Jermenija, zemlja na balkonu Evrope, dok se u dnevnoj sobi dešava žurka, podseća po mnogo čemu na Srbiju, kao što ceo zakavkaski region svojim šarmom ali i geopoltičkim košmarom nalikuje Balkanu. Mladi Jermeni se ne obaziru mnogo na dnevnu politiku u pokušaju da žive „normalne“ živote, uprkos tome što, kao i ovde, posao u struci uglavnom mogu da nađu samo u teoriji.
Kada bi cela Jermenija morala da stane u jednu rečenicu, ona bi mogla da glasi i ovako: zemlja siromašna a skupa, u kojoj žive gospoda. „Tamo svaka kuća ima klavir. Svako zna da igra šah“, objasnio nam je prijatelj pre nego što smo se zaputili u Jermeniju, zašto su njeni žitelji po svom obrazovanju važili za gospodu i u komunističkom Sovjetskom Savezu.
Gospodstvo izmiče statističkom poimanju uspešnosti, kao i mudrost koju neki vide u spoljnoj politici ove zakavkaske zemlje. Ona je jedna od retkih država koja sarađuje istovremeno sa Iranom i SAD, a gaji dobre odnose i sa Ruskom Federacijom, gde živi gotovo podjednak broj Jermena kao i u matici, kojih je prema popisu iz 2013. nešto manje od tri milona. Takođe, više od milion Jermena živi u SAD i isto toliko u Evropi.
Nasuprot dijaspori širom sveta, Jermeni su u sopstvenoj zemlji skučeni igrom velikih sila, kao i ceo zakavkaski region. Granica između Jermenije i Turske je pod kontrolom ruskih trupa, a zatvorena je i prema Azarbejdžanu, zbog višedecenijskog sukoba ove dve zemlje oko oblasti Nagorno Karabah, koja, faktički sada funkciniše kao nezavisna teritorija. Zato se iz Jermenije jedino može na sever, u Gruziju i na jug, u Iran, što su glavne linije snabdevanja i to ovu državu čini prilično skupom za život.
Tajkuni bar imaju ukusa
U Jermeniju smo ušli iz Gruzije, zatekavši se u varošici Alaverdi na severu zemlje. U njoj nema ničeg vrednog pomena, a jedina vidljiva ekonomska aktivnost je stari rudnik koji danas radi sa svega 17% kapaciteta. U široj okolini, zaklonjeni brdima, nalaze se stari manastiri u kojima vreme stoji.
Ali se, zato, crkvena venčanja smenjuju i po nekoliko dnevno. Mladenci zaista deluju mlado, tek su zakoračili u svoje dvadesete, a svadbena veselja protiču bez parade pijanstva i kiča. U bolju budućnost uverava nas i taksista, koji uz muziku Boba Dilana, na mešavini ruskog i engleskog ističe kako u ovaj kraj dolazi sve više posetilaca iz inostranstva.
Slika u glavnom gradu, Jerevanu, potpuno je drugačija. Ulice su pune, kao i ugostiteljski objekti, muzeji i galerije. Noćni život nismo imali prilike da iskusimo, ali kažu da je skup. Ovaj grad je, prema listi časopisa Fast Company, i među deset najboljih za digitalne nomade, koji koriste mogućnosti interneta da bi radili na bilo kojoj tački na planeti.
Jerevan je izuzetno lep grad. Građen je planski, početkom 20. veka i krase ga brojni bulevari i parkovi. Gradom dominiraju kaskade, ispod kojih se na tri nivoa nalaze galerije moderne umetnosti. Na vrhu brda smeštena je statua „Majke Jermenije“, na mestu gde je nekada stajao Staljinov gigantski spomenik. Prilikom njegovog rušenja poginulo je nekoliko ljudi, pa je među Jermenima kružila priča da ih „Staljin ubija i iz groba“.
Sada je aktuelna ona da iza građevinskog buma u Jerevanu stoje korupcionaške veze lokalnih tajkuna. Mnoge zelene površine nestale su pod zgradama, koje su, međutim, izgrađene u tradicionalnom jermenskom stilu. Zato, kada dođete iz Srbije, navikli na novokomponovanu divlju gradnju, nametne vam se utisak da jermenski tajkuni imaju bar više ukusa.
Diploma iz fizike za rad u hostelu
Građevinski sektor, inače, spada u glavne izvozne delatnosti, zajedno sa rudama, poljopriverdnim proizvodima i konjakom, pri čemu eksploatacija rudnih bogatstva obezbebđuje čak 40% ukupnog izvoza. Jermenija je do nedavno beležila godišnji privredni rast od 2 do 3%, ali je on počeo da pada sa recesijom u Rusiji. Mnoge sirovine se uvoze, pogotovo nafta i gas iz Rusije, „iako bi nas gas iz Irana koštao za 30% jeftinije, ali mora se platiti cena za rusko prisustvo na granici sa Turskom i za njihovu pomoć u Nagorno Karabahu“, komentariše Levon, teorijski fizičar koji radi u hostelu.
Na temu posla u struci, zajedno zbijamo šale kako će ga naći samo u teoriji. Naizmenično radi dvanaestočasovne noćne smene u hostelu, kao i Araik, student prava koji na posao dolazi očevim kolima i ne voli seriju „Igra prestola“, za razliku od Gevorga koji je obožava, odlično govori engleski i takođe je završio teorijsku fiziku, da bi sada radio u hostelu svoga zeta. Osim što rade poslove koji nemaju nikakve veze sa njihovim formalnim obrazovanjem, zajedničko im je i da je svaki od njih služio vojni rok u Nagorno Karabahu, teritoriji u Azarbejdžanu koja je naseljena Jermenima.
Ovi momci vole i da planinare. Organizuju ture za inostrane turiste po jermenskim i planinama u Nagorno Karabahu. Deset dana sa hranom košta šest stotina dolara. „Nije to mnogo novca, a nije ni naporno. Predeli su izuzetni“, odgovara Gevorg na našu opasku da to i nije baš jeftino.
I zaista, Jermenija nije jeftina zemlja. U odnosu na Gruziju, koja je i sama podigla cene nakon turističkog buma, usluge i proizvodi po prodavnicama skuplji su i do 50%, a i najčešći turisti u Jermeniji su Rusi i Ukrajinci, uz primetan rast posetilaca iz Irana i arapskih zemalja jer im ne treba viza. Jermenima treba viza za mnoge evropske zemlje, pa i za Srbiju, što važi i za srpske državljane ukoliko žele u Jemeniju.
Viza se dobija na granici i košta šest dolara, a ako nemate tačan iznos u jermenskim dramima, gruzijskim larijima ili u dolarima jer evre ne primaju, carinik će vam ljubazno vratiti kusur od 80 dolara od sto i uz smešak reći „Welcome to Armenia“. Gde se denuo ostatak kusura, možemo pretpostaviti. Tu pretpostavku kasnije nam je potvrdio i naš poznanik Araik. „Korupcija je“, kaže, „najveći problem u ovoj zemlji“.
Nema barke za genocid
Araik objašnjava da mu se više isplati da u pribavljanju planinarske opreme, neke stvari, poput patika, poručuje iz Rusije, jer su tamo jeftinije. Pri tom, odatle je i većina proizvoda u prodavnicama, čak su i njihovi nazivi na ruskom jeziku, koji je ovde i dalje veoma prisutan u komunikaciji. A ne nedostaje ni Rusa. Među njima je i Jelisaveta, koja je došla iz Rusije u Jerevan, gde predaje engleski na univerzitetu, a govori i nemački i francuski. Priča nam kako je oduševljena ovim gradom i Jermenijom, iako joj plata „i nije neka“, budući da je prosečna zarada u ovoj zemlji ispod tri stotine dolara.
Za razliku od svojih vršnjaka u Gruziji, koji se krste već kada nazru crkveni krov u daljini, mladi Jermeni ne iskazuju toliki verski entuzijazam, iako je njihova zemlja, zvanično, najstarija hrišćanska država. U jednom od manastira, mladi sveštenik kada čuje da smo iz Beograda, kaže da je boravio u našem gradu i da mu se zaista svideo.
Jermeni nazivaju svoju zemlju Hajastan a sebe Hajerima, po Nojevom potomku Hajku, koga smatraju praocem nacije, a njenim srcem planinu Ararat, na koju je prema predanju Noje iskrcao svoju barku. Otuda se ime ove planine, koja se danas nalazi na teritoriji Turske, sreće na svakom koraku u svakodnevnici Jermena, bilo da je reč o imenu neke banke, čaja, čokolade, flaširane vode, pakovanja cigareta…. O nekadašnjem prisustvu Jermena ispod Ararata, u okolini jezera Van, danas, na žalost, svedoči samo Muzej genocida u Jerevanu, posvećen žrtvama turskih pogroma nad ovim narodom.
Tekst i fotografije: Uroš Nedeljković
