Jeremy Corbyn u sedištu UN-a u Ženevi 8. decembra 2017, foto: Reuters
Globalni ekonomski sistem više ne funkcioniše. On stvara svet u kojem bogata manjina kontroliše 90% globalnih resursa; svet rastuće nesigurnosti i grotesknih nejednakosti unutar i između država, u kojem se svake godine preko sto milijardi dolara za zemlje u razvoju gubi kroz izbegavanje poreza korporacija; svet u kojem se svake godine više od bilion dolara izvlači sa svetskog Juga kroz nezakonite finansijske tokove.
Govor lidera Laburističke partije u sedištu UN-a u Ženevi 8. decembra 2017. povodom međunarodnog Dana ljudskih prava.
Hvala vam što ste mi pružili priliku da govorim ovde, u istorijski znamenitoj Palati nacija u Ženevi, gradu koji je još od Rusoovog vremena pružao utočište misliocima i filozofima i u kojem se pre Drugog svetskog rata nalazio štab Lige naroda, a danas Ujedinjenih nacija. Za mene je ovo posebna čast tim pre što statut naše partije uključuje i obavezu podrške Ujedinjenim nacijama, obećanje „da obezbedimo mir, slobodu, demokratiju, ekonomsku sigurnost i zaštitu životne okoline za sve“.
Želeo bih da uoči ovog međunarodnog Dana ljudskih prava skrenem pažnju na najveće pretnje našoj zajedničkoj ljudskosti i da objasnim zašto države treba da nedvosmisleno stanu u odbranu međunarodne saradnje i ljudskih prava – individualnih i kolektivnih, društvenih i ekonomskih, zakonskih i ustavnih, u svojoj zemlji i van nje – jer je to jedini način da se izborimo sa ovim pretnjama. Moja zemlja je trenutno na raskršću. Odluka britanskih građana da napuste Evropsku uniju doneta na prošlogodišnjem referendumu znači da treba ponovo promisliti ulogu Britanije u svetu.
Neki bi da iskoriste brexit i zatvore Britaniju u nju samu, pri čemu svi drugi postaju konkurenti od kojih se zazire. Drugi pomoću brexita žele da prodube neizvesnosti i nejednakosti aktuelnog ekonomskog sistema, pretvarajući Britaniju u deregulisano poresko utočište velikih korporacija, u kojem će plate biti niske, prava ograničena, a javne službe sve lošije – Britaniju koja učestvuje u destruktivnoj trci do dna. Moja partija zastupa sasvim drugačiju budućnost nakon našeg izlaska iz EU, zasnovanu na solidarnosti, zajedničkoj dobiti i fer trgovini, kao i na širem proaktivnom internacionalizmu.
Mi smo ponosni na to što je Britanija bila jedan od originalnih potpisnika Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja je postala deo našeg pravnog sistema Zakonom o ljudskim pravima iz 1998. Laburistička partija će kroz Savet Evrope nastaviti da sarađuje sa drugim evropskim zemljama i progresivnim partijama i pokretima kako bi osigurala da naša i druge zemlje istraju u svom poštovanju međunarodnih obaveza, baš kao što i rad Ujedinjenih nacija i Saveta za ljudska prava pomaže da se osigura da sve zemlje poštuju svoje obaveze – poput prava osoba sa invaliditetom – nečega što po ovogodišnjem izveštaju UN-a mi u Britaniji nismo dovoljno poštovali.
Međunarodna saradnja, solidarnost i kolektivna akcija – to su vrednosti koje smo odlučni da zaštitimo u svojoj spoljnoj politici. Ove vrednosti će oblikovati sve što sledeća laburistička vlada bude radila na svetskoj pozornici, koristeći diplomatiju kako bi ostvarila progresivni međunarodni sistem zasnovan na pravilima koja garantuju pravdu i bezbednost za sve. Ona treba da budu zaista univerzalna i važeća za slabe i jake podjednako, ako traže globalnu podršku i poverenje. Ona se ne mogu koristiti da disciplinuju slabe, dok jaki rade šta im se prohte, inače će biti diskreditovana kao oruđe moći, a ne pravde.
Zato treba da osiguramo da se i moćni pridržavaju međunarodnih pravila i međunarodnog prava. Ako to ne učinimo, ideali Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima će ostati samo aspiracija umesto realnost, a međunarodna pravila će biti viđena kao švedski sto sa kojeg svetske sile mogu uzeti šta god i kad god im se svidi. Moramo što pre početi da radimo sa drugim zemljama na promovisanju ljudskih prava, kako bismo mogli da se suprotstavimo najvećim i međusobno povezanim pretnjama koje ugrožavaju našu zajedničku ljudskost. Njih ima četiri.
Prva pretnja je rastuća koncentracija bogatstva i moći koje ne podležu nikakvoj kontroli, u rukama malobrojne korporativne elite, sistem koji mnogi nazivaju neoliberalizmom i koji je izazvao naglo povećanje nejednakosti, marginalizacije, neizvesnosti i gneva širom sveta.
Druga pretnja su klimatske promene koje izazivaju nestabilnost, pothranjuju sukobe širom sveta i ugrožavaju budućnost svih nas.
Treća pretnja je do sada neviđeni broj ljudi koji beže od sukoba, progona, kršenja ljudskih prava, raspada društva i klimatskih katastrofa.
I konačno, četvrta pretnja su unilateralne vojne akcije i intervencije koje se, umesto diplomatije i pregovora, koriste kao rešenje za sukobe i način za promenu režima.
Globalni ekonomski sistem više ne funkcioniše. On stvara svet u kojem bogata manjina kontroliše 90% globalnih resursa; svet rastuće nesigurnosti i grotesknih nejednakosti unutar i između država, u kojem se svake godine preko sto milijardi dolara za zemlje u razvoju gubi kroz izbegavanje poreza korporacija; svet u kojem se svake godine više od bilion dolara izvlači sa svetskog Juga kroz nezakonite finansijske tokove. Ovo je globalni skandal.
Najmoćnijim međunarodnim korporacijama se ne sme dopustiti da nastave da diktiraju kako i za koga se upravlja našim svetom. Trideset godina nakon što su programi strukturalnog prilagođavanja po prvi put opustošili svet i deceniju nakon finansijskog kraha 2008, neoliberalna ortodoksija koja je do njih dovela propada. Ovaj trenutak krize poverenja u bankrotirani ekonomski sistem i društveni poredak za nas je jedinstvena prilika da izgradimo novi ekonomski i društveni konsenzus koji će na prvo mesto staviti interese većine.
Ali urušavanje sistema koji je služio globalnoj eliti i kraj njene moći da suvereno odlučuje naveo je neke političare da počnu da raspiruju strah i razdor, i da prezrivo odbace međunarodnu saradnju kao nacionalnu kapitulaciju. Sramne mere predsednika Trampa uperene protiv muslimana, te njegova zapaljiva retorika uperena protiv građana Meksika potpiruju rasizam i mizoginiju i skreću pažnju sa onoga što njegova administracija, kojom dominiraju kadrovi sa Vol strita, zapravo radi.
U Britaniji, gde plate većine građana tokom poslednjih deset godina ubrzano padaju, dok korporacije i bogataši dobijaju poreske olakšice vredne milijarde funti, naša premijerka sledi manje ekstreman pristup, ali njime takođe pokušava da skrene pažnju sa neuspeha i pravih ciljeva svoje vlade. Ona preti ukidanjem Zakona o ljudskim pravima, koji garantuje građanska i politička prava naših građana, i koji je zapravo koristio svima u našoj zemlji. Ona daje izjave poput ove: „Ako verujete da ste građanin sveta, onda ste građanin ničega“.
Postoji alternativa ovom štetnom i bankrotiranom poretku. Najveće svetske korporacije i banke ne mogu nastaviti da same pišu pravila i nameštaju sistem u sopstvenu korist. Svetska ekonomija može i mora raditi za opšte dobro i za većinu ljudi na planeti. Ali ovo zahteva istinsku i fundamentalnu strukturalnu promenu na međunarodnom nivou.
Ujedinjene nacije imaju istaknutu ulogu u tom procesu, one promovišu novi konsenzus i zajednički jezik zasnovan na solidarnosti, poštovanju za ljudska prava i međunarodnoj regulativi i saradnji. Ovo uključuje i platformu za demokratske lidere, sa koje oni mogu da kažu istinu u lice nekontrolisanoj moći.
Jedan takav trenutak se desio četvrtog decembra 1972, kada je predsednik Salvador Aljende iz Čilea, izabran uprkos snažnom protivljenju i američkom mešanju u politički proces ove zemlje, izašao za govornicu Generalne skupštine UN-a u Njujorku. On je pozvao na globalnu akciju protiv pretnje koju predstavljaju transnacionalne korporacije koje ne polažu računa nijednoj državi, nijednom parlamentu, niti bilo kojoj organizaciji koja zastupa zajednički interes ljudi. Devet meseci kasnije, Aljende je ubijen u Pinočeovom vojnom puču, koji je uveo 17-ogodišnju diktaturu i pretvorio Čile u laboratoriju tržišnog fundamentalizma.
Ali 44 godine kasnije, ljudi širom sveta ustaju i uzvikuju „Dosta!“ nekontrolisanoj moći multinacionalnih kompanija koje izbegavaju poreze, prisvajaju zemlju i resurse po niskim cenama i zlostavljaju radnike i zajednice. Zato vam danas obećavam da će sledeća laburistička vlada u Britaniji aktivno podržavati napore Saveta za ljudska prava UN-a da stvori zakonski obavezujući ugovor kojim će se kroz međunarodno humanitarno pravo regulisati rad transnacionalnih korporacija. Autentična korporativna odgovornost mora važiti i za sve aktivnosti njihovih ispostava i dobavljača. Nekažnjivost korporacija koje krše ljudska prava ili uništavaju našu prirodnu sredinu, kao što je slučaj u sukobima oko minerala u Demokratskoj Republici Kongo, mora postati stvar prošlosti.
Previše dugo razvoj se zasnivao na neutemeljenoj dogmi da su nesputana tržišta i nekontrolisane multinacionalne kompanije ključ za rešavanje globalnih problema. Stoga će u sledećoj laburističkoj vladi ministarstvo za međunarodni razvoj imati zadatak da radi ne samo na iskorenjivanju siromaštva, već i na smanjivanju nejednakosti širom sveta. Kako bismo postigli ovaj cilj moramo se odlučno suprotstaviti globalnom skandalu izbegavanja poreza i izdavanju lažnih faktura – kojim se pljačkaju zemlje u razvoju i odlivaju resursi iz naših javnih službi.
Samo u Africi se svake godine izgubi 35 milijardi dolara kroz izbegavanje poreza, i još 50 milijardi kroz nezakonite finansijske tokove, što značajno premašuje 30 milijardi pomoći koje ovaj kontinent dobija svake godine. Kako su nam pokazali „Rajski“ i „Panamski papiri“, od super-bogatih i moćnih se ne može očekivati da se sami regulišu. Od multinacionalnih kompanija se mora zahtevati da podnose izveštaje od zemlje do zemlje, dok zemljama na globalnom Jugu treba pomoći da zadrže milijarde dolara koje se trenutno kradu od njihovih građana. Stoga će nova laburistička vlada sarađivati sa poreskim vlastima u zemljama u razvoju, onako kako je Zambija radila sa NORAD-om – norveškom humanitarnom agencijom – kako bi zaustavila pljačku.
Devetog decembra je Međunarodni dan borbe protiv korupcije. Korupcija nije samo nešto što se dešava „tamo negde“. Naša vlada je odigrala ključnu ulogu u omogućavanju korupcije koja podriva demokratiju i vodi kršenju ljudskih prava. Ovo je globalno pitanje koje zahteva globalni odgovor. Kada se ljudi drže u bedi dok političari odlivaju javne fondove u poreska utočišta, to je korupcija, i laburistička vlada će odlučno delati po pitanju poreskih utočišta: uvodeći stroge standarde transparentnosti za prekomorske depandanse i teritorije, uključujući i javni registar vlasnika, direktora, najvećih deoničara i stvarnih vlasnika, za sve kompanije i trustove.
Klimatske promene su druga velika pretnja našoj zajedničkoj ljudskosti. Naša planeta je u opasnosti. Globalno zagrevanje je neosporno; broj prirodnih katastrofa se učetvorostručio od 1970.
Uragani poput onih koji su nedavno pogodili Karibe, veći su nego ranije jer upijaju vlagu iz toplijih mora. Klimatske promene su ono što greje mora, prvenstveno zahvaljujući emisijama najbogatijih zemalja sveta. A ipak, zemlje koje najmanje doprinose zagađenju, a to su najčešće zemlje u razvoju, izvlače deblji kraj iz haosa izazvanog klimatskim promenama – u njima se šteta nanesena prirodnoj okolini manifestuje nestašicama hrane i društvenim izmeštanjem. Moramo se solidarisati sa njima. Pre dva meseca obećao sam premijeru Antigve i Barbude, Gastonu Braunu, da ću iskoristiti ovu platformu da jasno pošaljem tu poruku.
Međunarodna zajednica mora mobilisati svoje resurse, a najveći svetski zagađivači moraju podneti najveći teret. Stoga tražim od vlada većine zemalja-zagađivača, uključujući i Ujedinjeno Kraljevstvo:
Prvo, da prošire svoje kapacitete za reagovanje na katastrofe širom sveta. Našim oružanim snagama, koje se svrstavaju među najbolje obučene i najveštije na svetu, mora se omogućiti da iskoriste svoje iskustvo u humanitarnim krizama. Italija utire put u ovom smislu, a njena mornarica se pretvara u svestranu i višefunkcionalnu snagu.
Drugo, da u svoje finansijske prognoze uključe i troškove štete koja se nanosi prirodnoj sredini, kao što je Laburistička partija već obećala da će učiniti u britanskoj kancelariji za budžetsku odgovornost.
Treće, da odlučno podrže istorijske Pariske klimatske sporazume.
I konačno, da preduzmu ozbiljne i hitne korake po pitanju olakšanja i otpisa dugova.
Moramo se, kao međunarodna zajednica, suprotstaviti nepravednoj situaciji u kojoj se države koje pokušavaju da se oporave od posledica klimatske krize koju nisu stvorile, istovremeno suočavaju i sa otplaćivanjem međunarodnih dugova. Treba se podsetiti reči Tomasa Sankare, predsednika Burkine Faso, izgovorenih na sastanku Organizacije za afričko jedinstvo, 1987, nekoliko meseci pre nego što će biti ubijen u puču. „Dug se ne može otplatiti“; rekao je Sankara, „pre svega zato što, ako ga ne otplatimo, kreditori neće umreti. Ali ako ga otplatimo... mi ćemo umreti!“
Eskalacija klimatske krize dodatno povećava već ogroman broj ljudi koji beže od sukoba i bede. Danas ima više izbeglica i izmeštenih ljudi širom sveta nego ikada ranije od Drugog svetskog rata. Izbeglice su ljudi poput nas. Ali za razliku od nas, oni su morali da napuste svoje domove – bežeći pred nasiljem, progonom i haosom izazvanim klimatskim promenama. Jedan od najvećih moralnih izazova našeg vremena sastoji se u načinu na koji ćemo odgovoriti na duh i slovo Konvencije o izbeglicama iz 1951. Osnovni princip ove konvencije bio je jednostavan: zaštitimo izbeglice. Pa ipak, deset zemalja koje sačinjavaju svega 2,5 posto globalne ekonomije prihvatile su više od polovine svetskih izbeglica.
Vreme je da bogatije zemlje sveta izađu na crtu i pokažu našu zajedničku ljudskost. Ako to ne učine, posledice će biti milioni interno raseljenih ili izbeglih Sirijaca, Rohindža izbeglice vraćene u Mjanmar bez ikakvih garancija građanskih prava ili zaštite od državnog nasilja, izbeglice u kampovima neprilagođenim za ljudski život u Papua Novoj Gvineji ili Nauru, i afričke izbeglice prodate u ropstvo u ratom opustošenoj Libiji. Ova realnost bi trebalo da vređa naš osećaj humanosti i ljudske solidarnosti.
Evropske zemlje mogu i moraju da učine više, jer broj izbeglica koje umiru pokušavajući da pređu Mediteran nastavlja da raste. Moramo preduzeti i delotvorniju akciju protiv trgovaca ljudima. Ali da budem sasvim jasan: dugoročni odgovor je u autentično međunarodnoj saradnji zasnovanoj na ljudskim pravima, koja će se suprotstaviti korenima sukoba, progona i nejednakosti.
Proveo sam dobar deo svog života, zajedno sa mnogim drugima, zastupajući diplomatiju i dijalog umesto rata i sukoba, i u tome se neretko suočavao sa otvoreno neprijateljskim reakcijama. Ali ostajem ubeđen da je ovo jedini način da se ostvari istinska i trajna bezbednost za sve. Čak i nakon što su invazije i okupacije iz nedavne prošlosti dovele do katastrofalnih ishoda, opet se javlja pritisak da se pitanja rešavaju vojnom silom – „Amerika pre svih“ ili „Imperija 2.0“ kao put ka globalnoj bezbednosti. Ja znam da građani Britanije nisu ni neosetljivi na patnje drugih, niti slepi za posledice i reakcije na bezobzirne strane intervencije u kojima je naša zemlja učestvovala. Ratovi radi promene režima, invazije, intervencije i okupacije u Iraku, Avganistanu, Libiji i Somaliji su bile fijasko. One su razorile ove zemlje i čitave regione i učinile Britaniju i ceo svet mnogo opasnijim mestom.
I dok britanska vlada promoviše neke teme iz domena ljudskih prava, na druge ostaje nema, ako čak i ne saučestvuju u njihovom kršenju. Preveliki broj ljudi svesno zanemaruje očigledna i masovna kršenja ljudskih prava u Jemenu i pothranjuje ih prodajom oružja vrednog više milijardi funti Saudijskoj Arabiji. Ovo okretanje glave pred zlom podriva naš kredibilitet i sposobnost da delamo po pitanju drugih kršenja ljudskih prava. Ukupna britanska pomoć za Jemen prošle godine je iznosila manje od 150 miliona funti – što je manje od dobiti koju su ostvarile britanske kompanije koje prodaju oružje Saudijskoj Arabiji. Šta to govori o prioritetima naše zemlje ili ulozi naše vlade u humanitarnoj katastrofi koja se trenutno odigrava u Jemenu? Naš kredibilitet da govorimo protiv etničkog čišćenja Rohindža muslimana ozbiljno je podriven činjenicom da je britanska vlada podržavala vojsku Mjanmara.
Naša vlada samo na rečima podržava dogovor i rešenje dve države za sukob između Izraela i Palestine, ali ne koristi poluge koje joj stoje na raspolaganju da okonča ugnjetavanje i otimačinu koji se sprovode nad palestinskim narodom. Sedamdeset godina nakon što je Generalna skupština UN-a glasala za stvaranje palestinske države naporedo sa onim što će u međuvremenu postati Izrael, i pola veka nakon što je Izrael okupirao celu istorijsku teritoriju Palestine, trebalo bi se povesti za primerom izraelskih mirovnih aktivista poput Gaša Šaloma i organizacije „Peace Now“ i zahtevati okončanje masovnog kršenja ljudskih prava sa kojima se Palestinci svakodnevno suočavaju. Nastavak okupacije i protivzakonite naseobine predstavljaju kršenje međunarodnog prava i prepreku na putu ka miru.
Izjava američkog predsednika da će njegova administracija priznati Jerusalim kao prestonicu Izraela uključujući i okupirane palestinske teritorije predstavlja pretnju miru koja je s punim pravom naišla na skoro jednoglasnu međunarodnu osudu. Ova odluka nije samo nepromišljena i provokativna, već postoji realna opasnost da će ona učiniti nemogućim svaki pokušaj političkog rešenja palestinsko-izraelskog konflikta. Govor predsednika Trampa u Generalnoj skupštini UN-a u septembru nagovestio je jednu još širu pretnju miru. Njegov napad na multilateralizam, ljudska prava i međunarodno pravo trebalo bi sve ozbiljno da nas zabrine.
Danas nije dobar trenutak da se odbacuje nuklearni sporazum sa Iranom, značajno dostignuće do kojeg se došlo dogovorom između Irana i grupe svetskih sila kako bi se spustile tenzije. Raskid ovog sporazuma predstavljao bi pretnju ne samo za Bliski istok, već i za Korejsko poluostrvo. Zašto bi Pjongjang prihvatio nuklearno razoružanje kada SAD naočigled celog sveta odbacuju svoj nuklearni sporazum sa Iranom? Tramp i Kim Džong-un rizikuju zastrašujući nuklearni sukob svojim apsurdnim i borbenim izjavama. Zajedno sa skoro celim čovečanstvom poručujem ovoj dvojici vođa: ovo nije igra, odmah odstupite sa ivice provalije.
Danas je već postalo opšte mesto da rat i nasilje ne rešavaju svetske probleme. Nasilje stvara nasilje. 2016. se skoro trećina svih žrtava terorističkih napada nalazila u pet zemalja: Iraku, Avganistanu, Siriji, Nigeriji i Somaliji. U ime svih žrtava rata i terorizma međunarodnu pravdu treba pretvoriti u stvarnost.
Hajde da zahtevamo da se najveći izvoznici oružja obavežu da će sve njihove isporuke naoružanja biti u skladu, ne samo sa zakonom, već i sa njihovim moralnim obavezama. To znači da više ne bi bilo dozvola za izvoz oružja za koje postoji jasan rizik da će biti iskorišćeno za kršenje ljudskih prava i zločine protiv čovečnosti. Ujedinjeno Kraljevstvo je jedan od najvećih izvoznika oružja na svetu i mi imamo dužnost da ispunimo svoje međunarodne obaveze, istovremeno tražeći načine da transformišemo industriju oružja u druge, društveno korisne, visokostručne i visokotehnološke industrije.
Iz ovog razloga podržavam nedavnu dvopartijsku rezoluciju američkog predstavničkog doma, kojom se čine dve do sada neviđene stvari. Prvo, ovom rezolucijom se priznaje uloga SAD u uništenju Jemena, uključujući i tankiranje saudijskih aviona u letu, bez kojeg oni ne bi bili u stanju da sprovedu svoju bombardersku misiju, kao i pomoć u izboru meta. Drugo, ova rezolucija otvoreno priznaje da američki kongres nije ovlastio ovu vojnu podršku.
Jemen je stravična humanitarna katastrofa, koja uključuje i najgoru epidemiju kolere u istoriji. Međunarodna zajednica mora najoštrije tražiti od onih koji podržavaju rat koji je Saudijska Arabija započela protiv Jemena, uključujući tu i vladu Tereze Mej, da ispune svoje zakonske i moralne obaveza po pitanju trgovine oružjem i da ispregovaraju hitan prekid vatre i okončanje ovog razornog sukoba.
Ako smo ozbiljni u vezi sa našom podrškom miru, moramo ojačati međunarodnu saradnju i mirovne snage. Britanija tu mora odigrati značajnu ulogu, tim pre što je poslednjih godina izbegavala značajno učešće u mirovnim snagama. Odlučni smo u nameri da iskoristimo priliku da se angažujemo u održavanju mira, diplomatiji i podršci za ljudska prava.
Laburistička partija će investirati u naše diplomatske kapacitete i konzularne službe i ponovo će uvesti savetnike za ljudska prava u našim ambasadama širom sveta. Ljudska prava i pravda će biti u srcu naše međunarodne politike, uz podršku Ujedinjenim nacijama. UN predstavlja jedinstvenu platformu za međunarodnu saradnju i delanje. Kako bismo bili delotvorni, potrebno je da zemlje članice podrže reformsku agendu koju je izneo generalni sekretar Gutereš. Svet zahteva da Savet bezbednosti UN-a odgovori na ove zahteve, postane reprezentativniji i vrati se ulozi zbog koje je napravljen – očuvanju mira i bezbednosti.
Možemo živeti u mirnijem svetu. U nama plamti želja da stvorimo bolji život za sve.
Vlade, građansko društvo, društveni pokreti i međunarodne organizacije, mogu nam pomoći da to ostvarimo. Moramo udvostručiti naše napore da stvorimo globalni sistem zasnovan na pravilima koja će važiti za sve i raditi u korist mnogih, a ne malobrojnih.
Dosta je bilo politike: prvo bombarduj, onda razgovaraj.
Dosta je bilo dvostrukih standarda u međunarodnoj politici.
Dosta je bilo pravljenja žrtvenih jaraca od globalnih institucija zarad sticanja jeftinih političkih poena kod kuće.
Umesto toga su nam potrebni: solidarnost, smireno vođstvo i saradnja. Zajedno, mi možemo:
– Izgraditi novi društveni i ekonomski sistem zasnovan na ljudskim pravima i pravdi.
– Ostvariti klimatsku pravdu i bolji način da živimo zajedno na ovoj planeti.
– Uvažiti ljudskost izbeglica i ponuditi im sigurno mesto za život.
– Raditi za mir, bezbednost i razumevanje.
Opstanak naše zajedničke ljudskosti ne zahteva ništa manje od toga.
Moramo prepoznati napore i odati priznanje borcima za ljudska prava širom sveta, koji rizikuju svoje živote za druge – naš glas mora biti njihov glas.
Hvala vam.
