica neravnomerne distribucije dobiti od globalizacije, kao što je bilo i u vreme globalizacije u 19. veku kada su disproporcionalo veliki deo koristi požnjeli Evropljani.
Novi krug globalizacije politički je „prodat“ zapadnim zemljama u paketu sa „krajem istorije“, uz tvrdnje da će od toga najviše koristi imati bogate zemlje i njihovo stanovništvo. Ali dogodilo se upravo suprotno. Najviše koristi imale su mnogoljudne azijske zemlje: Kina, Indija, Vijetnam, Indonezija. Iza nezadovoljstva globalizacijom krije se nesrazmera između očekivanja pripadnika srednje klase na zapadu, niskog rasta njihovog dohotka i pada na globalnoj dohodovnoj lestvici. Njihovo nezadovoljstvo pogrešno je opisano kao nezadovoljstvo kapitalizmom.
Postoji još jedan problem. Širenjem tržišnog pristupa na sve (ili gotovo sve) aktivnosti u društvu, što jeste jedna od važnih odlika razvijenog kapitalizma danas, politika se transformiše u neku vrstu preduzetničke delatnosti. U načelu, politika i slobodno vreme istorijski nisu bili područja na koja se primenjuju tržišna načela. Ali to se promenilo. Otuda bujanje korupcije u današnjoj politici. Politika se vidi kao ekonomska aktivnost kao i bilo koja druga, a i političari koji nisu bili direktno uključeni u korupcijske radnje tokom svojih mandata očekuju da monetizuju stečene kontakte i znanja kada završe političku karijeru. Takva vrsta komodifikacije proizvodi cinizam i razočarenje u mejnstrim politiku i političare.
Otuda ovo nije kriza kapitalizma, već kriza izazvana neravnomerno raspoređenim efektima globalizacije i širenjem kapitalizma u oblasti koje se tradicionalno nisu smatrale pogodnim za komercijalizaciju. Drugim rečima, kapitalizam je postao previše moćan i često ulazi u sukob sa našim duboko usađenim uverenjima. Možda će nastaviti da se širi i osvaja nove, još nekomercijalizovane sfere ljudskog života. Ili će biti zauzdan i prinuđen da „polje svog delovanja“ vrati u nekadašnje okvire.
Preveo Đorđe Tomić
