14. jula 1930. Albert Ajnštajn je u svom domu na periferiji Berlina ugostio indijskog filozofa, muzičara i nobelovca Rabindranat Tagoru. Njih dvojica su tada vodili vrlo podsticajan i interesantan razgovor.
Istorijski susret, usred šire rasprave o intelektualnoj renesansi koja je zahvatila Indiju početkom dvadesetog veka, o klijanju neobične osmose između indijske tradicije i zapadne nauke.
Sledeći prepis iz jednog od razgovora između Ajnštajna i Tagore govori o prethodno ispitivanim definicijama nauke, lepote, svesti i filozofije u maestraslim meditacijama o osnovnim pitanjima o ljudskom postojanju.
Ajnštajn: Da li veruješ da je božansko izolovano od sveta?
Tagore: Nije izolovano. Beskrajna ličnost čovečanstva shvata univerzum. Ne postoji ništa što se ne može podvesti pod razumevanje ljudi, i ovo dokazuje da je istina o univerzumu istina kakvom je ljudi vide.
Upotrebio sam naučne činjenice kako bih ovo objasnio – materija je sačinjena od protona i elektrona i prostorom između njih ali materija je čvrsta. Slično tome čovečanstvo je sačinjeno od individua, oni imaju sopstvenu korelaciju unutar ljudskih odosa, što daje živod ljudskom svetu. Ceo univerzum je povezan sa nama na sličan način, to je ljudski univerzum. Tragao sam za ovom mišlju kroz umetnost, književnost i religiju čovečanstva.
Ajnštajn: Postoje dva različita shvatanja o prirodi univerzuma. 1. Svet zavisi od čovečanstva. 2.Svet kao stvarnost je nezavistan od ljudskog faktora.
Tagore: Kada je naš univerzum u harmoniji sa čovekom, večno, mi to prepoznajemo kao istinu i osećamo lepotu toga.
Ajnštajn: To je isključivo ljudski koncept univerzuma.
Tagore: Ne može postojati drugačiji koncept. Ovaj svet je ljudski svet — naučni pristup je takodje pristup naučnog čoveka. Postoji neki standard za razloge uživanja koje nam pruža istina, standardi večnog čovečanstva čija iskustva su iznad naših iskustava.
Ajnštajn: To je realizacija ljudskog entiteta.
Tagore: Da, jednog večnog entiteta. Mi to moramo zaključiti kroz naše emocije i naša dela. Spoznajemo superiornog čoveka koji nema individualnih ograničenja kroz naša vlastita ograničenja. Religija prepoznaje ovu istinu i povezuje je sa našim dubljim potrebama, naše vlastite reakcije na istinu imaju univerzalni značaj. Religija dodeljuje vrednosti istini, a mi prepoznajemo tu istinu kao ispravnu jer smo u harmoniji sa njom.
Ajnštajn: Istina dakle ili lepota nisu nezavisne od čovečanstava?
Tagore: Ne.
Ajnštajn: Ukoliko ne bi više bilo ljudskih bića Apollo ili Belvedere više ne bi bili lepi.
Tagore: Ne.
Ajnštajn: Slažem se sa ovakvim konceptom lepote ali ne i sa shvatanjem istine.
Tagore: Zašto ne? Istina se ogleda kroz čoveka.
Ajnštajn: Ne mogu dokazati da je moje shvatanje ispravno, ali to je moja religija.
Tagore: Lepota je u idealu savršene harmonije koja je u univerzalnom biću; istina je savršeno razumevanje uma univerzuma. Mi kao individue mu pristupamo kroz naše vlastite greške i nejasnoće, kroz naše sakupljeno iskustvo, kroz osvešćenu svest — kako drugačije možemo spoznati istinu?
Ajnštajn: Ne mogu naučno dokazati da istina mora biti začeta kao istina koja je nezavisna od čovečanstva; ali čvrsto u to verujem. Recimo verujem da Pitagorina teorema u geometriji dokazuje nešto što je merljiva istina, neovisno od postojanja čoveka. U svakom slučaju ukoliko zaista postoji nezavisnost o čoveku, takođe postoji istina koja je relativna u odnosu na to postojanje; i na isti način rađa se negacija koja negira postojanje ovog drugog.
Tagore: Istina koja je jedno sa univerzalnim postojanjem, mora esencijalno biti ljudska, u suprotnom šta god mi kao individue zaključimo kao istinu se ne može zvati istinom — bar ne onom istinom koja je opisana kao naučna i kojoj se može pristpipi upotrebom logike, drugim rečima, organom koji je ljudski. Prema indijskoj filozofiji postoji Braman, apsolutna istina, koja ne može biti začeta u izolovanosti ljudskog uma niti opisana rečima već može biti shvaćena samo kako potpuno stapanje izmeđju individue i beskonačnosti. Ali takva istina ne može propadati nauci. Ptiroda istina o kojoj mi raspravljamo je predstava onoga što se čini da je istina ljudskom umu i samim tim je ljudska, i možemo je nazvati „maya“ ili iluzijom.
Ajnštajn: Dakle sudeći po tvom konceptu, koji može biti indijski koncept, to nije iluzija individue već čovečanstva u celosti.
Tagore: Vrste takođe pripadaju jedinstvu čovečanstva. Stoga svi ljudi shvataju istinu bilo da su indijci ili evropljani, umovi se spajaju u istoj realizaciji.
Ajnštajn: Reč vrste se u nemačkom koristi za sva ljudska bića čak i za majmune i žabe, svi spadaju tu.
Tagore: U nauci mi eliminišemo lična ograničenja individualnih umova i kroz njih dosežemo shvatanju istine koja je unutar univerzalnog čoveka.
Ajnštajn: Problem počinje sa tim da li je istina nezavisna od naše svesti.
Tagore: Ono što nazivamo istinom počiva u racionalnoj harmoniji između subjektivnih i objektivnih aspekata ralnosti, oba aspekta pripadaju super personalizovanom čoveku.
Ajnštajn: Čak i u našem svakodnevnom životu osećamo se primorani da prihvatimo nezavisnost čoveka od stvari koje koristimo. Ovo činimo kako bismo osetili povezanost sa našim čulima na razuman način. Na primer ukoliko niko nije u kući sto ostaje gde jeste.
Tagore: Da, ostaje izvan našeg individualnog uma, ali ne i izvan univerzalne svesti. Sto koji ja vidim sazdan je od iste svesti koju i ja posedujem.
Ajnštajn: Ukoliko niko nije u kući sto bi postojao sasvim isto — ali ovo već nije validno iz tvoje tačke gledišta — jer ne možemo objasniti šta to znači da je sto tamo, nezavisno od nas.
Naš prirodan rezon shvatanja u odnosu na postojanje istine nezavisno od čovečanstva ne može biti objašnjen ili dokazan, ali je to verovanje koje nikome ne nedostaje — čak ni primitivnim bićima. Mi doprinosimo istini iz perspektive super čoveka; za nas je to neophodno, ova stvarnost koja je nezavisna od našeg postojanja, od naših iskustva i našeg uma — tako da je ne možemo objasniti.
Tagore: Nauka je dokazala da je sto kao čvrst objekat pojava i stoga poimanje stola u ljudskom umu ne bi postojalo ako bi um bio ništavan. U isto vreme moramo priznati činjenicu da je fizička realnost ništa drugo nego mnoštvo odvojenih centara električne sile koji takođe pripadaju ljudskom umu.
U shvatanju istine postoji esencijalni konflikt između univerzalnog ljudskog uma i uma koji kreira individua. Trajan proces pomirenja se odvija u našoj nauci, filozofiji i etici. U svakom slučaju ako bi postojala neka istina apsolutno nepovezana sa čovečanstvom ona bi za nas bila potpuno nepostojeća.
Nije teško zamisliti um u kom se sekvence stvari dešavaju ne u prostoru već samo u vremenu kao na primer sekvence nota u muzici. Za takav um shvatanje stvarnosti je sličan muzičkoj stvarnosti u kojoj pitagorina geometrija nema nikakvo značenje. Postoji stvarnost papira beskrajno drugačije od stvarnosti književnosti. Za vrstu uma kakvu ima moljac literatura apsolutno ne postoji, dok za čoveka literatura ima veću vrednost istine od samog papira. U sličnom maniru ako postoji neka istina koja nema začajnu i racionalnu konekciju sa ljudskim umom ona će ostati ništa za nas dokle god smo mi ljudska bića.
Ajnštajn: Onda sam ja religiozniji od tebe!
Tagore: Moja religija je izmirenje super-personalnog čoveka i ljudskog duha u univerzumu i mom individualnom biću.
