Prije trideset godina emitovana je prva epizoda socijalističke sapunice “Bolji život”. Boris Postnikov je pogledao sve 82 epizode. Rezultat: ima nam više za reći o socijalističkoj prošlosti i kapitalističkoj sadašnjosti nego savremeni kulturni proizvodi i politički trendovi.
Možda je baš ta, 1987. godina, bila presudna. S jedne strane, budućnost se široko otvarala: Zagreb je pod logom Univerzijade ubrzano rastao, Beograd započinjao pripreme za samit Nesvrstanih, fudbalska reprezentacija predvođena Prosinečkim, Mijatovićem, Šukerom i Bobanom postala je omladinski prvak sveta u Čileu najavivši nikada dočekanu eru dominacije jugoslovenskog fudbala, Kukoč, Divac, Rađa i ostali istu su, juniorsku titulu svetskog prvaka uzeli u košarci, a kulturna proizvodnja je istovremeno rušila rekorde pa će, na primer, izdavači knjiga izbaciti više od 10 hiljada novih naslova, štampanih u neverovatnih 68 miliona primeraka…
S druge strane, naravno, kriza se zaoštravala. Oštre mere štednje koje je zbog otplate kredita nametnuo MMF izazivale su masovni revolt: samo 1987. organizovano je skoro 90 hiljada štrajkova na kojima je učestvovalo blizu 300 hiljada radnika – dvostruko više nego prethodne godine – a jednomesečna, pažljivo medijski propraćena obustava rada labinskih rudara postaje najpoznatiji štrajk u istoriji Jugoslavije. Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije jedan perspektivni kadar, bivši bankar, u direktnom sukobu ruši svog bivšeg političkog mentora Ivana Stambolića: Partija dobija prvog čoveka koji shvata da se bes radnika ne sme ignorisati.
A počinje i da shvata koliki je politički potencijal nacionalizma: u proleće 1987. Slobodan Milošević već je srpskim i crnogorskim demonstrantima u Kosovu polju doviknuo “Niko ne sme da vas bije!” pa saznao kako masa na takve poruke reaguje. Sada ga samo dve godine dele od čuvenog gazimestanskog govora: paralelno započinje strelovit uspon nacionalističkih elita i u drugim republikama, spirala međusobnih pretnji se ubrzava i osnovni elementi stravičnog raspleta devedesetih su postavljeni. Ali te, 1987. godine, sve je ovo još daleko, a brutalni ratovi, rušenja, klanja i proterivanja čine se nemogućima. Stvari još uvek mogu krenuti u bilo kojem smeru: događaji se menjaju frenetično, vreme se zgusnulo. A jedan čovek ga pažljivo dokumentuje, pišući iz nedelje u nedelju, u real timeu pogubnog istorijskog kotrljanja, scenarije za epizode možda i najpopularnijeg jugoslovenskog TV-projekta svih vremena: Siniša Pavić, odavno etablirani autor niza popularnih filmova (“Otpisani”, “Tesna koža”…) i serija (“Pozorište u kući”, “Vruć vetar”…), te je godine na Prvom programu Radiotelevizije Beograd lansirao svoj najnoviji naslov. U raznoraznim, privatnim i javnim leksikonima yu-mitologija, 1987. ostaće tako upamćena i kao godina kada je sa emitovanjem započeo “Bolji život”.
U kontekstu revizionizma
Ove godine, trideseti jubilej nastanka serije nije bio obeležen medijskim spektaklom: dobili smo tek usputnu vest prikladnu za naslovnice glossy magazina, mali nostalgični podsetnik na prolaznost vremena. Ništa neobično: “Bolji život” samo je u Srbiji repriziran već devet puta, u više se navrata zavrteo i u Hrvatskoj i BiH, a eksploatacija sećanja odavno je odrađena u širokom rasponu žanrova, od velikih reklamnih kampanja pa do uvrnutih malih fanovskih posveta. Stvar je, čini se, potrošena. Šteta: baš danas, u etapi galopirajućeg istorijskog revizionizma koji poprima različite artikulacije od jedne do druge postjugoslovenske države – pa se, recimo, u Srbiji hrani idealizovanim prikazima razdoblja između dva svetska rata, dok u Hrvatskoj kroz službeno slavljenje onog Domovinskog potura relativizaciju perioda NDH – gledanje “Boljeg života” zapravo je zanimljivije nego ikada pre. Jer ishodišna tačka baš svih revizionističkih pripovesti svodi se na brisanje socijalističke istorije: jer “Bolji život”, nasuprot njima, tu istoriju iznova priziva.
Samo u SFRJ, naime, mogla je nastati tako neobična TV-sapunica. Strogo žanrovski, doduše, serija bi se pre mogla označiti kao telenovela: radnja, iako razvučena kroz čak 82 epizode, relativno je zaokružena, dok se mnoštvo pripovednih rukavaca neprestano ukršta, ali nikada ne klizi u proizvoljno permutovanje odnosa među likovima karakteristično za sapunsko zapletanje zbivanja. Svi narativni rukavci “Boljeg života” pritom vode natrag u stan porodice Popadić, manje-više tipične jugoslovenske srednjoklasne porodice. Pater familias, Giga Moravac, je večito nervozni pravnik velikog beogradskog preduzeća, došljak sa Morave, sklon da se napije i spreman da se pobije. Supruga Ema dolazi iz drugačijeg miljea: gimnazijska profesorka latinskog jezika, dobro obrazovana jedinica iz nekada bogate predratne porodice, u intervalima između čestih migrena na kućnom klaviru prebire Šopena.
I likovi njihovo troje dece postavljeni su tipski: najstariji Saša, takođe pravnik, neodlučan je i pasivan, pa ga okolnosti bacaju gore-dole i kroz ljubavne afere i kroz karijeru; lepotica Violeta, pozorišna glumica, veći deo serije bira pogrešne; a najmlađi Boba je loš učenik, ali dobar zajebant. Oko Popadića širi se zatim raskošna galerija sporednih likova: stotinak urnebesnih scenarističkih bravura, neretko i briljantnih glumačkih minijatura. Tu su partijski “teškaš” i moćni rukovodilac Jataganac, direktor, karijerista i oportunista Stevica Kurčubić, estradna folk-zvezda u usponu Nina Andrejević, borbena samohrana majka Koviljka Koka Stanković, Gigina sekretarica, narodska žena Živadinka, Emin ljubavnik, profesor Dušan Marinković, svadljiva službenica Seka Sekulić, Vikin muž dr. Ivo Lukšić… Siniša Pavić ionako je sve svoje scenarije gradio oko prepoznatjivih likova, pa je i “Bolji život” dobrim delom komedija karaktera.
Serija sa kojom je Jugoslavija nestala
Ali tu se žanrovska zbrka ne završava: serija će neprestano kombinovati “ozbiljne” dramske motive, elemente sitkoma i populističku društvenu kritiku, sve dok se pisanje nedeljnim ritmom – propuštajući u svet Popadića fenomene tadašnje političke stvarnosti poput štrajkova, korupcije i uspona nacionalizma – na kraju neplanirano ne pretvori u začudnu, fikcionaliziranu hroniku državnog raspada. Možda je, naime, bila zamišljena tek kao dobra zabava za široke narodne mase, bez ozbiljnijih umetničkih pretenzija, možda nikada nije ciljala da se svrsta u ono što bismo danas nazvali “quality TV“, možda nije nameravala da postane naročito “kvalitetna” serija. Svejedno, pokazaće se, stvarnost o kojoj je govorila bila je nekvalitetnija: ni dve nedelje nakon što je emitovana poslednja epizoda, u Sloveniji intervencijom JNA započinje tzv. desetodnevni rat, zloslutni uvod u sve one kasnije, dugotrajnije i neuporedivo krvavije. “Bolji život” tako neće ostati zapamćen kao serija koja je mogla nastati samo u Jugoslaviji: postaće serija sa kojom je Jugoslavija nestala.
Zato je dobro što je njen autor kasnije uporno odbijao predloge da napiše nove nastavke; zato nas, napokon, čitava ona zavrzlama oko žanra navodi na pogrešan trag. Ključ “Boljeg života”, naime, kao da je baš u njegovoj žanrovskoj neodređenosti: mešanje elemenata sapunice, telenovele, sitkoma, drame i društvenog “dokumentarizma” deluje kao potraga za formom primerenom sopstvenom vremenu. A vreme je – barem ono televizijsko – u to doba bilo uveliko obeleženo uvoznom robom, pre svega “Dalasom” i “Dinastijom”, pa je i “Bolji život” značio pokušaj domaćeg odgovora na popularnost američkih sapunica. Prepoznao je to Igor Mandić, gostujući 1991. u posebnoj emisiji Radiotelevizije Beograd posvećenoj fenomenu Pavićeve serije (od 7’15”): “Trebalo bi napraviti razliku između uobičajenog pojma američke sapunske opere i ovog našeg ‘Boljeg života’”, zabavno improvizuje pred kamerom u skromnoj kuhinjici, tamo gde su snimane neke scene serije: “Je li ovo ambijent boljeg života? Jeste, našeg života koji teži boljem, ali od sapunskog se razlikuje koliko se mi razlikujemo od Amerike. Ovo nije high life, ovde nema kadilaka, nema krzna, nema kavijara, nema jastoga… Pogledaj ti ovo: najobičniji kiseli krastavci!”
Mandić je, naravno, bio u pravu, mada se s današnje, tridesetogodišnje distance specifičnosti “Boljeg života” vide još bolje. On nije bio samo duhovita varijacija na “američke” teme snimljena iz perspektive siromašnije zemlje, nego je ponudio nešto što “Dinastija” i “Dalas” nikada nisu mogli: ako su tamo u fokusu bili isključivo moćni bogataši, kavijar i high life, ovde su podjednaku pažnju dobijali politički drmatori i njihove sekretarice, direktori i čistačice, doktori i folk-pevačice, nezaposleni i profesorke, sitni trgovci i večiti podstanari… Čitave su se elaborirane linije radnje odvijale u školama, sudovima i lekarskim ordinacijama, u raskošnim kancelarijama i na sindikalnim sastancima, u zatvoru i u vojsci: sve su ključne institucije bile pokrivene. Likove je pokretala potraga za poslom, stanom ili honorarnim angažmanom, mučili su ih krediti i neplaćeni računi, oblikovale jasne klasne razlike. Na stranu urnebesni Gigini živčani ispadi, Violetine ljubavne peripetije i Bobine adolescentske avanture, po kojima će se serija najviše pamtiti: mehur socijalističke TV-sapunice bio je dovoljno širok da obuhvati kompletnu društvenu panoramu, zajedno sa njenim ključnim političkim, ekonomskim i socijalnim nevoljama.
Follow the money
Ako se iz tako ambicioznog zahvata mogu izdvojiti glavni lajtmotivi, dva se čine presudna: “kafica” i pare. Prvi se ne može zaobići, jer među 82 epizode nema nijedne u kojoj se ne kuva i ne služi barem pet-šest kafa: one su propratni ritual “normalnog života”, mali svakodnevni simbol gostoprimstva, skromnosti i domaćinske opuštenosti. Drugi je isprva nešto teže uočiti: video-rad “Padeži” beogradskog umetničkog kolektiva Doplgenger sjajno, međutim, pokazuje koliko je prisutan. Još od samoga početka serije, životom između kafica uglavnom upravlja novac: premisa glavnog toka zbivanja zapisana je u testamentu kojim pokojna Gigina sestra njegovoj deci ostavlja po dve milijarde (starih) dinara, pod uslovom da ispune određene obaveze, od Sašinog zaposlenja, preko Violetine udaje pa do Bobinog polaganja četvrtog razreda gimnazije.
Ali to je samo početak: neisplaćene plate, minimalci i povišice, nebrojena dugovanja, rasprodaja porodičnog blaga, kupovine, darovi, kamate, pozajmice i ostale finansijske transakcije neprimetni su motor radnje sve do završnog kadra. Valjda su zato naročito zanimljive one narativne linije koje se pletu poljem ekonomije. U “Boljem životu” čeka nas isti onaj repertoar nužnih mera štednje i stezanja remena kojim su nas mediji zatrpavali prošlih godina, ali i poneki od poslednjih uspeha samoupravnog modela; pratimo gadne sukobe rukovodilaca i radnika pa čujemo šta čeka ove druge ako se kojim slučajem pobune; gledamo kako se u prvim koracima privatizacije snalaze “obični” zaposleni, vidimo i kako će se snaći tehnomenadžerska klasa; štrajkovi se pokreću i lome, a nad svima lebdi ideal razvijene zapadne Evrope…
I dok je privreda neprestano prisutna, posebno poglavlje “Boljeg života” čini priča o nacionalizmu. Ispripovedana mahom kroz stereotipe – pa će, recimo, za Albance biti rezervisan lik fizičkog radnika, dok gostujući pozorišni reditelj dolazi, jasno, iz kulturnog Zagreba – najekstenzivnije je tematizovana u epizodi Bobinog odlaska na služenje vojnog roka. I to sa ideološki jednoznačnih, antinacionalističkih, projugoslovenskih pozicija: Boba se svađa sa četvoricom kolega iz malog vojnog benda – jedan je, kao u lošem vicu, Slovenac, drugi Hrvat, treći Bosanac, četvrti Crnogorac – oko toga čiju će narodnu pesmu obraditi, sve dok im poručnik ne naredi da sviraju makedonsku i tako ih konačno pomiri. Postoje barem dva razloga zašto nacionalizam u “Boljem životu” nije dobio više prostora.
Pitanje nacionalizma
Prvi – manje značajan – je taj što u drugom ciklusu serije, emitovanom 1990. i 1991. godine, Siniša Pavić odustaje od pisanja u “stvarnom vremenu” i kompletan scenario isporučuje unapred: prema njegovim rečima, društveno-politička zbivanja u tom trenutku su se toliko ubrzala da bi svaka epizoda već do emitovanja postala vest iz zastarelih novina. Drugi – i daleko važniji – razlog je, naravno, službena ideologija: još uvek je bila sasvim nemoguća pop-serija koja bi o nacionalizmu progovarala izvan imaginarija bratstva i jedinstva. Ali paradoksalno, upravo zato što je sve snažniju nacionalističku mržnju tako olako prebrisao, “Bolji život” danas deluje relevantnije nego kad je nastao.
Jer nacionalno uokvireni narativi su nam nakon početka devedesetih čitavu istoriju o raspadu Jugoslavije retroaktivno prepričavali isključivo u ključu međunacionalnih sukoba, a ekonomski razlozi njihovog zaoštravanja – od zaduživanja SFRJ na međunarodnim tržištima kapitala sedamdesetih, preko naglog rasta kamata početkom osamdesetih, mera štednje nametnutih radi vraćanja dugova, neuspelog radničkog otpora pa sve do samoupravnog modela koji je u odnose žestoke konkurencije postavljao ne samo pojedina preduzeća, nego i čitave republike, povećavajući tako njihove ekonomske razlike – najčešće su ostajali prećutkivani. Ako ih nema u istorijskim knjigama i studijama uglednih politikologa, dobra vest je da se, evo, mogu iznova pronaći u jednoj TV-seriji.
Sve je tu
Još je bolja vest da “Bolji život” skriva i brojna druga iznenađenja. Naknadno zanemarivanje ekonomskih uzroka raspada Jugoslavije, recimo, povratno je sve njene stanovnike pretvorilo u obične političke naivce: ljudi su glasali za nacionalizam ne znajući da glasaju za kapitalizam, glasi priča, a ukoliko su i znali da biraju kapitalistički poredak, zamišljali su ga sasvim drugačije. Nitko nije slutio sistematsko izrabljivanje, iznenadne otkaze, brutalna zatiranja radničkih prava: svi su sanjali high life i jastoge. U stvarnosti – barem onoliko koliko ona prodire u “Bolji život” – bilo je ipak nešto drugačije: radnici su dobro znali šta im se sprema, a ako su slučajno sumnjali, tu su bili rukovodioci da im dodatno pojasne.
Patronizirajući pogled na prošlo svršeno vreme, prepotentno uveren da danas razumemo nešto što nam tada nije bilo jasno, teško će shvatiti i kako se u scenariju našla prilično precizna skica javno-privatnog partnerstva, kraće naravoučenije o pravilima brendiranja ili prognoza razvoja privatizacijskih procesa… Gotovo da, zapravo, nema nijednog značajnijeg motiva našeg ideološkog prezenta – od privatizacije do korupcije, od zahteva vremena do stezanja remena, od fasciniranog pogleda u smeru razvijenog Zapada do ismejavanja lenjih domaćih uhleba – koji nije prikazan pre trideset godina.
Ali je zato prikazano i mnogo toga što nećemo tako lako pronaći u aktuelnoj televizijskoj zabavi: perspektiva radničkog otpora, redikulizacija novonastajućih kapitalista, najava funkcionisanja višepartijskog sistema… U ruhu simpatične sapunice za dokono nostalgično gledanje, “Bolji život” zahvata neuporedivo šire nego savremeni filmovi i serije, medijske vesti i komentari, kolumne i političke analize: otkriva isto što i oni, pa onda još dosta više. Upravo u tome je poenta i zato ga, u iščekivanju novih repriza, vredi potražiti preko torrenta: ako je zaista bio kvalitetniji od vremena u kojem je nastao, onda je neuporedivo bolji i od vremena u kojem ga danas gledamo.
Boris Postnikov
