Monolog o onome što nismo znali: smrt može da bude tako lepa
Jedno svjedočanstvo iz dokumentarističkog romana Černobiljska molitva Svetlane Aleksijevič, dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2015., koji tematizira živote „običnih“ ljudi iz okolice Černobilja gdje se u aprilu 1986. dogodila eksplozija reaktora u nuklearnoj elektrani.*
Prvih dana glavno pitanje je bilo: ko je kriv? Bio nam je potreban krivac...
Posle, kada smo više saznali, počeli smo da razmišljamo - šta da se radi? Sada, kada smo se pomirili s mišlju da ovo neće trajati ni godinu, ni dve, već mnogo pokolenja, počeli smo u mislima da se vraćamo unazad, da prevrćemo stranicu po stranicu...
Desilo se u noći između petka i subote... Ujutru niko ništa nije podozrevao. Poslala sam sina u školu, muž je otišao u berbernicu. Spremam ručak. Muž se brzo vratio... i rekao: “U elektrani je neki požar. Naredba je da se radio ne isključuje.” Zaboravila sam da kažem da smo živeli u Pripjatu, nedaleko od reaktora. Još uvek mi je pred očima jako rumenilo, boje maline, reaktor nekako svetli iznutra. Neverovatna boja. To nije bio običan požar, već nekakvo isijavanje. Lepo. Ako bi se zaboravilo na sve ostalo, onda je bilo vrlo lepo. Ništa slično nisam videla ni na filmu, ni sa čime se ne može uporediti. Uveče su ljudi izašli na balkone, ko nije imao otišao je kod prijatelja ili poznanika. Mi smo na osmom spratu, odličan pogled. Vazdušnom linijom oko tri kilometra. Nosili su decu, podizali ih na ruke: „Gledaj! Pamti!” I to su bili ljudi koji su radili na reaktoru... Inženjeri, radnici... A bili su i nastavnici fizike... Stajali su u crnoj prašini... Razgovarali. Udisali. Divili se. Neki su prelazili i po deset kilometara, kolima, biciklima, da vide i da se dive. Nismo znali da smrt može da bude tako lepa. A ne bih rekla da je bila bez mirisa. Nije to bio ni prolećni, ni jeseni miris, već nešto sasvim drugo, a nije mirisalo ni na zemlju... Ne... Peklo je u grlu, u očima - suze su tekle same od sebe. Nisam spavala čitavu noć i čula sam kako iznad nas hodaju komšije, takođe bez sna. Oni su tamo nešto vukli, lupkali, možda su pakovali stvari. Zapečatili smo prozore. Zbog glavobolje sam pila citramon. Ujutru, kada je svanulo, pogledala sam oko sebe - nisam to sada izmislila, niti kasnije, tada sam to osetila: nešto nije bilo uredu, nešto se promenilo. Zauvek. U osam sati ujutru ulicama je već išla vojska sa zaštitnim maskama. Kada smo na ulicama ugledali vojnike i vojnu tehniku, nismo se uplašili, naprotiv, smirili smo se. Ako je došla armija da pomogne, znači sve je bilo u redu. Mi pojma nismo imali da mirnodopski atom takođe ubija... te noći se moglo desiti da se čitav grad ne probudi... Pod prozorom se neko smejao, svirala je muzika.
Posle ručka na radiju su počeli da objavljuju da se spremamo za evakuaciju: odvešće nas na tri dana, dok operu i provere grad. Kao sad se sećam: “evakuacija u obližnja sela”, “domaće životinje se ne smeju nositi”, “okupljanje ispred ulaza”. Deci, rekoše, obavezno poneti udžbenike. Muž je za svaki slučaj stavio u torbu sva naša dokumenta i venčane fotografije. A ja - jedino što sam uspela da uzmem bila je marama od tila, u slučaju lošeg vremena.
Već prvog dana smo osetili da smo mi, černobiljci, odbačeni. Plaše nas se. Autobus kojim smo putovali zaustavio se zbog noćenja u nekom selu. Ljudi su spavali na podu, u školi, u klubu. Nisi imao gde da se smestiš. Jedna žena nas je pozvala k sebi: “Hajte, spremiću vam krevet. Žao mi je vašeg dečaka.” A druga, koja je stajala pored nje, odvlači je: “Jesi li luda? Oni su zarazni!” Kada smo se preselili u Mogljevo, i kad je sin pošao u školu, već prvog dana se vratio plačući... Stavili su ga da sedi pored devojčice, a ona nije htela da sedi s njim, zato što je pogođen radijacijom, i ako sedne pored njega, može da umre. Sin je išao u četvrti razred, i ispostavilo se da je u tom razredu samo on černobiljac. Svi su ga se plašili, zvali su ga “svitac”... “černobiljski jež”... Uplašila sam se zato što mu se tako brzo završilo detinjstvo.
Napuštali smo Pripjat, i u susret su nam išle vojne kolone. Oklopne jedinice. I tada smo se uplašili. Nije nam ništa bilo jasno i bilo nas je strah. Međutim, nije me napuštao osjećaj da se sve to ne dešava meni, već nekom drugom. Čudan osjećaj. Plakala sam, tražila hranu, prenoćište, grlila i smirivala sina, a iznutra, to nije bila čak ni misao, nego osjećaj: ja sam posmatrač. Ja gledam kroz staklo... Vidim nekog drugog... Tek su nam u Kijevu dali neki novac, a za njega se ništa nije moglo kupiti: stotine hiljada ljudi pomereni su s mesta, sve je kupljeno, pojedeno. Mnogi su doživeli srčane i moždane udare, odmah tu, na stanici, ili u autobusima. Mene je spasla moja mama. Tokom svog dugog života ona je nekoliko puta gubila dom, stečeno pokućstvo. Prvi put su je represirali tridesetih godina, sve su joj oduzeli: kravu, konja, kuću. Drugi put - požar, samo je uspela mene da izvuče: “Treba preživeti”, tešila me je. “Živi smo.”
Sećam se. Sedimo u autobusu. Plačemo. Muškarac na prvom sedištu glasno grdi ženu: “Ti si glupača! Svi su od stvari makar nešto uzeli, a mi smo se natovarili trolitarskim teglama.” Žena je mislila, kad se već voze autobusom, ona će usput svojoj majci predati prazne tegle za turšiju. Kraj njih su stajali ogromni trbušasti cegeri, i mi smo se tokom čitavog puta o njih spoticali. Tako su s teglama i došli u Kijev.
Ja pevam u crkvenom zboru. Čitam jevanđelje. Idem u crkvu, zato što se samo tamo govori o večnom životu. Čovek tu pronalazi utehu. Ni na jednom drugom mestu ne mogu čuti takve reči, a imaš želju da ih čuješ. Kad smo putovali u evakuaciju, usput smo nailazili na crkve, i svi su ulazili u njih. Nisi mogao da prođeš. Ateisti i komunisti - svi su ulazili.
Često sanjam da šetam sa sinom po sunčanom Pripjatu - sada je to već grad duhova... Idemo i razgledamo ruže, u Pripjatu je bilo mnogo ruža, veliki rascvjetali grmovi. San... Čitav naš život je sada san. Bila sam tada tako mlada. Sin mi je bio mali... Volela sam.
Prošlo je vreme i sve se pretvorilo u uspomene. Sada sam ponovo posmatrač...
Nadežda Petrovna Vigovska, izbjeglica iz grada Pripjata
Svetlana Aleksijevič: Černobiljska molitva: hronika budućnosti, Laguna 2016., str. 215-218.
